Celom svetu postaje jasno šta su posledice NATO agresije iz 1999.

1
80

POVODOM 25-godišnjice NATO-bombardovanja Srba, na skupu koji je ogranizovao Beogradski forum za svet ravnopravnih, došlo je i trideset slobodnomislećih Nemaca.

Poslanik u Bundestagu Rajner Rotfus je otišao do spomenika Milice Rakić na Tašmajdanu položio cveće i – kleknuo.

„Ono u šta verujemo jesu pravda, istina i prijateljstvo među narodima. To je simbolizovano na dukserici koju sam poklonio Vučiću. Na levoj strani simbola srca nalaze se boje Nemačke, a na desnoj je srpska zastava. Ispred srca je beli golub kao simbol mira. Mi čeznemo za pomirenjem sa Srbijom, za postizanjem mira u Evropi, uključujući i Rusiju“, reako je Rotfus, funkcioner Alternative za Nemačku (AfD), sada već druge partije u Nemačkoj.

Partije u usponu.

Rajner Rotfus je još 2019. bio u Beogradu na skupu „na kojem su iznete činjenice o sramoti bombardovanja, kao i o upotrebi oružja sa osiromašenim uranijumom koje je besmisleno ubilo hiljade nevinih ljudi… Kada je bivši ministar spoljnih poslova Živadin Jovanović govorio o civilnim žrtvama, shvatio sam koliko je rat bio užasan za običan narod. Kako je NATO mogao da pogodi 60 odsto civilnih ciljeva a da ljudi u njegovim državama članicama i dalje veruju da je to bila ‘humanitarna akcija’.“

Živorad Jovanović je ovih dana konstatovao: „NATO agresija na Jugoslaviju 1999. godine bila je početak globalizacije vojnog intervencionizma NATO-a predvođenog SAD. Posle toga, videli smo mnoge intervencije i agresije zasnovane na presedanu NATO-a iz 1999. godine protiv Jugoslavije. Nemački političar Vili Vimer rekao je 2022. da su prve bombe na Ukrajinu pale 1999. godine. NATO predvođen SAD, po mom mišljenju je vojna, nuklearna pesnica ekspanzionističke strategije, globalne dominacije u okviru unipolarnosti.“

Ova ocena se, inače, pojavljuje u Global tajmsu, pekinškom listu koji izlazi na kineskom i engleskom, čiji je izdavač Komunistička partija Kine – najuticajnija partijska organizacija na svetska kretanja, kako ekonomska tako sve više i politička. List je, inače, povodom „4. aprila 2024. kad se navršava se 75 godina od osnivanja NATO-a… razgovarao sa brojnim stručnjacima i naučnicima da bi otkrio kako SAD iskorišćavaju NATO da služi američkim geopolitičkim ciljevima i kako NATO destabilizuje svet, pogoršava nuklearne pretnje i donosi konfrontaciju u Aziji“.

Početnu tezu da je „kao proizvod hladnog rata, NATO trebalo da bude raspušten, ali je tokom godina poslužio kao ratna mašina i omogućio hegemoniju SAD“- uredništvo je iskoristilo da „u prvom intervjuu ove serije, reporter Global tajmsa Vang Venven razgovara sa Živadinom Jovanovićem, predsednikom Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, koji je bio ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije od 1998. do 2000.“

Da, te 1999. NATO je slavio 50-godišnjicu (23-25. april, Vašington, 2500 gostiju ) i – raspojasan „uz ratne pokliče“ vršio agresiju bez odobrenja Saveta bezbednosti UN (da bi izbegli veto Rusije i Kine) na jednu suverenu zemlju – Saveznu Republiku Jugoslaviju. Time je pokazao odnos prema svetu koji bi svakako bio i pravedniji i bolji bez te satare preostale iz Hladnog rata.

Da Vas podsetimo:  Svi mi volimo Srbiju!

I mi ćemo toj očiglednosti sada dodati jedno svedočenje pomenutog Vilija Vimera:

„Američka strana je spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa u ukine međunarodni pravni poredak… Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti“, pisao je Vimer svom kancelaru Šrederu maja 2000, posle učešća na konfrenciji zatvorenog tipa u Bratislavi a koju su zajednički organizovali američko ministarstvo inostranih dela i American Enterprise Institut (Spoljnopolitički institut Republikanske stranke). „Konferenciji su prisustvovali veoma visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona“, a „glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO“.

Eto, zašto Kinezi počinju serijal razgovorom sa Živoradom Jovanovićem.

U agresiji na SRJ su pregažene Ujedinjene nacije, a „kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.“ (Vimer)

Arogancija koju su Amerikanci pokazivali na tom skupu je zastrašujuća. Iako su usvojili Rezoluciju 1244 SB UN, tu su institrali da se Kosovo što pre prizna kao suverena država, a za Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja im se našla na putu, insistirali su da se „nalazi van svakog pravnog poretka“ (posle su je razbili), da je NATO-bombardovanje bilo ispravljanje „pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata“ i da će NATO sada držati „teritorije između Baltičkog mora i Anadolije, kako je bilo u vreme Rimskog carstva“; dalje, „da Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom“ i da Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja“; da „severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburgu u Baltičkom moru“; i – da se secesije svuda i uvek trebaju podržavati kroz pravo naroda na samoopredeljenje i tome „treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava“; vrhunac arogancije je bestidnost da „tvrdnja da je NATO prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana“. Baš ih briga!

Malo je ljudi tada, pre četvrt veka, razumevalo od kolikog je značaja za buduće međunarodne odnose – rat NATO protiv Srba. Ali, to nije promaklo Henriju Kisindžeru.

Naprotiv, on je u „Njuzviku“ poslednjeg dana maja 1999. (usred bombardovanja) objavio tekst naslovljen New World Disorder. U podnaslovu je stajalo: pogrešno promišljen rat na Kosovu je podrio odnose s Kinom i Rusijom i izložio NATO opasnosti.

Kisindžer se čudio kako se u Vašingtonu pre beslovesnog zaključka da će rat potrajati nekoliko dana niko nije zapitao: „Ali šta ako Srbija, zemlja koja se tukla s Turskom i Austrijskom imperijom i prkosila Hitleru i Staljinu na vrhuncima njihovih moći, ne popusti? Koliko smo mi spremni daleko da idemo? Bez kopnene intervencije, što je objavljeno na samom početku, navodili smo Miloševića da testira izdržljivost neprestanog bombardovanja.“

Da Vas podsetimo:  Ima li granica našem samoponiženju i zatiranju dostojanstva

I, tako se i dešavalo.

Nije bilo velike dileme kako će NATO bombardovanje biti shvaćeno u Rusiji. Solženjicin će posle u intervjuu „Špiglu“ reći da je Rusiju iz osonova promenilo „surovo bombardovanje Srbije. To je obeležilo crnom, nepopravljivom crtom odonos prema Zapadu – i istine radi, treba reći u svim slojevima ruskog društva“.

A dok se još dizao dim iz bombardovane kineske ambasade u Beogradu (za koju više niko i ne pominje onu laž da je pogođana greškom) Kisindžer je znao da su „bliske veze SAD i Kine dovedene u pitanje“. I da to „za Ameriku, sigurno znači metež u celoj Aziji, koji kineske susede gura u nuždu da biraju između najmnogoljudnije zemlje u svetu, kojoj njena istorija od 5.000 godina daje posebno mesto u Aziji, i Amerike, jedine svetske supersile“.

A NATO?

„Uprkos prividnom jedinstvu na NATO samitu, Kosovo će raspravu o budućnosti Alijanse učiniti neizbežnom“, napisao je Henri Kisindžer maja 1999.

Kisindžer nije bio usamljen, ali su ti glasovi ignorisani bez obzira na logičnost. Sila logiku ne voli. Tako je ugledni kongresmen iz Tenesija Džimi Dankan tada govrio „da je predsednik Klinton doveo zemlju u nemoguću situaciju u kojoj nema dobrog odgovora.“ I sam je bio u Beogradu 1997. i sad razume da su “naša bombardovanja u suštini stvorila izbegličku situaciju”.

Izbeglička kriza na koju su igrali SAD i NATO bila je krajnje neubedljiva. Dankan je podsetio da je TV stanica MSNBC postavila pitanje da li su je iuzbegličku krizu stvorile NATO bombe ili srpske trupe i: “Šezdeset pet odsto od mnogo hiljada onih koje su pozvali, reklo je da je uglavnom krivo bombardovanje NATO.”

Izvikane „ogromne simpatije prema izbeglicama“ pokazao je lažnim. „Ali nekoliko stotina hiljada Srba je nedavno proterano iz Hrvatske. Oni su tada bili žrtve etničkog čišćenja, a mi ništa nismo uradili po tom pitanju. I kao što su mnogi ljudi istakli, trenutno se vode mali ratovi ili borbe na 30 ili 40 različitih mesta širom sveta. Nekoliko od tih situacija je bilo mnogo gore nego na Kosovu pre nego što smo započeli bombardovanje.“

O „velikoj zabavi“ koju je NATO pripremio u Vašingtonu povodom pola veka postojanja Dankan reče: „NATO se sprema da ovde, ovog vikenda, održi jednu od najvećih zabava koje je ovaj grad ikada video. Verujem da su NATO i naš predsednik mislili da će Milošević pokleknuti posle samo nekoliko dana bombardovanja i da bi onda mogli da nazdrave jedni drugima na velikoj proslavi pobede za 50. godišnjicu NATO ovog vikenda. Kakva pogrešna procena! To je svakako bila jedna od najvećih pogrešnih procena u američkoj istoriji.“

Dankan je zaključio da ono što je zaista učinjeno „jeste pretvaranje srpskih prijatelja u neprijatelje uz veliku cenu za ovu zemlju i upadanje u jednu od najvećih nevolja, tako da Amerika mora da pregovara i da se izvuče iz ovog nereda ‘što je pre moguće’“.

Da Vas podsetimo:  Šta će biti s Generalštabom: Mnogo buke ni oko čega

Amerika ni posle četvrt veka nije stigla do te jednostavne istine. Naprotiv, njihovo maltretiranje Srba „prijatelja“ se nastavlja sve grublje, a sukob sa svetom ih je doveo do – očiglednog opadanja uticaja i značaja.

Deset godina kasnije (2009) Sergej Karaganov, ključni čovek ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, (2005. od američkog i britanskog časopisa proglašen za jednog od 100 najuticajnijih intelektualaca u svetu, jedini iz Rusije) „napomenuće da se svet više ne menja u intervalima kao ranije, već da je ušao u razdoblje ‘permanentne geopolitičke i geoekonomske revolucije’. Njen dosadašnji tok doneo je niz američkih vojnih intervencija koje su se završile ‘serijom krupnih poraza’, kako konstatuje Karaganov, ističući da je prelomni momenat bio napad NATO pod vođstvom SAD na SRJ 1999. godine.“

Jeste ta agresija „izazvala još samo talasanje“, ali dovoljno da „veći deo ruske elite shvati kako sa Zapadom, na žalost, nije moguća integracija“ (Karaganov). Rus je tvrdio kako je „nastavak američkog intervencionizma potvrdio tu konstataciju i u sve većem delu sveta sukcesivno izazivao sve hrabrije suprotstavljanje ne samo američkoj hegemoniji, već i civilizacijskom modelu Zapada“.

Pre pet godina (2019), a povodom 20-godišnjice NATO-bombardovanja Forin polisi je konstatovao: „Kosovski rat je bio kratak (samo tri meseca), ali nije bio mali rat. U fundamentalnom učinku, bio je pokretač nove međunarodne politike.“

Trebalo im je dve decenije.

Posle četvrt veka (2024) pominjani nemački parlamenatarac Rajner Rotfus kaže nam: „Vaša zemlja je, s pravom, izabrala da se ne prikloni politici NATO, već da ostane most između Zapada s jedne strane i Rusije i Kine sa druge strane. Pošto to nije u njihovim geopolitičkim interesima, zapadne zemlje će nastaviti da govore o secesiji Kosova kao o ‘pravu naroda na samoopredeljenje’.“ A ako stranke u EU, u izborima koji predstoje a koje misle kao i njegov AfD udvostruče broj mesta u Evropskom parlamentu „to će staviti tačku na imerijalistički odnos Brisela prema Mađarskoj, Srbiji i drugim nacijama koje se bude“.

Na kraju, tri-četiri rečenice iz početnog priloga onog serijala Global tajmsa: „Glavna prepreka novom svetskom poretku, zasnovanom na principu suverene ravnopravnosti i nemešanja u unutrašnje stvari, jeste politika ekspanzije i globalne dominacije manjine zapadnih zemalja koju predvode SAD. Čini se da oni ne razumeju globalne promene i trendove multipolarizacije i skloni su verovanju da mogu da zaustave te istorijske trendove, čak i da ih preokrenu, silom, uključujući nuklearnu. Ove doktrine predstavljaju glavni izvor ozbiljnih pretnji globalnom miru i razvoju. Ovo je pretnja čovečanstvu. (Živorad Jovanović)

Jeste, važno je da razumemo – zbog svega što se dešava – šta je događaj čiju smo 25-godišnjicu obeležili. I zašto se prema nama ponašaju kao i pred Prvi i pred Drugi svetski rat. I da ima prijatelja Srba u tim zemljama, ali da oni nisu na vlasti. I da ambasadori „kvinte“ ne govore u njihovo ime.

1 KOMENTAR

  1. AMERIKANCI su pred cijelim svijetom javno priznali da su u potpunosti istrijebili domorodačku populaciju na tom kontinenu , koje su imenovali kao INDIJANCI …….. kako bi rekao naš vrli predsjednik A.Vučić …. “ PA ŠTA “ ?? Kakve koristi od toga sada imaju ti bivši , istrebljeni INDIJANCI ?
    Imaju identičnu korist kao i mi sada, kada se konstatuje javno, o pogrešnoj odluci da se bombarduje SRJ 1999 g. za koju su znali da je pogrešno, i prije, i u toku i poslije bombardovanja !! Da li se odnos prema zrtvi bombardovanja imalo promjenijo ?? N I J E !!! Odnos prema Srbiji je nepromjenjen , tačno je da nas više ne bombarduju, a to ne čine , ne zato što to ne bi zeljeli, nego zato što bi doveli sebe u pitanje, nasuprot svjetskoj zajednici. Ovo što nam sada čine, maksimalno je zlo. koje si mogu dozvoliti. Najgore od svega je to, što su nam, ulozivši veliki novac, instalirali VELEIZDAJNIKE u kompletnu političku strukturu drzave ( petooktobarski puč ) . Njihov rad, pogubniji je od bombardovanja !! ……. “ PA ŠTA “ ??

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime