Razgovarao: Zdravko Elez
Branko Dimović Dimeski, novinar, istraživač, dokumentarista, a pre svega veliki rodoljub. Rođen je na Kosovu i Metohiji, u Gnjilanu, ali je krajem ratnih devedesetih pod terorom Albanaca morao da napusti svoje ognjište. Put ga je dovoeo u Norvešku, gde i danas živi, ali zavičaj nije zaboravio, o njemu često piše i to na izvornom dijalektu, o zvičaju sanja, a kosovski zavet nosi u srcu.
Čovek pun energije, neumorni tragač za istinom, borac da se čuje srpski glas u svetu, ne samo o onome što se dešavalo u novijoj srpskoj istoriji nego i o tragičnpj sudbini našeg naroda tokom Drugog svetskog rata. Poslednjih godina posebno je bio zaokupljen stradanjem Srba, u nacističkim logorima u Norveškoj o čemu je napisao i knjigu „Srpski krvavi put“ i snimio dokumentarac „Logor smrti u Karašjoku“.
Ipak, ono po čemu je poslednjih meseci Branko Dimović Dimeski dospeo u žižu javnosti jeste njegov dokumentarni film „33 anđela“, nastao kao plod timskog rada stručnjaka iz Srbije i Norveške i Milke Kajganić iz Švajcarske, koja je na ovom projektu radila kao koscenarist. Reditelj filma je Goran Vukčević, direktor fotograadfije Dejan Tršić, dok su stručni konsultanti Đordje Bojanić, Aleksandar Dinčić, Jelena Stojković, Branislav Gajić i Knut Flovik Thoresen. Razgovarali smo sa Brankom i prvo ga pitali kako je uopšte došao na ideju da snimi film, a nije čovek iz sveta filma.
-Dugo godina istražujem temu o stradanju srpske dece u nacističkim logorima u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata. Došao sam do uznemirujućih podataka, koje sam ovekovečio prvo u knjizi „Srpski krvavi put“, a potom posle konsultacija sa prijateljima rešio i da snimim film o toj zaboravljenoj tragediji verujući da će na taj način put do istine biti brži i da će potresne slike sa ekrana ostaviti jači utisak.
Pre nego što je film ugledao svetlost dana organizovali ste jedno hodočašće od užasnih stratišta srpskog naroda Gradine i Jasenovca do Norveške. Možete li nam reći o tome nešto konkretnije?
-Na groblju u norveškom gradu Trodhajmu, na kome počivaju Srbi stradalnici nacističkih logora iz Drugog svetskog rata, postavljen je Časni krst. Prvo je osveštan na Vidovdan ove godine, a krenuo je sa najvećeg jasenovačkog stratišta Donje Gradine i crkve u Drakseniću gde se desio strašan pokolj Srba, na više hiljada kilometara dug put ka Norveškoj. Konačno posle punih osam decenija na pravi način je obeležio mesto pokoja naših stradalnika.
Čime se konkretno bavi film „33 andjela“ i šta si saznao sve tokom dugogodišnjeg istraživanja?
-Ovaj projekat istražuje patnje dece sa područja Kozare, Korduna, Banije i Like, zatvorene u norveškim logorima, gde je najmlađi među njima imao samo jedanaest godina. Film pruža autentična svedočanstva i dokumentaciju kao stručnu faktografiju ove zaboravljene tragične istine.
Film je ugledao svetlost dana pre nekoliko meseci i već ga je videlo više hiljada ljudi u Srbiji, Norveškoj i Švedskoj. Gde ste sve organizovali projekcije?
-Prvo smo imali svetsku premijeru u Nišu, gde su film pratile snažne emocije publike u krcatoj dvorani. Potom smo imali projekciju u Beogradu, a onda u Oslu, Kristijansandu i Trondheimu. Zaista je trebalo videti reakciju naše zajednice i Norveškoj, ali i Norvežana, koje su pogodili potresni kadrovi filma. Moram da ksžem da je film sniman zahvaljujući i pomoći naših norveških prijatelja, pre svega teologa i istoričara Johanesa Solberga.
Sasvim je jasno da film polako krči put do publike i da se istina o stradanju srpske dece-mučenika u zloglasnim kazamatima izlazi na videlo. Nedavno ste dobili poziv da film učestvuje na festivalu BANEFF 2023. u Švedskoj, koji je održan u Stokholmu od 19. do 22 decembra i odmah prva nagrada. Kakve utiske nosite iz Stokholma?
-Moram da kažem da je osećaj fantastičan. Ova nagrada je priznanje za bogat i temeljan pristup temi koja prethodno nije istraživana, kao i za hrabrost prikazanu u debi ostvarenju. Uspeh posvećujemo potomcima stradale srpske dece, o čijoj sudbini se ćutalo punih osamdeset godina. Zahvaljujem se stručnom žiriju festivala na poverenju i nagradi, kao i srpskim udruženjima i pojedincima u Švedskoj na interesovanju i toplom gostoprimstvu.
Film „33 andjela“, nema dileme, krenuo je put sveta i sigurno očekujete dosta projekcija, da li nameravate da nastavite rad na ovoj potresnoj temi?
-Sledeća godina otvara nove mogućnosti za angažman na temu stradanja srpskog naroda u nacističkim logorima u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata. Vrlo sam zadovoljan o širenju svesti o ovoj važnoj temi širom sveta kroz film „33 Anđela“.
Najavili ste nedavno i gradnju hrama posvećenog srpskim stradalnicima. Gde će se hram graditi i kada očekujete početak radova?
-Sa blagoslovom Episkopa britanskog-skandinavskog Dositeja, Srbi sa svojim norveškim prijateljima započeli su pripreme za izgradnju pravoslavnog hrama u mestu Sjeberg, kod grada Sarsporg, posvećenog srpskoj deci koja su stradala u nacističkim logorima u ovoj skandinavskoj zemlji tokom Drugog svetskog rata. Ovaj sveti hram zida se na inicijativu velikog srpskog prijatelja teologa dr Johanesa Solberga, koji je ustupio svoje imanje i čija je porodica zajedno sa Norvežaninom Kjelom Moenom najavila doniranje i većeg dela sredstava za izgradnju crkve. Početak izgradnje svetinje očekuje se na proleće naredne godine.
