Ako je Republika Srpska izborena 1990-ih godina nasuprot celom svetu, onda njeno očuvanje i resuverenizacija u uslovima multipolarnog sveta ne bi smeli biti upitni, uprkos potrošenim resursima
Republika Srpska je i ove godine uspela da zvanično proslavi svoj Dan državnosti i pored protivljenja tzv. visokog predstavnika Kristijana Šmita i islamističko-unitarističkih političkih krugova iz Sarajeva. To što Ustavni sud Bosne i Hercegovine ni ove godine, kao ni prethodnih osam, nije uspeo da sprovede u delo svoju odluku iz novembra 2015. godine kojom je utvrdio da odredba (član 3b) o Danu Republike iz Zakona o praznicima Republike Srpske nije u saglasnosti sa Ustavom BiH (ovde), iznova je potvrdilo političku snagu i autoritet institucija Republike Srpske i neefikasnost i nelegitmnost istitucija Bosne i Hercegovine i samoproklamovanog visokog predstavnika.
Ništa tako jasno ne govori o nemoći organa Bosne i Hercegovine da na teritoriji Republike Srpske sprovedu navdenu odluku Ustavnog suda od naknadnih verbalnih poziva američke ambasade u Sarajevu Tužilaštvu BiH da pokrene istragu protiv rukovodstva RS zbog krivičnog dela nepoštovanja odluke Ustavnog suda BiH o neustavnosti 9. januara kao Dana Republike (ovde, ovde). Da je Tužilaštvo BiH imalo autoritet i snagu, ono bi već odavno sprovelo u delo obećanje samozvanca Šmita iz januara prošle godine, da će „Tužilaštvo BiH proveriti i pogledati govore“ sa tadašnje proslave Dana Republike Srpske, jer na toj proslavi „nemaju šta da traže službenici iz državne službe“ i da se „9. januar 2024. godine u tom okviru i na taj način neće dogoditi“ (ovde). Tražeći uoči ovogodišnje proslave Dana Republike Srpske od komesara EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozepa Borelja da izvrši pritisak na zvanični Beograd i Podgoricu da ne šalju svoje predstavnike na proslavu u Banjaluku (ovde), samozvanac Šmit je samo dodatno priznao da nema ni delić realne snage koju su imala prva četvorica visokih predstavnika.
A njihova moć bila je samo odraz ondašnje moći političkog Zapada u uslovima unipolarnog sveta s kraja 90-ih i početka 2000-ih, kao što i sadašnja nemoć Kristijana Šmita manje ima veze sa činjenicom da ovaj Nemac nema valjan pravni osnov za vršenje uzurpirane funkcije, a mnogo više sa tim da Zapad u novim uslovima multipolarnog sveta ne može da bude više neprikosnoveni žandar na svim tačkama planete, a ponajmanje na onim na kojima se ukrštaju interesi brojnih velikih država. Pošto je prethodnih 29 godina sarajevska politička čaršija svoje islamističko-unitarstičke planove realizovala isključivo oslanjajući se na moć visokih predstavnika, bankrot ustanove Visokog predstavnika najteže će pogoditi zvanično Sarajevo, nespremeno da u dijalogu za Srbima i Hrvatima reafirmiše „izvorni Dejton“, kao jedini mogući model opstanka Bosne i Hercegovine.
Povratak realnoj uniji
Ovde se valja prisetiti reči jednog od klasika pravne nauke Hansa Kelzena da se „norma smatra važećom samo pod uslovom da pripada sistemu normi koji je, u celini uzevši, efikasan“. Sledstveno tome, Kelzen zaključuje: „Prema tome, efikasnost je uslov važenja; uslov a ne razlog važenja. Norma ne važi zato što je efikasna; ona važi ako je poredak kome pripada, u celini uzevši, efikasan“ (ovde). S tim u vezi, bilo bi pogrešno na osnovu neefikasnosti jedne odluke Ustavnog suda BiH odmah izvući generalni zaključak o potpunoj neefikasnosti pravnog poretka BiH u odnosu na Republiku Srpsku, pošto se većina pravnih normi donetih na nivou BiH i dalje primenjuju na teritoriji Republike Srpske. Među njima i oko 260 odluka visokog predstavnika, kojima su, počev od 1997. godine, menjane i dopunjavane brojne odredbe Ustava i zakona BiH (ovde). Iako je tim odlukama visokog predstavnika na protipravan način drastično i jednostrano izmenjen izvorni dejtonski oblik državnog uređenja BiH, utvrđen jednim međunarodnim ugovorom (Ustav BiH čini aneks 4 Dejtonskog mirovnog sporazuma), čija je strana potpisnica bila i Republika Srpska (neposredno potpisujući sve anekse Sporazuma, a preko SRJ, kao punomoćnika, učestvovala je i u zaključenju Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH).
Posle pokušaja zabrane Dana Republike, kao i pokušaja otimanja imovine Republike Srpske više je nego jasno da je za opstanak Republike Srpske od presudne važnosti da povrati sve one nadležnosti koje joj pripadaju po Ustavu BiH (st. 1. i 3. čl. III), a koje su joj oduzete jednostranim aktima visokih predstavnika ili su prenete sporazumima između RS i FBiH, koji su zaključeni pod pritscima i pretnjama stranaca (ovde). Narodna skupština Republike Srpske načinila je, doduše, u tom pravcu jedan pravnopolitički korak, kada je u decembru 2021. usvojila Deklaraciju o ustavnim principima, kao i zaključke prema kojima je u roku od šest meseci Republika Srpska trebalo da prestane sa primenom zakona koji su, suprotno Dejtonu, preneli sa entiteta na nivo BiH nadležnost indirektnog oporezivanja, deo pravosudne nadležnosti (Sud i Tužilaštvo BiH), kao i poslove odbrane i bezbednosti (ovde). Jer, prema Ustavu BiH, onako kako je njegov tekst usaglašen u okviru Dejtonskog mirovnog ugovora, BiH nema izvorne javne prihode, nema svoje pravosudne institucije i nema svoju vojsku i obaveštajne službe.
Da bi Republika Srpska povratila izgubljene nadležnosti, a Bosna i Hercegovina se vratila u okvire uređenja predviđenog Dejtonskim ugovorom, prethodno mora da se učini neefikasnim celokupan pravni poredak BiH koji je, suprotno slovu i duhu Dejtona, obrazovan posle 1996. godine odlukama visokih predstavnika, Ustavnog suda BiH ili prinudno zaključenih međuentitetskih sporazuma. Kao što je Republika Srpska nepoštujući odluku Ustavnog suda BiH o Danu Republike manifestovala stvarnu snagu i autoritet svojih institucija i istovremeno pokazala nemoć institucija BiH da nametnu odluke koje izlaze iz okvira dejtonskog ustavnog kompromisa, to isto Srpska mora da učini i prilikom povratka pod svoju vlast indirektnog oporezivanja, pune pravosudne vlasti i vojske i obaveštajnih agencija.
Povratak izvornom dejtonskom uređenju podrazumeva uređenje BiH kao konfederacije – realne unije. Pošto su u konfederaciji države članice suverene, a ne konfederacija, povratak nadležnosti nije za Republiku Srpsku ništa drugo do njena resuverenizacija. A kada se govori o resuverenizaciji mora se uvek imati na umu da suverenost jedne političke tvorevine nije stvar verbalne proklamacije već stvar realne demonstracije političke moći tvorevine koja je sposobna da se pravno konstituiše i da svoj pravni poredak nametne i štiti efikasnim aparatom prinude. Zbog sudbinske veze između suverenosti i državnosti, u demonstraciju suverenosti se ne sme krenuti nepromišljeno i polovično, niti ona sme da bude žrtva dnevnopolitičkih računica. Neuspešna demonstracija suverenosti konačno bi svela Republiku Srpsku na federalnu jedinicu u okviru BiH, s perspektivom da u novom ustavnom preuređenju BiH, diktiranom od strane SAD i EU, postane etnički bezličan region jedne regionalno uređene države.
Naravno da se ne mogu bez velikih potresa i rizika preko noći vratiti sve nadležnosti koje su Republici Srpskoj sukcesivno oduzimane počev od 2003. godine, ali se ni resuverenizacija ne može odlagati unedogled bez političkih i bezbedonosnih posledica po srpski narod zapadno od Drine. Pritom je važan korak na putu resuverenizacije Republike Srpske učinjen time što je 2016. godine Narodna skupština RS pozivanjem na referendumsku volju građana Republike Srpske, kao nosilaca suverenosti u Republici Srpskoj, odbacila kao protivpravnu odluku Ustavnog suda BiH o neustavnosti odredbe o Danu Republike. Preciznije, odbranom Dana Republike Srpske, vlasti Srpske su konačno zaustavile višegodišnji proces planske desuverenizacije, koji bi, da se sprovela odluka Ustavnog suda BiH o Danu Republike, na kraju lišio srpski narod u BiH i prava na samoopredeljenje.
Resuverenizacija Srpske
S tim u vezi, mora se istaći da odluka Ustavnog suda BiH nije odluka o tek nekakvom prazniku, jer 9. januar za Republiku Srpsku ima značaj koji 4. jul ima za SAD. Tog dana je na osnovu prava na samoopredeljenje naroda doneta Deklaracija nezavisnosti srpskog naroda na teritoriji bivše jugoslovenske Republike Bosne i Hercegovine, kojom je vitalno ugroženi srpski narod u bivšoj BiH raskinuo dotadašnje državnopravne veze i proglasio državnu nezavisnost. Srpski narod u bivšoj BiH je 9. januara 1992. manifestovao svoju suverenost. Stvarna snaga ove suverenosti proverena je i potvrđena tokom Odbrambeno-otadžbinskog rata (jer samo država ima suvereno pravo da vodi rat), a međunarodno-pravno verifikovana Ženevskim i Njujorškim principima, ugrađenim u preambulu Opšteg mirovnog sporazuma iz Dejtona i preambulu Ustava BiH. Otuda je udar na 9. januar udar na međunarodno priznatu i ratom posvedočenu suverenost RS. Iz tog ugla posmatrana, odluka Ustavnog suda BiH deluje kao deo jedne ozbiljne političke strategije unitarnog islamističkog Sarajeva.
Nakon neizvršenja odluke Ustavnog suda BiH o Danu Republike, bilo je samo pitanje vremena kada će vlasti Republike Srpske morati da donesu Zakon o nepremnjivanju svih odluka Ustavnog suda BiH. To se dogodilo 27. juna 2023. godine (ovde). Nakon toga je zbog odbijanja političkih lidera iz Sarajeva propao pokušaj Milorada Dodika i Dragana Čovića da se donese prvi zakon o Ustavnom sudu BiH, koji bi bio sastavljen samo od domaćih sudija iz redova tri konstituitivna naroda. A onda je 2. januara ove godine Ustavni sud BiH ostao i bez drugog sudije iz Republike Srpske, jer je potpredsednik Ustavnog suda Zlatko Knežević na svoj zahtev otišao u prevremenu penziju. Pre toga je, 2022. godine, istekao mandat Miodragu Simoviću (ovde).
Imajući to u vidu, poznati konstitucionalista iz Republike Srpske Radomir Lukić zaključio je početkom ove godine, da „Ustavni sud BiH u kojem od sutra više neće biti nijednog sudije iz Republike Srpske u punom i pravnom kapacitetu više ne postoji i svojom judikaturom produkuje krizu u zemlji“ (ovde). Ostavši bez sudija koje bira Narodna skupština Republike Srpske, Ustavni sud BiH izgubio je elementarni etničko-teritorijalni legitimitet koji mora da ima svaki organ na nivou Bosne i Hercegovine, kao složene zajednice koja se sastoji od dva entiteta i tri nacije, nezavisno od toga kako ocenjujemo tu zajednicu – kao konfederaciju ili federaciju (ovde). Tako će Ustavni sud BiH, u kome nema predstavnika iz R
ošnjačkog i troje inostranih sudija (Albanac, Švajcarkinja i Nemica), odlučivati 18. januara o ustavnosti jednog člana Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika Republike Srpske (ovde, ovde).
Više od 25 godina prakse Ustavnog suda BiH jasno pokazuje da su američki pravnici, pišući Ustav BiH u bazi Dejton, imali u vidu iskustvo Vrhovnog suda SAD, koji je svojim ustavnosudskim odlukama tokom 19. i 20. veka širio nadležnosti federacije u odnosu na države članice, pre svega pozivanjem, kao i u slučaju BiH, na obavezu države da zaštiti ljudska prava i obezbedi slobodu trgovine i privređivanja. Stoga se Ustavni sud našao u organizacionoj strukturi jedne konfederacije (realne unije), kako je BiH uređena prema izvornom slovu Dejtonskog sporazuma, mada mu tamo nije bilo mesto, jer u konfederaciji ne postoji suprematija pravnog poretka konfederacije nad pravnim porecima država članica. Ustavni sud BiH i visoki predstavnik trebalo je prema zamisli američkih konstitucionalista da svojim odlukama izmene prvobitno konfederalno uređenje predviđeno Dejtonskim mirovnim ugovorom. I u tome su umnogome uspeli.
Imajući to u vidu, Republika Srpska bi morala da bude uporna u neprimenjivanju odluka nelegitimnog Ustavnog suda BiH. Vlasti Srpske ne bi smele da pristanu da izaberu dvojicu sudija ovog suda, sve dok se ne donese Zakon o Ustavnom sudu BiH, a iz njegovih redova odstrane inostrane sudije, pošto su oni, uz visokog predstavnika, glavna poluga kolonijalnog režima u BiH. Važno je da se odluke Ustavnog suda BiH i samozvanog visokog predstavnika, kao glavnih tvoraca antidejtonskog pravnog poretka BiH, učine potpuno neefikasnim na teritoriji Republike Srpske. Svaki kontakt vlasti Republike Srpske sa samozvancem Šmitom doveo bi u pitanje celokupnu dosadašnju borbu za resuverenizaciju Srpske.
Prava prilika da se Kristijanu Šmitu još jednom pokaže da je u Republici Srpskoj niko i ništa ukazaće se rukovodstvu Srpske vrlo brzo, pošto je bavarski samozvanac najavio izmenu Izbornog zakona BiH (ovde). Vraćanje nadležnosti Republici Srpskoj u vezi sa organizacijom izbora, kao reakcija na Šmitove najave izmene Izbornog zakona BiH, bio bi dobar potez u okviru politike resuverenizacije Srpske. Time bi se još jednom jasno pokazalo čije su odluke na teritoriji Republike Srpske delotvorne, a čije nisu, i pritom takva resuverenizacija nija skopčana sa rizicima i troškovima sa kojima je potencijalno povezana resuverenizacija u oblasti odbrane ili indirektnog oporezivanja.
Šmitov poziv Borelju da izvrši pritisak na zvanični Beograd i Podgoricu da ne pošalju predstavnike na proslavu Dana Republike Srpske jasno pokazuje način na koji će zapadna kolonijalna struktura u BiH pokušati da kompenzuje svoju nemoć u odnosima sa zvaničnom Banjalukom. Iskustvo iz ratnog perioda formiranja Republike Srpske pokzauje da je podrška zvaničnog Beograda i te kako važna, ali ne i presudna za opstanak zapadne srpske države. Odlučnost i jednodušnost srpskog naroda i rukovodstva Republike Srpske u odbrani vitalnih nacionalnih i državnih interesa je uslov bez koga ne može postojati Republika Srpska i odsustvo tog uslova se ne može nadoknaditi bilo čijom podrškom. Istovremeno, postojanje tog uslova nadoknadilo bi, kao devedesetih godina, odsustvo beuzuslovne i neogranične podrške matice u procesu resuverenizacije Srpske. Bez postojanja unutrašnjeg jedinstva, Republika Srpska rizikuje da postane moneta za namirivanje različitih balkanskih političkih računica.
Građani Banjaluke za trobojkom Republike Srpske tokom obeležavanja Dana Republike Srpske, 09. januar 2017. (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)
Ako je Republika Srpska izborena devedesetih godina nasuprot celom svetu i uz doziranu podršku matice, njeno očuvanje i resuverenizacija u uslovima multipolarnog sveta ne bi smeli da budu upitni, i pored u međuvremenu brojnih potrošenih resursa, izgubljenih prilika i iznevernih nada. Uostalom, ono što o čemu su stvaraoci Republike Srpske u uslovima američkog globalnog diktata mogli samo da sanjaju – redovni kontakti i podrška predsednika Ruske Federacije – danas su za rukovodstvo Republike Srpske postali stvarnost. A iza stvaralaca je, i pored svega, ostala prva novovekovna srpska država zapadno od Drine.
autor:Zoran Čvorović ,profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu
Naslovna fotografija: Tanjug/Strahinja Aćimović
