Američki model decenijama urušava srpsko školstvo – kako se osloboditi „poslušnih robova“

Više od dve decenije traje ubrzano urušavanje srpskog obrazovnog sistema po američkom modelu idiotizacije koji školuje poslušne robove. Rešenje problema nije u uvođenju novih predmeta već u obnovi sistema klasičnog obrazovanja, smatra dr Vladimir Dimitrijević.

AUTOR: Vladimir Sudar

Jedna od novina u novoj školskoj godini biće novi izborni predmet nazvan Vrline i vrednosti kao životni kompas, slobodna nastavna aktivnost predviđena za učenike od petog do osmog razreda.

Vrline i vrednosti za svakog normalnog čoveka

„Učenici će imati priliku da se na jedan aktivan način bave životnim vrednostima, ljudskim vrlinama, zatim socijalnim veštinama potrebnim da se živi u skladu sa vrednostima i vrlinama. Jedan tematski blok je posvećen ustanovama koje se bave opštim dobrom, pomaganjem drugima, volontiranjem, solidarnošću, kao i Crvenim krstom“, kaže Eleonora Vlahović iz Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanje.

rednosti o kojima će se pričati na časovima su one koje bi svaki normalan čovek izdvojio a to su porodica, zdravlje, obrazovanje, mir, rad, planeta Zemlja, ekologija…

Novi školski poredak – konačno urušavanje srpskog obrazovnog sistema

Publicista dr Vladimir Dimitrijević, profesor srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Čačku koji upravo završava novu knjigu o obrazovanju, još 2005. objavio je knjigu „Novi školski poredak: Globalna reforma obrazovanja i konačno rešenje ‘srpskog pitanja’“ u kojoj je najavio konačno urušavanje srpskog obrazovnog sistema. Bilo mu je jasno da globalističke elite u Evropi i Americi uništavaju klasično obrazovanje koje stvara široku ličnost teško podložnu manipulacijama.

U Srbiji se kaskalo za tim, ali je od reforme Gaše Kneževića intenzivno počelo urušavanje školskog sistema sa „pričom o školi-igrici, kako su deca frustrirana što sede u učionici jedno drugom ‘u potiljak’, kako bi sve trebalo da se pretvori u zabavu i kako škola više uopšte ne treba da bude opterećenje“.

Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije sa mnogim uglednim intelektualcima pokušavala je da kaže da tako više ne može i da se moraju sačuvati klasične vrednosti obrazovanja, između ostalog i disciplina, koja „nije teror nego radna atmosfera u školi“.

Bacanje prašine u oči: Škola pretvorena u praznu ljušturu

A sile koje su stajale iza reforme obrazovanja u Srbiji i posle Gaše Kneževića uvek su imale svoje adepte koji su korak po korak urušavali školu i pretvorili je u praznu ljušturu u kojoj više nema đaka ponavljača, a ima mnogo „petičara“, ali u kojoj je očajno i stanje znanja, ali i stanje vaspitanja.

„Prema tome, ovo što imamo sa uvođenjem tog predmeta koji se zove Vrednosti i vrline, to se medicinskim rečnikom zove palijativa. Kad se čovek nalazi u terminalnoj fazi pred smrt, onda mu daju neke lekove za smirenje bolova i ako je lekar dobar, povremeno ga teše da će nešto dobro ispasti od njegovog zdravlja. To je bacanje prašine u oči. A sistem obrazovanja mora se iz korena vratiti svojim iskonskim vrednostima, a one su zapisane još u antičkoj Grčkoj“.

Još u starom Rimu postojala je izreka „ne učimo za školu nego za život“, a da bi se učilo za život, škola mora biti ozbiljna, mora se vratiti atmosfera u kojoj je i učenik i profesor jednako uvažen i u kojoj profesor nije prosjak.

Digitalna demencija: Nastavnici postali džak za udaranje

Posle zločina u OŠ „Vladislav Ribnikar“ još nismo dovoljno sagledali šta nam se desilo i koliko će to imati još ozbiljnije posledice „u doba Tik Toka, društvenih mreža i potpunog urušavanja verbalne kulture i tradicionalnog načina prenošenja znanja“. Ugroženi smo sa svih strana onim što je jedan nemački psiholog još 2012. nazvao digitalnom demencijom, naglašava Dimitrijević.

Sagovornik Sputnjika procenjuje da će se škole tek suočavati sa psihološkim pa i psihijatrijskim problemima učenika, za koje prosvetni radnici nisu kompetentni da ih rešavaju. Sve više je dece koja upadaju u samoubilačke krize, a naš školski sistem nema ni kadra ni mogućnosti da se sa tim suoči.

„Tako da su u suštini prosvetni radnici jedan džak za udaranje gde se sve neuroze društva i porodice leče neprestanim izrugivanjem, kao što smo imali ko zna koliko slučajeva maltretiranja profesora i proglašavanja nastavnika za nesposobne i nekompetentne samo ako su malo zahtevniji. Sad kad u školi imate disciplinski problem koji se ranije krajnje jednostavno rešavao, vi morate da vodite, maltene sudski proces po Zakonu o upravnom postupku. Dakle, bilo koji đak koji zbog disciplinskih prekršaja može da dobije smanjenu ocenu iz vladanja ili, ako je napravio težak prekršaj da bude izbačen iz škole, može da dovede advokata i da se na taj način sjajno brani.“

Dimitrijević podseća na slučaj od pre desetak godina, kad je u Gimnaziji u Čačku statut određivao da učenik koji ima ukor ne može iz disciplinskih razloga ići na generacijsku ekskurziju, a onda je jedan otac pred Ustavni sud izneo tu odredbu statuta. Ustavni sud je proglasio da je to neustavno, i onda je „taj njegov sinčić otišao na ekskurziju jer su bila ugrožena njegova ustavna prava“.

Američki model: Idiotizacijom školuju poslušne robove

Profesori su u ovom trenutku potpuno nezaštićena kategorija koja bi trebalo da se suoči sa velikim i zahtevnim izazovima doba u kome živimo, a uskoro će biti smo „čuvari dece u velikim vrtićima koji će trajati sve do fakulteta“, smatra Dimitrijević.

A kao što znamo, i fakultetska nastava pretvorena je u srednjoškolsku, po američkom modelu, da bi se ozbiljnost studentskog života što više snizila, jer globalnom kapitalizmu ne trebaju obrazovani ljudi, već poslušna robovska masa koja će trošiti i raditi, i raditi i trošiti.

Kad je reč o kadrovskoj strukturi škola, do sada je sve bilo u redu jer smo imali stručno zastupljenu predmetnu nastavu, međutim, već u nekim planovima piše da će uskoro profesor bilo kog predmeta, moći da predaju bilo koji predmet.

„I tako ćemo dobiti one američke škole koje smo gledali u filmovima gde se neki gađaju ili se tuku, a profesor sebi nešto mrmlja u bradu i ne može ništa da uradi. Ne osuđujem Amerikance ni američke škole jer njihova ‘elita’, odnosno oni koji njima vladaju napravili su igranku i mesta gde se ljudi zaglupljuju. Pisao sam o tome u knjizi ‘Novi školski poredak’ da upravo model amerikanizacije, to jest idiotizacije i razaranja školskog sistema ulazi u našu zemlju. Znači, mi smo do tada imali stručno zastupljeni predmetni sistem, ali mi to više nećemo imati iz prostog razloga što u prosvetu više niko neće da ide. Prosvetni radnici su slabo plaćeni, stalno maltretirani i nalaze se pod nadzorom ogromnog broja instanci, različitih službi koje ih kontrolišu, pretnjom nekog kvazi-stručnog usavršavanja od koga nema ništa“.

Resetovanje sistema po modelu Danila Ž. Markovića

Ipak, resetovanje školskog sistema na „predreformsko stanje“ molo bi se uraditi za godinu dana, smatra Dimitrijević.

Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije i najugledniji srpski intelektualci objavili su 14 zbornika o tome kako se rešava pitanje obrazovanja. Potrebna je samo politička volja koje nema, „zato što mi živimo u polukolonijalnom statusu u kome nam se ne dozvoljava da sami razvijamo svoju budućnost“.

Da je resetovanje sistema moguće videli smo kad je odbačeno usmereno obrazovanje posle Stipe Šuvara, u vreme kad se raspadala Jugoslavija i tada je za godinu-dve obnovljen sistem povratka klasičnoj gimnaziji i klasičnom obrazovanju.

„Iza toga je stajao Danilo Ž. Marković, Miloševićev ministar, ali on je bio dovoljno pametan da vrati sistem na početna podešavanja. To je naravno moguće i poželjno, imamo dovoljno kompetentnih ljudi, međutim, ne postoji politička volja“, zaključio je Dimitrijević.