Uvek sam se čudio Srbima koji svoja patriotska osećanja, svoju vezanost za zajednicu i tlo, koreliraju u odnosu na vlastodršce, u smislu “činiću za svoj narod i zemlju tek ako vlast bude valjana i poštena, a ako ne bude onda ne da neću prstom mrdnuti, nego ću zlurado i iz inata navijati da Srbija propadne što pre“. To je krajnje nečasna i nemoralna pozicija, zapravo duboka unutrašnja izdaja na ličnom planu.
Osećanje rodoljublja za mene nikada nije bilo stvar ideoloških opredeljenja i dnevno-političke analitike, već najdublje lične intime, unutrašnjeg osećanja lojalnosti, krajnji izraz vernosti zavičaju, tradiciji i kulturi u kojima si ponikao. Nešto što nikada, apsolutno nikada nisam dovodio u vezu sa bilo kojim aktuelnim vladarima niti sa bilo kojim političkim opcijama, levim ili desnim. Bio bih srpski rodoljub i kada bi Srbijom vladali deset puta gori i pokvareniji od Miloševića, Tadića, Vučića. Bio bih to čak i kada bi Srbija sasvim propala, čak i kada je više uopšte ne bi bilo. Čak i kada bih ostao jedan jedini Srbin na planeti.
U odnosu prema Srbiji i Srpstvu osećam isto što je u svom eseju “Engleska, tvoja Engleska“ slikovito dočarao Džordž Orvel:
“Engleska je kultura osobena kao i španska. Pomalo je okamenjena u krepke doručke i tužne nedelje, u dimom obavijene gradove i vijugave ceste, u zelene livade i crvene poštanske sanduke. Sve odiše svojim osobenim mirisom, koji zahvata u budućnost kao i u prošlost. U njoj živi nešto, kao u živom biću, što se ne da utamničiti. Šta bi mogla Engleska u 1940-oj imati zajedničkog sa Engleskom iz 1840-te? Pa ipak, šta vi imate zajedničkog sa petogodišnjim detetom čiju sliku vaša majka drži na polici kamina? Baš ništa, osim što se radi o jednoj te istoj osobi.“
Obratimo pažnju na reči “osoba“ i “osobenost“ koju Orvel koristi u citiranom odlomku. Nema OSOBE bez OSOBENOSTI, kao što nema ni OSOBENOSTI bez NACIONALNE SVESTI i NACIONALNE PRIPADNOSTI. Osobenost, koju Orvel opisuje u vezi sa svojom Engleskom, isto je ono što mene kao Srbina vezuje za Srbe i Srbiju, tim više što su Srbi i Srbija mnogo čime osobeniji i od Engleza i od bilo kojih drugih evropskih i vanevropskih naroda.
Zato je Srbija tim kome zauvek pripadam, a Srbi moji saigrači, kakvi god da su, čak i oni među njima kojima nisam posebno naklonjen. Za svoj klub rešen sam da igram do kraja, ni trunku ne mareći što u njegovoj upravi sede sve sami kreteni. Igrao bih za svoj klub i sa najvećom strašću šutirao na protivničke golove makar nikad ne postigao nijedan, makar ostao sam na terenu i makar neprijatelji protiv nas vodili sa 1000 naprama 0.
Neka bi od toga imali korist samo aždaje iz Uprave, neka bi je imali svi osim mene, ja svoj klub ne menjam ni za jedan drugi, koliko god veći i bogatiji. Negde me kroz život rukovode Pasternakovi stihovi:
“Drugie po živomu sledu
Proйdut tvoй putь za pяdью pяdь,
No poraženья ot pobedы
Tы sam ne dolžen otličatь.
I dolžen ni edinoй dolьkoй
Ne otstupatьsя ot lica,
No bыtь živыm, živыm i tolьko,
Živыm i tolьko – do konca.“
(“Drugi će po živome tragu
Po stopu preći tvoj put, znam,
Ali od poraza pobedu dragu
Ti nemoj da odvajaš sam.
I ne smeš se odreći niti
Jednog delića lika svog,
Već moraš biti živ i biti
Sav živ do puta svršenog.“)
Autor: Svetislav Pušonjić
Semjuel Dzonson – “Patriotizam je poslednje utociste nitkova”