Nevladin sektor i mediji koji nešto navodno rade u Srbiji, dobijaju ogromne svote novca, koje je svojevremeno u svojim kolumnama navodio i Slobodan Antonić. Njihovo polje delovanja pretežno je usmereno na ljudska prava, tačnije na ono što nazivaju borbom za ljudska prava. A kako se oni bore?
Svi se sećamo navlačenja ljubičastih kecelja na „spomenike istaknutim muškarcima“ naše nauke, istorije i kulture. Tada je takozvana Inicijativa žena Srbije, nevladina organizacija za prava žena, tačnije njihova predstavnica Biljana Stojković, izjavila, a kao odgovor na negativne reakcije na „akciju“, kako je taj poduhvat „probudio uspavane patrijarhalne duhove“, da bi zatim rekla da treba udariti „na ono što je srž patrijarhata, a to je SPC“.
Onda smo imali različite poteze aktivista za prava gej zajednica od kojih je najuvredljivija akcija bila ona kada je na dočeku 2022. godine ispred srpskog parlamenta, za vremena nastupa Marije Šerifović, na ogromnom ekranu svetlela zastava gej zajednice u bojama duge, a sve za novac poreskih obveznika koje niko nije pitao za pristanak na ovo što je dotična „borkinja“ učinila.
Pa smo imali slučaj morala na kom je predstavljen Ratko Mladić, a koji je gađan jajima, brisan, prefarbavan crvenom bojom u raznim „akcijama“ u kojima se kao najaktivnije lice istakla Aida Ćorović govoreći kako je sramota da u Srbiji i Beogradu postoji mural posvećen „osuđenom ratnom zločincu“.
Onda je u skorije vreme nabasao i slučaj kada je ombudsman naredio povlačenje udžbenika za srpski jezik namenjenog osmom razredu osnovnih škola, a na pritužbu Nacionalnog saveta hrvatske nacionalne manjine, zbog negiranja hrvatskog, bosanskog i crnogorskog jezika.
Možemo se prisetiti i hajke na blaženopočivše patrijarha Irineja i mitropolita Amfilohija zbog njihovih izjava o abortusu i tvrdnji da je porodica svetinja, pa na održavanje gej parade, a ukidanje Porodične šetnje. Možemo pričati i o festivalu „Mirdita, dobar dan“ u Beogradu i o raznim drugim stvarima. Međutim, ovo je dovoljno za ilustraciju.
Da ne ostane naveden i Kokan Mladenović koji je kukao kako se oseća neprijatno jer je Subotica okićena zastavama Srbije.
Prenebregnuvši sve one tvrdnje da bi ovakve stvari kada bi se dogodile u Hrvatskoj, Albaniji, BiH, pa čak i u Crnoj Gori, bile možda i poslednje što bi neki srpski aktivista učinio, a što je verovatno i tačno, suština leži u tome da smo sve ove stvari mi sami dozvolili, ali i da one nisu sprovedene civilizovano, bez medijske pompe, bez provokacija i bez mržnje kao osnove svega.
Svaka od tih organizacija koja ima upliva u medije suštinski je drugosrbijanska, jer ne samo da osuđuju murale i slične stvari, već kao u slučaju profesora iz Novog Sada, akt ljubavi prema svojoj zemlji definišu skoro kao čin mržnje prema drugima. To govori u prilog tome da je drugosrbijanska strana u stvari šovinistička (u ovom slučaju autošovinistička), jer svoju ljubav prema Zapadu ili kome god, prema određenim načelima, zasniva na mržnji svoje zemlje ili na mržnji ljudi koji drugačije misle.
Uostalom, samo pogledajmo navedene primere. Borba protiv SPC, protiv porodice, protiv srpskih pobeda i istorije uopšte, protiv srpskog jezika, protiv himne, protiv zastave, protiv patriotizma. Onda nam postaje jasno da potezi protiv svega što sam naveo nisu reakcija, jer reakcija postoji kao reagovanje na konkretne akcije, a taj lanac događaja je skoro uvek nasumične prirode. Ovo je direktan udar na ono što se karakteriše kao vododelnica nacije ili kao nacionalni identitet – udar na veru, na jezik i na simbole.
Stoga, borba za ljudska prava, ili barem ono što se kao takvo definiše, a ima glas u medijima, u Srbiji nije ništa drugo do borba za pravo na ponižavanje Srbije i Srba i borba koja se sa zapadnih propagandističkih službi prenela na njihove filijale u Srbiji. I dok god ovo budemo dozvoljavali, do tada i treba da nam se dešava.
Ove organizacije optužuju nas za ono što oni rade. Oni mrze i spletkare, pa okrive patriote koje su dovedene u ravan sa šovinistima. „Borci za ljudska prava“ se ovde u teoriji bave ljudskim pravima, dok ih u praksi krše.
autor:Milan Ružić
Код нас је све постављено на главачке! Ко живи у Србији има да говори српским језиком, и крај! У својој кући може да прича и марсовски, али кад је у Србији и у школи има да говори српски! Може да има по један час свог матерњег језика и то је довољно! Нек се окрене наша влада и те „невладине“ организације по комшилуку па нек виде како то тамо функционише. Нисмо ми ваљда једини који смо криви што се наша земља зове Србија и што је језик српски! Како је у Хрватској, Словенији? Ове разне невладине, према Србији непријатељске организације, су овде у Србији нашле и зашле! Зашто се у Хрватској не боре за равноправност српског језика и азбуке у тој земљи? Све су то лицемери и паразити који успешно профитирају пљујући по Србима и српској држави!