Nakon 30 godina, kada se pod pritiskom porodica poklanih Srba iz Drakulića, Šargovca i Motika podigla spomen – kosturnica, kosti iz dvorišta je narod iskopavao i nosio u kosturnicu. Pomagali su iskopavati i isti oni koji su ih tu i pokopali, koji su kuće odmah nakon pokolja i opljačkali…
Isječak iz autentičnog svjedočenja Branka Brkovića:
„Ja se izvučem ispod ambara. Ustaša nema više. Otac Đorđo i stric Pavle leže sasječeni pred kućom. Bratove curce, Nada i Jovanka, djeca, i njiova majka Danica, sna moja, leže otkrivene i krvave. Silovalo to tuj na prtini, pa ubilo. Uđem u kuću. Sve sasječeno. Nije klano, već sječeno sikiricama. Ja se skamenijo. Ne mogu o tome da pričam. […]
Dođe negde u ljeto 1942. da se vrati svak na svoje. Ja dođem kući. Nigdje ništa, brate. Poklanu čeljad zagrnli su one komšije šokci. Eno, odma niže kuće bila grobnica. Gdje su krmci kupali se bila ona velika lokva. I samo svukli u lokvu i zatrpali. Dobro i zatrpali. Isjekli šljive, pa stavli na grobnice. Zato krmci nijesu više tuda rovili. Šta će im kad su bili oglodani? Ja otkopavo i druge grobnice. I kad sam ja pito čoeka, šokca, Marka Kovačevića: Marko, kako ste saranili? Moj komšija bijo. On je i opljačko. Kae: Jesam, komšo, jebem ti dušu. Jesam, jesam. Sve. Ne boj se! Sve glave pravo po redu. On je mislijo da nećemo vaditi mi to. Kad sam ja otkopo, Bog te ne jebo, pas moj ozgo preko moga ćaće. Ubli psa i preko Đorđe moga. Pobacali, vako. […] Žene, djecu. Djeca – i ne znaš. Pogledaš po onim starim. Neko voj, neko nako. Nekog svog poznaš, nekoga ne. Zemlja, brate. Sasječeno to. Kosti smo vadili poslije rata, 20 godina poslije pokolja. Nije imo ko da gleda iskopavanje i da poznaje svoje. Žurlo se. Nije se to ni razglasilo. Ko da se krilo. Ja sam pozno svoje sve. I oca, i sve. Najprije sam ja došo. Otkopo. Otkino komad obale. Bilo suša. I ja ono potkopavo. I tamo ašovom dolazim do tijela. Poduvatijo cjelu grobnicu onu. Kad je odvalijo se busen, krsti, ti znaš šta su krsti u čoeka – u mog oca krsti vako leže… Ovaj, onaj… Viču: Daj, nemoj! Ne plači! Strpi se. Ajd vamo! Popi! Smiri se!
Ja nijesam ćeo piti ni čaše. Ništa. Kupi one glavuče, kupi ono sve. Isječen otac. Njegove zube. […] On je tolko godina imo, a nije ni zuba izvadijo. I stric tako isto. Kosti se rastavile, brate, sve. A sve se zna. Da mogu ja ovo da… vidim i skupim. Polako. Oni zglobovi između toga i ono… Nijesu rasuti. Samo prstići. Jooj, to moraš kupiti. Sve golom rukom. Ma, kakve rukavice. Onda lubanje. Staroga odma sve se zna kako je. Kako sam ja i vidijo kad je sječen. Pokojnog strica lubanja čitava. Samo nije uz njega. Zubi, sve i jedan u glavi. U pokojne snaje Danice nema ni zuba. Aa, joooj! Raznijelo nečim vilicu. Tako smo i skupili i odnijeli u zajedničku kosturnicu u Drakuliću. Tuj je sada spomenik.
Poslije rata pozno sam ja svoje stvari kod komšija šokaca. Kace i… vako… Kod tog Kovačević Marka, što mi je zatrpavo čeljad, prepozno sam svoj mlin za kavu, svoju kacu, pa bure, tavu. […] Pa, bilo je tuj stvarčica koje ja nijesam ni ćeo, znaš. Kasnije, kad sam ja doselijo ovde, oni donosli kašike, donosli su… Ko će znati čije je to! Od Marka Kovačevića tražijo sam svoju kacu. Kažem mu: Ovo je moja kaca.
Kae: Jest, duše mi. Ja ću to doćerati tebi. I on je doćera. Kaca bila od 10 metara, za šljive…“
Izvor: Fejsbuk stranica – Bojan Milijašević
Ajmo svi na more kod Krvataaaaa…..Uzas