Pre neki dan je procurela vest da je jedna britanska kompanija pronašla veliko nalazište zlata i srebra u mestu Slivovo, selo na putu između Prištine i Gnjilana. Selo je inače poznato po tome što su tokom 1999. godine u tri navrata stanovnici srpske nacionalnosti pokušali u njega da se vrate ali u tome nisu uspeli zbog albanskih separatista i nedovoljne pomoći KFOR-a i UNMIK-a.
Ovo nije jedino istraživanje koje pripadnici zapadnih rudarskih kompanija vrše na prostoru južne srpske pokrajine. Tokom 2004-05. godine, opet britanska rudarka kompanija vršila je istraživanje u opštini Zubin Potok mesto Crepulja u kome postoje velike naslage olova i cinka. Ovo nalazište je poznato još od ranije, čak je mnogo bogatije nego ono u Starom Trgu-Trepči ali tehnološki ceo proces nije mogao da se realizuje jer on tada nije bio usavršen. Današnja tehnologija omogućava da se rudnik eksploatiše.
Ono što je svima nama poznato, naročito starijim gađanima Republike Srbije, jeste da smo još u okviru poznavanja prirode i društva imali informaciju da se 80% rudnog bogatstva Srbije nalazi upravo na Kosovu i Metohiji. Poznato je da postoje mnogobrojni rudnici olova i cinka. Kao što su Trepča – Stari Trg, pa onda rudnici Crnac, Žuta Prla, Belo Brdo u opštini Leposavić, pa onda rudnici Ajvalija, Kišnica kod Prištine, a takođe rudnik olova i cinka sa primesama zlata u Novom Brdu. U Glogovcu se nalazi rudnik i kompletna fabrika za preradu nikla koje su se 2000. godine dočepali Jevreji iz Izraela sa rokom eksploatacije na 99 godina. To im je omogućila ondašnja UMNIK-ova vlast. Na Kosovu i Metohiji su još rudnik hroma u mestu Deva kod Đakovice, pa onda rudnik magnezita kod Kosovske Kamenice, pa rudnik retkih metala volframa i molibdena u opštini Leposavić.
Naslage lignita su svima dobro poznate postoje tri ogromna nalazišta praktično neiscrpljena na sledećim mestima. Jedan je tzv. kosovski basen gde su danas locirane dve termoelektrane koje su u funkciji i koje proizvode struju za južnu srpsku pokrajinu. Uglja tj. lignita ima za još najmanje dve termoelektrane jačine od po 1000 megavata, ali nedostatak vode za hlađenje turbina ih u tome sprečava. Drugi ogroman basen lignita je tzv. drenički lociran između opština Srbice i Glogovca koji se ne eksploatiše jer nema dovoljno vode za izgradunju TE. Treći basen je metohijski u okolini Istoka, Kline i Peći ali njegova eksploatacije još nije započeta.
Ono što vredi istaći jeste da su tokom 2005. godine Nemci pokrenuli inicijativu da se izgrade dve termoelektrane na kosovski lignit u mestu Sočanica kod Leposavića koje bi po 45 posto bile podeljene između centralne Srbije i njene južne pokrajine a ostatak od 10 posto bio bi u vlasništvu Nemačke. Ugalj bi se železnicom dovozio iz centralnog Kosova i Metohije a lokacija na području opštine Leposvić je bila iz razloga da se korisit reka Ibar za hlađenje turbina. Ovaj projekat nikada nije realizovan, sprečili su ga Amerikanci bojeći se uticaja Srbije na prostor Kosova i Metohije.
Ovo neizmerno rudno bogatstvo je naročito aktuelno danas posle rata u Ukrajini i uvođenja sankcija Rusiji kada su Evropskoj uniji potrebne i struja i sirovine, naročito metal koji su do juče bile dostupne Evropi upravo iz Ruske Federacije. I upravo jedan od razloga da se status KiM reši što pre i da se Srbija odrekne svoje južne pokrajine je i taj da se ovog velikog rudnog bogatstva dočepaju brojne zapadne kompanije.
Treba podsetiti da je rudnik Trepča do `45. godine bio u vlasništvu Engleza da bi posle toga bio nacionalizovan. Rudnik Trepča je poznat po tome da je najbogatiji rudnik olova i cinka u Evropi sa dobrim primesama zlata i idealnom temperaturom za eksloataciju. Ona je i leti i zimi oko 20 stepeni. Nema metana i drugih štetnih gasova tako da su isključene rudarske nesreće. Zapadni kapital za sada ne želi da ulaže novac na nedefinisano pravno područje, želi sigurnu luku i zato je potrebno da samoproglašena republika Kosovo bude priznata kao država od strane Republike Srbije.
U istorijskom smislu valja se podsetiti da je srednjevekovna Srbija stala u red ondašnjih najvećih evropskih država upravo zahvaljujući ovom rudnom bogatstvu. Eksploacacija je vršena širom Kosova i Metohije gde i danas mogu da se nađu ostaci ondašnjih rudnika na planinama Rogozne, Kopaonika, novobrdske Krive Reke, pomoravskog basena itd. Svoj procvat Srbija je krnula o kralja Uroša I a sam metal je prerađivan i izvožen na zavidnom za ono vreme tehnološkom nivou. Kako za ovaj specifičan rudarski posao nije bilo stručne radne snage u Srbiju su dolazili rudari iz Nemačke u narodu poznati kao Sasi jer je dobar deo njih bio iz današnje nemačke pokrajine Saksonije. Najveći deo tih rudara koji su dolazili kao katolici kasnije je prihvato srpski jezik, prelazio iz katoličanstva u pravoslavlje a ostaci njihovih naseobina i danas postoje. Neke porodice su poznate i dan-danas pod imenom Germani imajući u vidu da su njihove komšije Srbi svesne njihovog geografskog porekla.
Nažalost, ovom neizmernom rudnom bogatstvu sadašnja vlast i Republika Srbija malo poklanjaju pažnju. Ono je za predsednika Srbije i njegove vlastodršce tabu tema. Bave se eksploatacijom litijuma izuzetno toksičnog koji ugrožava zdravlje građana Srbije umesto da se bave onim što je pre svega vlasništvo države Srbije a to je upravo rudno bogatstvo Kosova i Metohije. Interesantno je da se ovom temom i nijedna druga institucija ne bavi. Ni rudarsko-geološki fakulett iz Beograda a takođe ni Srpska akademija nauka i umetnosti. Nema seminara, simpozijuma, predavanja na ovu temu. Kao da je zabranjena. Prema ruskim procenama samo rudno bogatstvo Kosova i Metohje se hreće oko 3000 milijardi dolara. Izgleda da smo previše bogati kada se ovog bogatstva tako lako odričemo. A što se pak SANU tiče njen doskorašnji predsednik Vladimiri Kostić više se bavio temom kako da se Srbije odrekne Kosova i Metohije, znači celokuponog ovog bogatstva, nego pitanjem povratka južne srpske pokrajine u svoju maticu. Možda je rano reći ali ima se utisak da je i sadašnji predsednik na sličnom stanovištvu. Uostalom, ne može drugačije da bude kada je i on kadar predsednika Srbije.
Ono što još vredi istaći da su sadašnje dve termoelekatrane kao i rudna nalazišta locirana na zemljištu koje je isključivo u vlasništvu Srba. Sala Prilužja, Plemetine, Crkvene Vodice i drugih. Treba napomenuti da je eksploatacija izuzetno jeftina. Ispod samo malo dublje brazde nalazi se ugalj za razliku od iskopavanja uglja u Obrenovcu gde se moraju koristiti ogromni bageri i gde se mora ići u dubinu od 40-50 metara što sve poskupljuje eksploataciju. Tokom 1999. i 2000-01. godine Srbi iz centralnog Kosova su tražili da, imajući u vidu lokaciju termoelektrana, da jedna od njih pripadne Srbima. Više od 3000 Srba je proterano sa svojih radnih mesta iako su im ona samo na stotinu metara od njihovih kuća. Ni separatisti, ni predstavnici UMNIK-ove administracije zahtev Srba nisu uslišili. I do danas ovi ljudi ili tumaraju širom centralne Srbije ili iz dvorišta svojih kuća gledaju kako su tuđi radnici Albanci uzurpirali i oteli njihova radna mesta.
Nažalost, i ovaj zahtev kao i povratak Srba na prostore južne srpske pokrajine za sadašnju vlast je tabu tema.
Sve u svemu, nama su preci ostavili veliko materijalno, kulturno i duhovno bogatstvo na prostoru Kosova i Metohije. Da li ćemo mi to uspeti da sačuvamo, pokazaće vreme.
Autor :Marko Jakšić
