Akutna kriza u Ukrajini se, po svemu sudeći, približava temporarnom raspletu. Vojna pobeda Rusije, kao što je bilo i za očekivati, je neupitna, upitno je samo da li će Ukrajina kao država opstati i u kojim granicama, kao i koliki „danak u krvi“ će platiti, kao nepitana NATO-pešadija, a zahvaljujući u prvoj liniji Volodimiru Zelenskom i njegovim neonacističkim banderovcima.
Jer za ove poslednje, to je pitanje sopstvenog opstanka, za koje su spremni da plate životima stotina i stotina hiljada, verovatno i miliona svojih zemljaka. Tja, i tako može da se piše istorija, to su već pokazali razni Adolfi, Pol Potovi i dr.
Zapad će promeniti vladajuću garnituru u Kijevu a Ukrajinci će lizati svoje rane i oplakivati svoje mrtve, ranjene i ratne invalide, prinesene na žrtveni oltar dijahronog pohoda Zapada na Istok („Drang nach Osten“).
Druga, pre teoretska mogućnost je da u samoj Ukrajini dođe do buđenja i sagledavanja sopstvenih interesa, koji definitivno nisu podudarni sa ciljevima „NATO-demokratija“.
To je, međutim, manje verovatno, jer su sve uticajne socijalne strukture u međuvremenu temeljno infiltrisane od strane zapadnih tajnih službi, finansijskih korporacija, propagandnih aparata, itd.
To je, još jednom, bilo za očekivati i iznenađeni bi smeli da budu samo zapadni stratezi, koji su sebe beznadežno precenjivali a Rusiju kažnjivo potcenjivali. Pogledajmo nekoliko podataka o prethodećoj situaciji.
Dovođenje hroničnog sukoba u akutnu fazu
Posle nasilnog prevrata u Ukrajini („Majdanski puč“) nije naravno trebalo dugo čekati na rusku reakciju, odgovor je bio preuzimanje tj. vraćanje Krima u Rusku federaciju i podrška ruskima ustanicima u istočnoj Ukrajini.
Zapad je to po očekivanju proglasio suprotnim međunarodnom pravu, aneksijom, Rusija je, isto tako po očekivanju, odgovorila da je to u skladu sa međunarodnim pravom jer je
a. Krim samo jednom u istoriji pripao Ukrajini u okviru zajedničke sa-
vezne države i to dekretom ukrajinskog komuniste Hruščova i
b. pripajanju je prethodio demokratski referendum, koga npr. pre sece-
sije Kosova i Metohije a koju Zapad proglašava međunarodno-pravno važećom, nije bilo.
Na primedbu da je referendum trebalo održati na čitavoj teritoriji Ukrajine, jer je Krim međunarodno-pravno njen sastavni deo, Rusija odgovara pitanjem, zašto svojevremeno nije bio održan referendum na čitavoj teritoriji Srbije, jer su Kosovo i Metohija bili (i ostali) međunarodno-pravno njen sastavni deo, itd.
Sveti se dakle činjenica, da su „NATO-demokratije“ godinama posmatrale i tretirale međunarodno pravo kao sopstvenu i beskrajno rastegljivu gumenu igračku, i davali joj po potrebi „formu vode“ („Voda zauzima oblik svakog suda u koji se ulije“, Andrea Camilleri) i – sada se to vraća kao bumerang natrag sa iste pozicije sile.
Šta je Zapad zapravo očekivao u odnosu na „Projekat Ukrajina“, kakvi analitičari i stratezi su to planirali? Da će se Rusija jednostavno predati? Njena granica je od 1054. najduža dodirna linija dve velike kulturološke tradicije u Evropi, ona ima imperijalnu prošlost, koja je svoj vrhunac dostigla u sovjetsko vreme.
Današnja Rusija, međutim, nije više boljševička tvorevina, već jedna demokratija, vaskrsla iz sovjetskog pepela, sa svim svojim deficitima i potrebom daljeg razvoja, i poboljšanja svog političkog, ekonomskog i socijalnog sistema. Ona je uz to velika nuklearna sila, koja kroz istoriju nije samo gledala da širi sopstvenu teritoriju i uticaj, već od vremena mongolske dominacije i potom njenog zbacivanja u XVI veku uvek iznova morala da odbija napade sa Zapada.
To je počelo od krstaša Nemačkog viteškog reda, preko Poljaka (koji su u Srednjem veku jednom prilikom zauzeli šta više i Moskvu), Litvanaca, Šveđana, Danaca, Estonaca, potom Francuza pod Napoleonom, Britanaca i Francuza u Krimskom ratu, Nemaca, Austrijanaca, Čeha, Slovaka, Hrvata, Slovenaca, bosanskih muslimana, itd. u Prvom svetskom ratu pa do nacističkih Nemaca i njihovih saveznika (svaki treći vojnik nije bio Nemac) pod Adolfom Hitlerom.
Vojna koalicija Sila osovine na Istočnom frontu u Drugom svetskom ratu sastojala se naime iz
‒ 3 – 4.000.000 Nemaca,
‒ oko 145.000 Hrvata,
‒ oko 500.000 Rumuna,
‒ 250.000 Italijana,
‒ 800.000 Mađara,
‒ blizu 18.000 Španaca (Frankova „Plava divizija“),
‒ preko 500.000 Finaca,
‒ 45.000 Slovaka,
‒ dva bataljona Ukrajinaca u sastavu Vermahta, „Legija ukrajinskih nacionalista“
Stepana Bandere (koja je još pre Hitlerovog napada na Sovjetski Savez, 30. juna 1941. u zapadnoukrajinskom gradu Ljvovu masakrirala preko 7.000 Jevreja i komunista[1]) i ukrajinska nacionalistička organizacija UPA, koja se borila malo protiv Sovjeta a malo protiv Nemaca,
‒ kao i oko 150.000 SS-dobrovoljaca iz svih zemalja Zapadne i Srednje Evrope (najviše Francuza, Šveđana, Norvežana, Holanđana i Belgijanaca).[2]
Drugi izvori govore pak o između 4,5 do 4,7 miliona vojnika pod Hitlerovom komandom na Istočnom frontu, od toga oko 600.000 iz redova njegovih saveznika.[3]
Pogledajmo još kako izgleda odnos broja žrtava pri ovom poslednjem velikom ratu: Nemačka je na Istočnom frontu izgubila oko 2,7 miliona vojnika u ratnim radnjama i 1,1 miliona u sovjetskom ratnom zarobljeništvu (plus gubici njenih saveznika).[4]
Istraživanja o broju žrtava Sovjetskog Saveza su do 2009. konstatovala oko 37.000.000 žrtava.[5] Nemački istorijski institut je pak do 2011. ustanovio broj od 26,6 miliona, od toga oko 11,4 miliona vojnika, 8,4 miliona palih pri ratnim radnjama i oko 3.000.000 u nemačkom ratnom zarobljeništvu. Shodno tome, trebalo bi da je stradalo oko 15,2 miliona sovjetskih civila.[6]
Kako bi dakle Rusija, sa ovim istorijskim iskustvom, trebalo da reaguje na aktuelni prodor današnje zapadne „Međunarodne zajednice istih vrednosti“ (Amerikanci, Nemci, Britanci, Francuzi, Španci, Italijani, Poljaci, Litvanci, Estonci, Šveđani, Norvežani, Danci, Finci, Holanđani, Belgijanci, Mađari, Rumuni, Slovaci, Hrvati i opet nacistički/rasistički orijentisani deo Ukrajinaca) ka njenim granicama?
Opasnost nuklearnog sukoba
Kao što je gore bilo napomenuto, očekivani rasplet situacije se može posmatrati kao samo temporarno rešenje, koje se bavi uklanjanjem posledičnih simptoma jednog politički-patološkog stanja („Drang nach Osten“) i ne dodiruju njegove vekovne uzroke i motive.
No uvek prisutna opasnost od nuklearne eskalacije je, po svemu sudeći, izgubila na svojoj oštrini, Zapad je izgleda konačno shvatio da se Rusija ni po tu cenu neće predati i pokoriti.
Ustaljivanjem i jačanjem novog i multipolarnog svetskog poretka, ta opasnost bi smela da se i dalje redukuje, jer SAD, Rusija, Kina, Indija će pri svoj konkurenciji morati da traže ravnotežu interesa, koje bi nuklearni Armagedon obesmislio, jer bolje kakva/takva koegzistencija od nestajanja sopstvene i tuđe egzistencije.
SAD su hladno odlučile da pobiju stotine hiljada japanskih civila u Hirošimi i Nagasakiju, ali tada nisu morale da računaju sa odmazdom, dok bi danas morale da se suoče sa sličnim scenarijom u Njujorku, Čikagu i Filadelfiji.
Najveći negativni potencijal u tom smislu predstavlja krajnje virulentna situacija na Bliskom istoku, jer tu prestaju da važe gornji rezoni zdravog razuma. U ovom trenutku imamo suštinski istu i tragičnu situaciju kao u Ukrajini, naime, da se i tu radi o još jednom pokušaju „lečenja“ posledičnih simptoma jednog politički-patološkog stanja, koje ne dodiruju njegove uzroke i motive.
To „lečenje“ se sprovodi na krvav, nemilosrdan, nehumani način i, kao i u Ukrajini, najveću cenu plaćaju nevini, civili.
Za podsećanje – od samog vaskrsavanja jevrejske državnosti 1948. pa do danas, nekoliko miliona Jevreja je moralo da se u više ratova brani od napada svojih nemerljivo mnogobrojnijih i neprijateljski nastrojenih arapskih suseda (oko 200.000.000 u okolne 22 države, oko 350.000.000 u čitavom svetu).
Pri tome su obe strane počinile i čine ogromne greške, mada u različitoj meri. Izrael nikada nije prvi napao i započinjao ratove, ali njegova politika prema Palestincima u mirnodopskim vremenima sigurno nije doprinosila deeskalaciji i traženju trajnog rešenja konflikta.
Izrael poseduje uz to, za razliku od okolnih autokratija, diktatura i islamskih teokratija, demokratsko društvo, no kako je iskustveno poznato, demokratije zapadnog tipa nisu imune na selektivnu primenu tih principa, naprotiv.
A Palestinci, kao i Izraelci, imaju pravo na svoju nacionalnost i državnost.
No danas najveću opasnost po opstanak Izraela i preživljavanje nacije predstavlja islamsko-fundamentalistički, šiitski Iran, koji neprevidivo teži ka posedovanju nuklearnog oružja i radi na tome.
Izrael, međutim, već poseduje to oružje i vrlo dobro zna da ako Iran uspe, da jevrejska država nema više šta da izgubi, da nema vremena za čekanje. Jer Izraelci ne mogu da kažu, dobro, ako Tel Aviv bude zbrisan sa lica zemlje, otići ćemo u Jerusalim, potom u Jafu, itd.
I – u tom slučaju ne važe više nikakva trezvena razmišljanja, koja sebi mogu (i moraju) da dozvole velike zemlje, SAD, Rusija, Kina, Indija, jer se radi o opstanku države, o golom životu njenih žitelja.
Ko im to može zameriti? Jer ne radi se o nekakvom teoretskom razmišljanju, već o više nego gorkom istorijskom iskustvu.
Od egipatskog i vavilonskog ropstva, potom progona od strane starorimske imperije, preko milenijumskih progona, pogroma, masakara i masovnih ubistava prevashodno od strane podanika i uslužnika Vatikana, i kulminacije toga u Holokaustu od strane nacističke Nemačke (Adolf Hitler: „Ja činim isto ono, što je crkva hiljadama godina činila, samo efikasnije!“) i njenih satelita, npr. hrvatske države 1941-1945, pa do osnivanja Izraela 1948. i sve do današnjeg dana.
Kapisla za pokretanje nuklearnog Armagedona, dakle, nalazi se na Bliskom istoku.
Srpsko pitanje
Kako izgleda srpski usud u aktuelnoj globalnoj konstelaciji snaga?
Jer nije upitanju, da je srpska pozicija u međunarodno-pravnom pogledu neupitna, čvrsto utemeljena, no koliko to vredi u današnjem svetu, gde se pravo jačeg postavlja iznad svih pravnih i humanističkih principa?
Nekoliko podataka za podsećanje na blisku prošlost i na paralele sa krizom u Ukrajini, Ova poslednja NATO-avantura, naime, nikad nije bila i ostala opšte prihvaćena, iskusila je i nailazi na kompetentnu kritiku i na Zapadu, ovde u Nemačkoj, već 2014-2015. I – oduvek je bila dovođena u vezu sa nasilnim raspadom druge Jugoslavije a na srpsku štetu, i sa ulogom Zapada pri tome:
„Nekadašnji savezni kancelar Helmut Šmit (Helmut Schmidt) bira oštre reči. On prebacuje Briselu da se isuviše meša u svetsku politiku. „Najnoviji primer je pokušaj EU-Komisije da pripoji Ukrajinu“, rekao je socijaldemokrat u jednom intervjuu za „Bild“. „Pogrešno je i privlačenje Gruzije nama, to je manija veličine, mi tamo nemamo šta da tražimo! Ja ne držim ništa do toga, da se zagovara Treći svetski rat a još manje da se NATO dodatno naoružava. Ali opasnost da se situacija zaoštri kao u avgustu 1914. raste iz dana u dan.“[7]
„Nekadašnji savezni kancelar Helmut Šmit upozorava na opasnost „vrućeg rata“ sa Rusijom. On se zalaže za to, da Zapad mora da pokaže više razumevanja za rusku politiku. Ali nemačku politiku određuju drugi (…) On ukazuje i na činjenicu, da Zapad mora da promeni svoju politiku prema Rusiji, inače nije isključeno da dođe do rata sa Rusijom. Putinove brige nisu Ukrajina, Poljska ili baltičke zemlje, već se pre odnose na Kinu, Pakistan i bivše sovjetske republike u Centralnoj Aziji. Rusija je odlukom EU u vezi širenja na Istok bila zatečena u jednoj „fazi Divljeg zapad“ pod predsednikom Borisom Jeljcinom i to nam se danas sveti. Jer Putin je ponovo pribavio Rusiji internacionalno poštovanje. Putinova politika ne mora da nam se dopada, ali mi je moramo u istorijskom kontekstu razumeti i ozbiljno primiti k znanju.“[8]
Za razliku od krize u bivšoj Jugoslaviji, dakle, pri kojoj je Nemačka igrala saodlučujuću ulogu i vrlo brzo se složila sa SAD na čiju štetu odnosno korist Jugoslavija mora da nestane sa geopolitičke karte Evrope i sveta, ovde se pojavljuje razlika u stavovima dve najuticajnije „NATO-demokratije“. Pragmatičar Šmit uočava sasvim pravilno razliku između „ruskog medveda“ i srpskog „borbenog petla“, i opominje na suzdržanost („Ali nemačku politiku određuju drugi“):
„Upozoravam na opasnost demoniziranja Putina. On nije opasniji od bilo kog drugog predsednika jedne velike zemlje. Nisam čak ni siguran, da li su SAD manje opasne od Rusije (podvučeno od strane autora). Osim toga, Putin nije nikakav zagovornik rata i nalazi se u izuetno neugodnoj situaciji. Razlog za ovu situaciju su idiotske ponude EU Ukrajini i Gruziji uoči ukrajinske krize. To je sve prilično velika budalaština!“[9]
Pogledajmo još jedno kritičko javljanje iz Nemačke u maju 2014. (autorska podvlačenja su data u kurzivu):
„BERLIN – Time što je Nemačka bombardovala Srbiju i priznala kosovsku nezavisnost prekršeno je međunarodno pravo, a Nemačka nema moralno pravo kritikovati ruskog predsednika Vladimira Putina što je anektirao Krim, rekao je Hans Kristijan Štrobele (Hans-Christian Ströbele), poslanik Zelenih u nemačkom parlamentu.
On je u udarnoj emisiji „Unter den Linden“ nemačkog javnog servisa priznao da je bio za bombardovanje Srbije i odvajanje Kosova, ali da je pogrešio.
„Mnogi drugi su takođe tada to podržali. Ali u međuvremenu su priznali grešku, mi nismo poštovali teritorijalni integritet Srbije. Mi smo sami prekršili međunarodno pravo. Ako to danas priznaje Gerhard Šreder (Gerhard Schröder), treba li nam bolji svedok od tadašnjeg saveznog kancelara?”, zapitao je Štrobele.
Sagovornik u emisiji iz vladajuće Hrišćansko-demokratske unije Karl Georg Velman (Karl-Georg Wellmann) je akciju u Srbiji pokušao odbraniti time što je, kako je rekao, Slobodan Milošević počinio genocid nad Albancima koji je trebalo zaustaviti, kako bi bilo sprečeno ponavljanje Srebrenice. Međutim, Štrobele je rekao da to nije bio nikakav genocid, nego progon Albanaca, ali tek nakon što je započelo bombardovanje Srbije.
„Da, desili su se progon i mnogi zločini nad Albancima. Ti zločini su se desili nakon što smo bombardovali Beograd, celu zemlju. Mi smo bombardovali TV stanicu, NATO je bombardovao vozove na mostovima pune nedužnih civila. To je Srbe podsetilo na Drugi svetski rat“, rekao je on. Dodao je da su SAD, Nemačka i zapadne zemlje „poslednje, koje bi Putinu trebalo da drže lekcije o međunarodnom pravu i čuvanju teritorijalnog integriteta“:
„Kada gospodin američki predsednik Obama ili nemačka kancelarka Merkel kažu Putinu ‘Ne smete ući u tuđu zemlju i mešati se u njene odnose, morate poštovati teritorijalni integritet’, Putin se onda samo može nasmešiti i reći ‘Je l vi to ozbiljno mislite? Vi znate nešto o teritorijalnom integritetu? Šta ste uradili na Kosovu? Šta ste uradili u Iraku? U Libiji, u Avganistanu?“, rekao je Štrobele.
Velman je rekao da se slaže, da su SAD mnogo puta prekršile princip poštovanja teritorijalnog integriteta. Dodao je da je Putin prekršio međunarodni dogovor iz 1994. o teritorijalnom integriteta Ukrajine. Štrobele je rekao da su SAD, Nemačka i druge zemlje prekršile ugovor sklopljen s Miloševićem o Kosovu.
„Nakon završetka rata sklopljen je sporazum s Miloševićem i mi smo, zajedno s Rusima, stacionirali NATO trupe na Kosovu. A znate li šta u ugovoru piše? Isto ono što je pisalo u ugovoru o Ukrajini – da ćemo zaštititi teritorijalni integritet Srbije. A devet godina kasnije, kada nije moglo biti ni govora o bilo kakvom genocidu, kad su NATO-trupe i dalje bile na Kosovu, aplaudirali smo kad je Kosovo proglasilo nezavisnost“, podsetio je Štrobele.“[10]
Gore pomenuti samo zapadni stratezi znači, po svemu sudeći, nisu ništa naučili iz istorije. No koliko to saznanje pomaže Srbima? U NATO-okruženju a ekonomski upućeno pre svega na EU, na Zapad?
Striktna neutralnost u vojnom i ekonomskom pogledu a, naravno, bez političkog slepila, mudra je strategija, no verovatno ne i trajno rešenje. Jer ma koliko globalni razvoj situacije u smislu stvaranja jednog uravnoteženijeg, jer multipolarnog sveta išao objektivno u našu korist, za očekivati je u najskorije vreme da se pritisci Zapada eksponencijalno povećaju putem onih već isuviše dobro poznatih ucena sa pozicije sile i dovođenja u situaciju ili/ili.
Jedna od esencijalnih karakteristika novog multipolarnog sveta, bar u početnoj fazi, biće naime potencirana polarizacija, što jasnije razgraničenje i konsolidovanje frontova tj. konstelacije prijatelj/neprijatelj, naše/vaše, da bi se izborile što bolje startne pozicije za predstojeća i očekivana nadgornjavanja i konkurentske borbe.
Već srednjoročna strategija bi bila preporučljiva, da se na prvom mestu smanji ekonomska zavisnost od Zapada, kao sredstvo ucene, i to ne samo jer članstvo u EU (isto tako sredstvo ucene) teško da je iole ozbiljna opcija.
Razlog nije, jer će se ova organizacija eventualno raspasti, ne, ja lično verujem da će opstati, ali po mogućstvu umanjena, hijerarhijski raslojena i u mnogo većoj meri centralizovana. I – kao privesak SAD.
A tek u takvoj EU za Srbe nema mesta, mada i u ovoj teško, skoro isključeno.
Drugim rečima, vrlo je poželjno konkretno razmotriti alternativu što tešnje saradnje i, jednog dana, članstva u BRIKS-u. Dotle ne popuštati ucenama, insistirati na međunarodnom pravu, nuditi dijalog i saradnju i – uvek slediti prvenstveno sopstvenim interesima.
Da li je to realna ili samo amaterska odnosno šta više utopijska opcija?
Ne, naprotiv, jer mišljenja sam da nemamo isuviše mnogo izbora. A, barem teoretski, uvek ostaje mogućnost povratne ucene, naime, da bi dodatni pritisci mogli da dovedu dotle, da razmislimo i o eventualnom napuštanju i vojne neutralnosti.
No dotle je dug put i nadajmo se da će to ostati samo teoretska postavka.
[1] Uporedi i: Bandera. Immer Angst. In: „Der Spiegel“. Nr. 44, 1959.
[2] Berthold Seewald, Hitlers Leih-Armeen beim Marsch nach Stalingrad, DIE ZEIT, 4. VIII 2012.
[3] Uporedi: David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. dalje: Melьtюhov M.I.: Upuщennый šans Stalina. Sovetskiй Soюz i borьba za Evropu, 1939–1941. M.: Veče, 2000.
[4] Christian Hartmann, Unternehmen Barbarossa. Der deutsche Krieg im Osten 1941–1945. C. H. Beck, München 2011, S. 115 f.; dalje: Rüdiger Overmans, Deutsche militärische Verluste im Zweiten Weltkrieg. 3. Auflage. Oldenbourg, München, 2004.
[5] Isto, David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. Dalje: Melьtюhov M.I.: Upuщennый šans Stalina. Sovetskiй Soюz i borьba za Evropu, 1939–1941. M.: Veče, 2000.
[6] Isto, Christian Hartmann.
[7] Ukraine-Krise: Helmut Schmidt wirft EU-Kommission Größenwahn vor. SPIEGEL online, 16. V 2014.
[8] Contra Magazin, Marco Maier, Ukraine-Krise: Helmut Schmidt befürchtet einen „heißen Krieg“ mit Russland“, 12. III 2015.
[9] Menschen bei Maischberger, ARD, 28. IV 2015.
[10] „Unter den Linden“, ZDF-Mediathek, Mai 2014. Izveštaj: Dejan Šajinović, „Njemačka je pogriješila što je priznala Kosovo“, Nezavisne Novine, Banja Luka, 3. V 2014.
