Aleksandar Vučić je masovni proizvođač sebe samog. Predan je poslu obesmišljavanja svega ostalog.
Možda biste se smejali tvrdnji da će kroz 20 godina neka današnja tinejdž zvezda sa društvenih mreža imati važnu funkciju u Srbiji.
Takav scenario nije sumanut, pogotovo ukoliko se ima u vidu da aktuelni predsednik sve više deluje kao da je ispao iz „bakaprasećeg“ šešira.
Možemo da pričamo o parizeru, ali nije u njemu poenta. Parizer je politički izazov koji je Vučić postavio i onda pokazao svima da on to može. Umesto da se poliva kofom hladne vode, kao onomad Čeda Jovanović, on se trpa komadima akcijskog parizera dokazujući time da je jedan od nas – prosečnih.
Spreman je da pojede mesnu prerađevinu na sniženju u lice toj „lažnoj eliti“ koja vas uporno odbacuje kao bezvredne. Pričaće o tome da drugi lažu, a onda će sam sebi praviti sendvič otkrivajući nespretnost razmaženog deteta koje nikad ništa nije moralo da spremi. Ili je reč o odsustvu rutine zato što mu je već duže vreme sve servirano – od doručka do države?
Davanje novca penzionerima, mladima, majkama i drugima pred izbore je pandan onome kada jutjuber izađe na ulicu, pa deli novac kome stigne. Katkad se postavi i neki uslov, ali je uglavnom reč o kupovini tuđe pažnje.
Vratite se unazad i svaku izjavu ili čin koji su vam zaličili na budalaste, zato što su budalasti i bili, smestite u fioku tiktok vladanja. Centar Vučićevog populizma fuzija je siromaštva građana i algoritamskog predviđanja trendova.
Međutim, svaki novi trend sve brže odlazi na deponiju naše pažnje na kojoj buđaju stalna obraćanja, recepti od tri minuta, snimci mačaka i reklame za patike koje ste prethodno guglali. Zato se javlja potreba za konstantnom proizvodnjom mini-trendova. Masovna proizvodnja često isključuje kvalitet.
U slučaju bavljenja politikom, takav pristup podrazumeva komičnu glupost. Prihvatajući ulogu parizer-političara, Vučić nam je nametnuo glupost kao temu. Njome se bavimo, razmatramo je, uzimamo zaozbiljno, umesto da je ismevamo. Možda postoji nešto što ne vidimo u prodavnici, ali ono što se vidi u izlogu odavno je skeč.
Tako se Vučić sve više udaljava od uloge državnika, za šta ga je, kako-tako, narod birao. Čovek koji je od početka godine bezmalo svakog dana bio prisutan u našim životima, manje liči na ozbiljnog političara, a više na „content creator“-a. U središtu tog sadržaja koji stvara je isključivo on.
Čak i onda kada se nešto predstavlja kao da je urađeno za naše dobro, u pitanju je samo mimikrija kojoj će se tabloidnim tumačenjem pridodati činjenica i glavna poruka – on je to uradio za nas (teškom mukom).
Politikom trendova i sveprisutnosti izgubilo se iz vidokruga ono važno. Kroz ravnodušne prste će skliznuti šanse da se nešto promeni, jer će ono bitno ostati neopaženo. U senci gluposti. Rezultat će na kraju biti dragstor-konstatacija da se neko, ipak, dobro zajebav’o na naš račun.
Srbija nema predsednika. Srbija ima wannabe influensera. Zato nemojte da grdite decu ili da se zgražavate nad time što lajkuju i šeruju nekog neo-dizelaša sa stanom u Beogradu na vodi. Nismo ni mi ništa bolji.
autor: Zoran Strika
