Izviru sećanja jedno po jedno, naročito u vreme životnog predvečerja. Jedno od njih često mi se prikazuje.
Pre šesdesetak godina, radeći u ekipama Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, u nizu od nekoliko godina, proveo sam sa budućom suprugom Danicom u manastiru Visoki Dečani. Tadašnji iguman, o. Makarije, gromada od čoveka, primao je ekipu kao pravi domaćin. Uglavnom smo boravili u zidinama manastira, u prijatnoj atmosferi, često i sa ponekim nestašlucima ,na koje je o. iguman blagonaklono gledao, jer je i sam bio oran za šale, dosetke, ali i vrlo odsečan i jak kada je trebalo braniti blago, koje mu je povereno. Oko sebe je imao grupu monaha i bogoslova, stalnih i povremenih. Svi smo bili kao grupa sa zadacima , povezani i dobroćudno se međusobno odnosili.
Od stalnih monaha pamtim o. Hrizostoma, (kasnije episkopa nekoliko eparhija, da bi se upokojio nedavno kao episkop žički). Prirodan, druželjubiv i veoma dostojan svom pozivu. Zatim o. Justina, dva metra visokog, prijatnog izgleda, bez trunke mana. Jedno vreme iguman manastira na Prevlaci kod Tivta, da bi postao vrlo poznat, kao iguman manastira Savina, koji je duhovno lečio svojim savetima i molitvama bračne parove. Sahranjen je na manastirskom groblju. U grupi stalnih je bio i jedan monah, tih i strog, koji se nije mnogo družio sa nama, „svetovnjacima“. Mnogo kasnije, kako sam čuo, skinuo je mantiju, oženio se, bio i u miliciji, a potom se opet vratio u svešteničku službu. Paradoksi na sve strane! Ali ovo nije moja preokupacija.
Od nestalnih monaha, pribežište u manastiru su imali, dobrotom o. Makarija i naravno sa blagoslovom Episkopa raško – prizrenskog Pavla (kasnije našeg patrijarha), boravili su u manastiru, nekoliko monaha. O.Panta (Pantelejmon) bujne prirode, koju je morao da savlađuje u sebi, što mu nije bilo nimalo lako. To je radio naravno uspešno, ali izlivi njegove burne prirode su se kanalisali za vreme službe Božje, kada je za pevnicom zagrmeo njegov predivni, prodorni glas. A o. Sava Čančarević često je navraćao u manastir, sa svojim konjem. Obilazio je i druge „jače“ manastire. Njegov manastir je bio Crna reka, gde je bio starešina. Ali kome? Bio je tu jedini monah, bez bratije. Družio se sa nama, igrao lopte u porti, fotografisao. Snalazio se kako je znao i umeo u ono „čupavo vreme“.
Jednog dana, o. Sava se nađe na pijacu u Novom pazaru. Naiđe milicija , besposlena, a o . Sava na svom konju prolazi pored prodavaca sa robom. Znali su ga dobro, ali nemajući posla, zaustaviše o. Savu da ga legitimišu. Okrete se o. Sava pozadi, podiže rep konju i reče: evo vam! Svi se nasmejaše i produžiše svojim putem. Skoro opusteli manastir Crna reka uskoro ožive , obnovi se, a iz njega potekoše mnogi učeni teolozi, duhovnici i vladike. A o. Sava završi kao monah manastira Zavala.
Jednog dana, nedelja je bila, uđoh u crkvu na liturgiju. Služi niko drugi, nego moj profesor tehnologije slikarskog materijala sa Likovne akademije, Nemanja Brkić. Ja sam znao, da je on u stvari monah Nikodim, ali u Beogradu je bio u civilu. Pušio je i lulu. Ipak, tog nedeljnog jutra za mene je to bio uzbudljiv događaj.
Nismo se mnogo šetali i odlazili izvan manastira. A i gde bi i šta bi? Ako bi se desilo da odemo do Pećke patrijaršije, odlazili bi grupno. Do sela Dečani, jednom prilikom smo išli tih nekoliko kilometara. U susret nam naiđe Šiptar. Nema pozdrava, nema „Dobar dan!“ Ništa, samo prek i oštar pogled prema nama. To je sve.
Nismo ni sanjali, šta će se događati u Srbiji, sve do naši dana.
Osim monaha, preko leta je bilo prisutno i nekoliko bogoslova. Jedan od njih je bio i Bata Rista, kako smo ga zvali. Kao da je bio član naše ekipe studenata akademije. Uvek nasmejan, nikada ozbiljan. Lice otvoreno, spremno za razgovor. Stajao je na ulazu u crkvu, dočekivao turiste i odlazio sa njima unutra, da im objašnjava sve o značaju manastira, freskama i da im odgovara na njihova pitanja. Kada nema turista, Bata Rista je bio sa nama. Učestvovao je u svim razgovorima, šalama…Lepo očešljan, sa crnom kosom na razdeljak, obučen u sako sa belom kragnom košulje, prebačenom preko sakoa, veseo i čio. Znali smo, da ga je o. iguman voleo i angažovao, da bude vodič u manastiru. Bio je Crnogorac, rodom iz sela pored manastira Morače. Znate li, ko je to bio? Mitropolit Amfilohije Radović!
Godinama posle poznanstva u Dečanima, bili smo bliski u granicama mogućnosti, jer je Bata Rista vrlo brzo napredovao u svom pozivu. Zamonašio se, studirao i specijalizirao u Grčkoj, postao vladika i na kraju Mitropolit crnogorski i tako dalje. To je bio njegov put, uzvišen i značajan. Ali, kao što to obično biva, sve ređe i ređe smo se viđali, jer se Bata Rista visoko vinuo, naravno njegovom zaslugom i potrebama Srpske crkve. Jednom prilikom smo se videli prilikom kratkog susreta, takoreći u prolazu. Dogodilo se to u zgradi Patrijaršije, kada smo supruga i ja prolazili zamračenim hodnikom na prvom spratu. Iz pomrčine se začu prodoran, radostan glas: Mišo, Danice! Tek tada se pojavi monah sa širokom mantijom. To je bio o. Amfilohije, koji je bio u kratkom boravku u Beogradu, posle višegodišnjeg studiranja u Grčkoj. Bratski, ljubazan, iskren pozdrav, nekoliko srdačnih reči, razmenjenih na brzinu i to je sve. Ali, ne može se sve meriti ovozemaljskim merilima. Kako je vreme odmicalo, takoreći, nismo se ni viđali.
Ipak, jedan susret se dogodio u najteže vreme nedavnog ratnog vihora, krajem prošlog veka.
U to vreme,odlazili smo na liturgije u manastir Vavedenje u Beogradu. Posle službe, grupa vernika bi ostajala na posluženju i prigodnim razgovorima u prostorijama za goste u manastiru. Tog dana je služio arhijerejsku liturgiju episkop Amfilohije i on se pojavio među prisutnim narodom. Tiho i jedva čujno je govorio episkop, shodno i danima rata, koji se odvijao na Kosmetu. Pričalo se, a i u štampi i televiziji se prikazivale strahote rata i stradanja Srpskog naroda, gde je episkop Amfilohije bio prisutan, pomagao narodu, sahranjivao danonoćno. Najkraće, bio je svedok i učesnik stradanja Srba. Naglašeno umoran, bled i miran spolja, episkop je ispričao jedan događaj negde sa Kosmeta.
Bio je vrlo potresen, dok je pričao. Događaj je bio karakterističan i značajan pažnje. U nekoj varoši na Kosmetu, nadolazi velika grupa neobuzdanih paravojnih srpskih boraca, ustremila se prema džamiji, želeći da je sruše. Verovatno su bili ogorčeni nekim stradanjima Srba. Vladika stane ispred te mase razjarenih ljudi, raširi ruke i viče: „Stanite, ne rušite ovu džamiju, nemojte, ako Boga znate! Braćo, nemojte to da radite! Vratiće nam se isto! Srušiće nam naše crkve! Nemojte, vratiće nam se mnogo gore!“
Nisam uspeo da ih sprečim. Bled, umoran i zabrinut, zaključuje razgovor episkop. Kakva razlika između onog veselog, nasmejanog lica Bata Riste u manastiru Dečani.
Nisam uspeo, nažalost da ih sprečim, zaključi umornim glasom vladika. Nastade nema tišina među prisutnima. Ne zna čovek, kako da reaguje. Šta da doda ovom kazivanju. Sve se kasnije događalo, kako se događalo. Susreta sa vladikom skoro da i nije bilo više.
Bata Rista od Manastira Dečana, preko Grčke, do stradanja i litija u Crnoj Gori na čelu sa Mitropolitom Amfilohijem, u mojoj glavi se sve to poređalo, kao u ovoj priči.
autor: Mišo M. Mladenović, akad. slikar i pisac
