Akušersko nasilje u Srbiji nije nova pojava. Ranija istraživanja i ispovesti žena ukazivala su na to da je ovo, zapravo, stara „boljka“ našeg zdravstvenog sistema.
Akušersko nasilje stara „boljka“ našeg sistema: Žene sa strepnjom odlaze u porodilištaFoto: Pixabay
Nakon što se na društvenim mrežama proširilo svedočanstvo porodilje koja je optužila doktora iz Sremske Mitrovice za smrt bebe, feministički kolektiv „Ženska solidarnost“, najavio je protest protiv akušerskog nasilja pod nazivom „Porodilište, a ne klanica“ ispred Ministarstva zdravlja.
Poslednje istraživanje objavljeno je u novembru prošle godine i odnosilo se na akušersko nasilje tokom procedure indukovanog pobačaja. Sproveo ga je Beogradski centar za ljudska prava, a utvrđeno je da veliki broj žena prolazi kroz akušersko nasilje tokom ovih procedura, ali da u vezi sa ovim nisu pokretani krivični postupci.
Istraživanje je pokazalo da je u 90 odsto slučajeva povređeno pravo na privatnost pacijentkinje tokom prekida trudnoće u drugom trimestru nakon prestanka rada srca fetusa. Žene, takođe, nisu bile obaveštavane o proceduri, rizicima i mogućim raspoloživim mehanizmima za olakšanje bola i patnje.
Prošle godine je takođe organizovan protest u Aranđelovcu, ispred bolnice, zbog smrti mlade porodilje.
„Centar za mame“ sproveo je pre osam godina istraživanje o iskustvima žena u porodilištima koje je pokazalo da su porodilišta u Srbiji mesta gde trudnice dolaze sa strepnjom i porađaju se u neprijatnoj atmosferi. Ovo stanje dalje je pogoršala pandemija koronavirusa, pokazalo je evropsko istraživanje „Porođaj tokom pandemije“.
Ispovesti žena koje su se javljale nakon objave o smrti bebe u Sremskoj Mitrovici pokazuju da je stanje i dalje nepromenjeno.
Pre dve godine objavljen je izveštaj o akušerskom nasilju koje su radile tri pravnice koje su i pokrenule tim za pomoć ženama žrtvama ginekološko-akušerkog nasilja Marina Mijatović, Ivana Soković Krsmanović i Jelena Stanković.
Klinika za ginekologiju i akušerstvo „Betanija“ u Novom Sadu jedna je od četiri zdravstvene ustanove u kojima je, prema ovom izveštaju, bilo najviše prijava ovog vida nasilja.
„Šta ti je, zašto kukaš? Pa tek će da te boli“, reči su koje su, prema svedočenjima objavljenim u izveštaju o akušerskom nasilju, upućene porodilji u Betaniji.
„Plašila sam se, nikog nije bilo tu da mi kaže da će sve biti u redu“
Žena koja je prvi porođaj imala u „Betaniji“ za ovo istraživanje je svedočila da je u porodilištu provela „celu noć pakla“.
„Doktori su me obilazili samo kada bih ih uplašeno dozivala, ne bih li znala šta se dešava. Naravno, svi su bili krajnje neljubazni tokom čitavog porođaja. Nisam mogla da se krećem, vodu nisam dobila do sedam ujutru kada sam se porodila. I kada bi neko došao da me pogleda, nisam dobila nikakvu informaciju osim brojke koliko sam otvorena“, navela je ona.
Navodno, kada su krenuli naponi i kada je dozvala pomoć, doktor i sestra sa njom su bili samo na kratko.
„Nisam znala kada treba da guram, kada da dišem, niko mi nije rekao. Plašila sam se, normalno, nikog nije bilo tu da mi kaže da će sve biti u redu“, prisetila se ova žena.
Kako je opisala, na porođajnom stolu su joj vezali noge, što je „možda normalno“, ali joj niko nije rekao da će to da se desi.
„I sekli su me, naravno, bez saglasnosti ili prethodnog nagoveštaja. O anesteziji da ne pričam, to je misaona imenica“, tvrdila je ona.
U izveštaju se navodi da su žene koje su se porađale u „Betaniji“ doživele navodno verbalno nasilje, Kristelerov zahvat, epiziotomija, porođaj bez anestezije, nasilno bušenje vodenjaka, uključivanje indukcije i uskraćivanje hrane i vode.
Ušivanje bez anestezije – „da bude kao nova za muža, da se muž raduje“
U izveštaju piše da se pacijentkinje tokom porođaja vežu kaiševima u slučaju da se žale na bolan porođaj, a da nakon porođaja bivaju izložene ušivanju bez anestezije, uz „argumente“ poput „da bude kao nova za muža“ i „da se muž raduje“.
U izveštaju se ističe i nalaz da se medicinski tretmani primenjuju tako da se pacijentkinje izlažu dodatnoj patnji i bolu, te da se ne preduzima nijedna mera koja bi dovela do olakšanja patnje i bola.
Kako je utvrđeno na osnovu više svedočenja, pacijentkinjama se preporučuje da ne uzimaju hranu i vodu „za njihovo dobro“, a često im se i potpuno zabranjuje uzimanje hrane i vode.
„Mnoge pacijentkinje su gladovale i bile su žedne za sve vreme porođaja, iako je porođaj trajao duže od 12 časova“, naglašeno je.
Kada su u pitanju uslovi i kapaciteti smeštaja, ističe se da su toaleti nefunkcionalni, da nema osnovnih sredstava za higijenu, da im posteljina i spavaćice nisu menjani po nekoliko dana, kao i da su često bile pokrivane krvavim ćebadima.
Kod pobačaja je uočeno da su pacijentkinje ostavljane same, bez nadzora zdravstvenog radnika, odnosno bile su prinuđene da pobace u krevetu pred drugim trudnicama/porodiljama ili u kupatilu, tako što izbace plod u vece šolju ili lopatu.
Na osnovu saznanja iz ovog istraživanja, utvrđeno je da bi Republika Srbija trebalo da sprovede sveobuhvatan nadzor nad radom ginekološko-akušerskih ustanova, ali i da proveri kapacitete istih. Takođe, preporuka je da se ispita kvalitet medicinskih tretmana koji se primenjuju, ali i obezbede finansijska sredstva za kvalitetnu zaštitu reproduktivnog zdravlja.
Međutim, na ovaj izveštaj nije bilo zvanične reakcije, a nadležni su se, generalno, retko oglašavali o akušerskom nasilju.
