BG

Srbija protiv nasilja i NADA, ako misle da prevagnu, moraju da ubede Nestorovićeve glasače da on nije opozicija, već deo Vučićevog inženjeringa – projektovanog da uzima i od opozicije i od vlasti.

Kad bi beogradski izbori bili sad u nedelju 24. marta, opet bi sve zavisilo od pulmologa Nestorovića. Tako kažu istraživanja javnog mnenja. A, i datum je simbolički bitan jer to je godišnjica početka NATO agresije na Srbiju 1999, emocije bi bile povišene, samim tim i podilaženje i manipulacija njima bilo bi veće. U junu će kao biti relaksiranije i sa boljim izbornim uslovima.

Srbija protiv nasilja i NADA, ako misle da prevagnu, moraju da ubede Nestorovićeve glasače da on nije opozicija, već deo Vučićevog inženjeringa – projektovanog da uzima i od opozicije i od vlasti. Ali uzimanje od vlasti je nebitno jer je to proces prelivanja glasova u okviru istog tabora. Da Nestorović nije opozicija – to mora njegovim biračima da objasni neki sugestivni patriota iz prave opozicije. Glasovi koje je Nestorović uzeo u decembru su većinski opozicioni. Iako nisu proevropski (prozapadni). U situaciji pata karti, sa izbornom patologijom koja neće nestati uprkos mogućim izvesnim taktičkim ustupcima režima, bitni su i Vučićevi „beli listići“, a to mogu da budu i poneki putinovac, antivakser i ravnozemljaš – u državi u kojoj je, gle apsurda, Zoran Knežević, predsednik SANU, astronom.

U Srbiji protiv nasilja najjača partija je Stranka slobode i pravde. Pojedinačno, sem nje, iznad pet odsto je samo Zeleno-levi front. Uz određene jake pojedince ostali su fragmentirani. Poželjna bi bila, sugerišu istraživanja, jača integracija Srbije protiv nasilja na ove dve tačke – jedne centrističke i jedne levlje. To daje sinergiju. Za inkluziju je bitno otvaranje opozicije i za Boška Obradovića i Borisa Tadića. Pri čemu bi Đilas trebalo da situira Tadića (najbolje da se njegova Socijaldemokratska stranka integriše sa SSP), dok bi idelano-tipski bilo da se Dveri pomere malo ka centru i da ih situira Miloš Jovanović.

Ipak, kod istraživanja javnog mnenja treba biti obazriv: Ispitanici često daju lažne ili društveno prihvatljive odgovore. Ima i faktora straha. Hoće ljudi da lako odgovore na pitanja tipa Lidl ili Maksi, Ceca ili Dragana, Egzit ili Guča, ali neće lako na direktno pitanje Ana Brnabić ili Marinika Tepić? Šanse da se u najvećoj meri primene preporuke Kancelarije OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR), u mediskoj sferi ne znače i nacionalnu frekfenciju (onu preostalu) za jednu televiziju kritički orijentisanu prema vlasti. Da bar bude 4 : 1 u korist vlasti. Pre bi Vučić „otvorio“ RTS. Da li je realno da Vučić skine embargo na gostovanje predstavnika vlasti na televizijama Junajted medije, i da li, što se tiče dijaloga, možete zamisliti Anu Brnabić u Utisku nedelje, odnosno Mariniku Tepić u Hit-tvitu?

Istraživanja pokazuju da za opozicionu sinergiju potencijal ima i Savo Manojlović, direktor kampanje pokreta Kreni-Promeni. On se na prošlim izborima taktički držao po strani, investirajući u budućnost koja možda neće da ga čeka ako ne požuri. Za sada Manojlović voli da deli saveti, da naglašava svoju konstruktivnost, da patronažno ističe da međusobni napadi unutar opozicije koriste režimu, ali i da relativizuje pitanje organizacione forme opozicije. Kao nije bitno da li je to jedna kolona (DOS model) ili više kolona (crnogorski scenario), jer je bitno da samo ljudi koji poštuju jedni druge mogu napraviti strategiju i organizovati smenu Vučićevog režima. Istraživanja javnog mnenja, pak, pokazuju da je za opoziciju bolje rešenje jedna kolona (front) ljudi koji i ne moraju nešto međusobno da se poštuju, nego više opozicionih kolona ljudi koji se tobože poštuju. Bitna je sinergija, bitna je inkluzija i bitno je akciono jedinstvo. Poštovanje gde ga nema može i da se fingira, pa na prvim slobodnim izborima posle Vučića neka se pokažu programske razlike i to koliko se ko poštuje. Šta li bi bilo kad bi na tim prvim slobodnim i demokratskim izborima pobedio Vučić?

Opet je Vučić istakao Šapića kao kandidata za gradonačelnika na izborima projektovanim za 2. jun. Da nije, to bi se moglo protumačiti kao njegov defanzivan potez. Kao što bi defanzivan potez Srbije protiv nasilja bio da ne kandiduje ponovo za gradonačelnika Vladimira Obradovića koji je u celoj ovoj gunguli postao prepoznatljiviji. Jer, nije valjda kriv Obradović (kao što Nestorović kaže da je kriv Šapić što nije uzeo više), već je kriva izborna krađa. Jedini elegantan način da Srbija protiv nasilja ne kandiduje Obradovića je taj da se to mesto prepusti kao gest dobre koalicione volje nekom iz Nove DSS, ili nekom nestranačkom kandidatu na koga Nova DSS pristaje, ako se bude pravio opozicioni patriotsko-demokratski front za Beograd. Odnosno jedna kolona za prestoničku bitku za Srbiju.

Scena konstitutivne sednice Skupštine Srbije pokazala je da se opozicija ispravno opredelila za patriotsku taktiku kritike režima, što je i izgleda i osnova kampanje za beogradske izbore. Ako Brnabić kaže, pozivajući se na šefa: Neka njihova lista nosi ime Šider, Šenah, Rot a naša jednog Srbina – Aleksandra Vučića, onda Ćuta u Skupštini faktički kaže – neka njihova lista nosi ime Bler, Šreder, Klinton. Svi su bombardovali Srbiju. Bler i Šreder su bili Vučićevi savetnici, dok je Klinton potapšao Vučića koji je podržao Hilari protiv Trampa. Ako Branbić bez blama može da se frlja sa „fašistima“ i evropskim komisijama za inspekciju izbora (utvrđivanje regularnosti) kao „SS ekspedicijama“, zašto Ćuta ne bi rekao da bi poklanjanje zgrade Generalštaba, razrušene u NATO agresiji, Amerikancima (iako je u pitanju Trampov zet a ne neki klintonovac), bilo kao da se kragujevačke Šumarice daju Nemcima za investiranje. Sve to je inflatorno korišćenje pojmova fašizma, nacizma, pa i uvreda i manipulisanje žrtvama. Sve je to daleko od ozbiljnog propitivanja kako je država uopšte došla u situaciju da je NATO bombarduje. Odgovornost vlasti je najveća jer je ona uvela taj sramni manir denuncijacije. Što bi opozicija i pokazivala senzibilitet kad je perfidnom režimskom zamenom teza i krajnje maliciozno optuživana za izdaju, slugenjarstvo i slične postupke.

Problem opozicije može biti tek ako smeni Vučića pa sutra Miloš Jovanović insistira da se proglasi okupacija na Kosovu (što je najavio pre neki dan u skupštinskom holu), a ko bi mogli biti okupatori nego SAD i EU, plus Turska. Kako bi na to reagovala proevropska opozicija. Vidite koliko afektivna podela za i protiv Vučića maskira neke suštinske dileme ovog društva koje bi bile urgentne i posle Vučića. Samo što bi se o njima govorilo u demokratskoj atmosferi. Valjda.

Glavni problem nisu izborni uslovi već sama dilema da li nam treba višepartijski sistem zapadnog tipa. Nije pogrešio jedan Hepi analitičar kada je rekao da je Srbija „zagledana u Putina“. Tim „zagledanim“ demokratija i višepartizam ne znače mnogo. Ruski liderski model doživotnog predsednikovanja preko dirigovanih izbora je prihvatljiv. Eto, koliko je bitna ideologija. U komunizmu, zahvaljujući dijalektičkom materijalizmu i aksiomatskoj snazi teorije naučnog marksizma-lenjinizma, Putin ne bi morao uopšte da održava izbore. Vučić koji ne bio mogao da isplati plate u javnom sektoru i penzije bez „kolektivnog Zapada“, niti da održi potrošačko društvo, mora da se bahće sa legitimitetom izbora i zakeranjima EU. Pa su i izbori balast, nužno zlo, natezanje, mrcvarenje, frustracija.

Možda bi stvrano jedna lista na beogradskim izborima mogla da nosi ime Andreasa Šidera iz Socijaldemokratske partije Austrije i poslanika Evropskog parlamenta, a druga ime Markusa Zedera, premijera Bavarske i lidera Hrišćansko-socijalne unije (CSU), tradicionalnog koalicionog partnera CDU. Svako, dakle, sa svojim Austrijancima i Nemcima. Vučić je Zedera dočekao kraljevski u Beogradu. „Predsedniče Vlade bavarske, dobro došli!“, pisalo je na bilbordima uz nemačku i srpsku zastavu. Bavarski premijer najavio je otvaranje predstavništva u Beogradu, „male bavarske ambasade“ i obećao je Srbiji podršku na putu u EU. Još kad bi Bavarska mogla mimo Nemačke da povuče priznanje Kosova i postane „otpriznavačica“. Nemački mediji pišu da Zeder pravi „diplomatsku špagu“, jer misli da je putinizovana Srbija sa zjapećim demokratskim deficitima „hitno neophodna Evropi“ kao najjača država Zapadnog Balkana. Srbija i ne može drugačije na Zapad sem sa pobedom Trampa (trampizam kao jedini način saniranja ovdašnjeg antiamerikanizma), i da Zeder bude i novi Šreder, ali još bolje Vučićev Genšer, odnosno da u EU uđemo na vajld-kard način, kao na Mundobasket.

Jedna stvar je bitna: Markus Zeder je nastavljač dela Franca Jozefa Štrausa, legende CSU i Bavarske. Štrausova često citirana izreka da „ne sme da postoji nijedna demokratski legitimna stranka desno od CDU/CSU“ podrazumeva da Alternative za Nemačku nije demokratski legitimna. Međutim, ovi u Srbjii „zagledani u Putina“ upravo se uzdaju u Alternativu za Nemčaku.

No dobro. Hoće li Brnabić moći da savlada poriv za afektom kao spikerka parlamenta? Ako ima tu ambiciju, nova predsednica Skupštine Srbije mogla bi da prouči kako su se na tom mestu ponašali predsednik prvog višepartijskog parlamenta iz 1990. Slobodan Unković (SPS) i potpredsednik Borivoje Petrović (grupa građana, ali blizak SPS). Kao predsednik parlamenta Unković je uspeo da amortizuje stvari u dubokoj skupštinskoj noći kad je zamolio poslanike u napetoj atmosferi da pokažu strpljenje, da svi čujemo „tužnu priču o dedi i unuku“ od jednog razbarušenog poslanika SPS. Borivoje Petrović je kao potpredsednik vodio devedesetih jednu skupštinsku sednicu, i to po vrućini (pa je i kravatom brisao čelo), da bi mu poslanik Milan Paroški ispred govornice dosađivao sa „dajte mi reč’“. Onda je Borivoje rekao – „Milane, nije po poslovniku, al’ ‘ajde“. Kako li bi se Ana Brnabić snašla da i njoj kao Bori Petroviću upadnu žene u salu koje traže da im se deca vrate iz Slovenije gde ih je zatekao rat kao regrute? Sećate li se brkova i manekenskog stasa Zorana Lilića? I on je jedno vreme bio skupštinski „spiker“? Kad je opozicija napuštala salu, rekao je cinično – „Molim vas, zatvorite vrata“. Naknadno je uputio izvinjenje. Ana bi možda rekla „zatvorite vrata“, ali pitanje je da li bi uputila izvinjenje. Ona možda jeste Vučićev digitalizovani Mirko Marjanović (probala je da od digitalizacije napravi ideologiju), ali su joj uvrede upućene opoziciji vrlo analogne. Na primer, da opozicija ima „fašističku ideologiju“. Ili da Miloša Jovanovića, lidera Nove DSS, zove u javnim nastupima „Francuz“, što je propagandna matrica naprednjačke medijske hunte.

Iako poziva zvanično opoziciju na dijalog u Skupštini, teško da će ova Ana biti parlamentarna Ana Nirvana, kako se zove ona cura iz pesme Jure Stublića i benda Film. Ako dostigne standarde Maje Gojković na tom mestu biće dovoljno. Da dostigne Slavicu Đukić Dejanović već su nerealna očekivanja.