O Njegošu, britanskom arheologu i KiM

Zapadnjaci koji su istraživali Balkan u vremenu kada je Ljuba Nenadović objavio dela i citirao Njegoševu misao o Kosovu, bili su zapanjeni čvrstinom ubeđenja i privrženosti Srba njihovoj epskoj vertikali

Znameniti srpski književnik iz 19. veća Ljubomir P. Nenadović (srednje slovo uzeo po zvanju oca, prote Mateje) putovao je 1850-ih godina Evropom. Za generacije njegovih predaka, izuzev ukoliko su bili kaluđeri i trgovci, putovanja su bila retka. I u obnovljenoj Kneževini Srbiji – za čiju je nezavisnost još uvek trajala borba – stanovništvo je bilo seljačko i sedelačko: procenat pismenih se sporo širio, a uz njih i broj zainteresovanih za svet i „Jevropu”. Ipak, „čika Ljubina” Pisma iz Švajcarske, Pisma iz Nemačke, Pisma iz Italije – svojevrsni putopisi iz zemalja koje je obilazio, bila su omiljeno štivo njegovog naraštaja.

Dok je boravio u Italiji 1851, sreo se sa najumnijim Srbinom svog vremena: vladikom Petrom II Petrovićem Njegošem. Nenadović je namah bio očaran Njegoševim znanjem, mudrošću, snagom – čitavom markantnom pojavom kojom je odudarao u „visokom napolitanskom društvu”. Njihov slučajan susret – uprkos razlici u godinama i kontekstu iz kog su poticali – pretvorio se u prijateljstvo, a pošto su na proputovanju proveli nekoliko meseci, spisi Ljube Nenadovića postali su dragocen izvor za istorijsku epohu u kojoj je živeo.

Pri prvom susretu, Njegoš je pomalo prekorno upitao svog saputnika, potomka državotvornih srbijanskih prvaka Nenadovića: „Što se već jednom ne dižete na Turke, kod tolikijeh lijepih prilika? Što ne pregnete jednom? Pa vi otuda, a ja odovud, da se na Kosovu sastanemo. Pa dok diplomate izmijenjaju među sobom svoje note, mi ćemo naš posao svršiti, pa ćemo onda Evropi kazati: ‘Ono što ste vi zvali Evropska Turska, ono smo mi. Zovite nas opet kako hoćete, samo poštujte u nama ljude. I nama je isto tako draga sloboda i prosvjeta kao i Vama.’”

Epska vertikala

I ma koliko je društvo u kome su se kretali bilo šaroliko i visoko, a prilike u kojima se nalazio ugodne, Njegoš se iznova vraćao na temu Kosova i ujedinjenja srpstva. Ljuba Nenadović je preneo da je na njega poseban utisak ostavio susret sa jednim prostim Srbinom – nevoljnikom koji se tamo nekim čudom našao. Kada je prišao vladici, ovaj čovek koji je izbegao iz ko zna kog srpskog kraja i pod ko zna kakvom mukom, celivao mu je ruku sav u suzama: „’Oprosti mi gospodaru’, reče on brišući suze, ‘Ja sam se rastužio, osam godina nisam kod svoje kuće.’ ‘Nemamo je niđe’, odgovori vladika, ‘izgorela je na Kosovu.’”

Ova rečenica bila je ključna za identitetsko razumevanje svih Srba opstalih u zavetu tokom turskog ropstva: država je izgubljena na Kosovu još na Vidovdan 1389. i samo na tom temelju može se ići u obnovu i u napredak. Dok se Kosovo ne oslobodi – ne može ni biti slobode za srpski narod. Dok se ne otpeva na Kosovu polju, ni pesma ne može da ima svoju punoću.

Zapadnjaci koji su istraživali Balkan u vremenu kada je Ljuba Nenadović objavio dela i citirao Njegoševu misao o Kosovu, bili su zapanjeni čvrstinom ubeđenja i privrženosti Srba njihovoj epskoj vertikali.

Ser Artur Evans, čuveni britanski arheolog, koji će 1875. proputovati kroz Bosnu i Hercegovinu, a iza toga i napisati knjigu o tom putešestviju, biće fasciniran kako se među tamošnjim Srbima o Kosovu i Metohiji peva uz gusle kao da se boj kneza Lazara odigrao u njihovo vreme. Generaciju kasnije, američki reporter i avanturista, Džon Rid, pisaće kako svaka srpska majka po jednog sina čuva da bude „osvetnik Kosova”.

Epilog života u zavetu znamo: i 1912. i 1914. godine. Delom i 1941, kada se ponovo postavilo pitanje kom se privoleti carstvu. Naposletku, znamo ga i iz 1991-1992. i 1999, kada je – uprkos anesteziranju i reprogramiranju generacija stasalih u komunizmu – dobar deo ljudi znao šta su srpske svetinje i zašto ih i kako treba braniti.

Ipak, i 2023, dok se suočavamo sa nizom iskušenja sadašnjice, deluje da je osnovni problem taj: izgorela nam je kuća na Kosovu. Lični odnos prema Kosovu i Metohiji danas predstavlja i sveukupan stav prema sopstvenoj istoriji, tradiciji i duhovnosti.

Viši ideali

Ali, ujedno, nečiji odnos prema Kosovu i Metohiji govori nam i kakav je taj neko u svojoj svakodnevici:

da li je pravdoljubiv ili nije, je li spreman da strada za neke više ideale?

da li zaista veruje u vaskrsenje i život večni ili samo u ovozemaljske, prolazne stvari?

je li sposoban da istrpi bol, da li se olako predaje ili je spreman na celoživotnu borbu i nošenje svog krsta bez roptanja?

veruje li u neobjašnjivo i iracionalno – rečju, veruje li u čuda?

da li mašta i je li sanjar kao i svi naši romantični heroji, ili je samo snob sa leptir mašnom;

da li je slobodoljubiv ili samo pokoran, saoseća li sa mukom svog bližnjeg ili brine samo o sebi

kakav je njegov odnos prema mitu i bajci – i hoće li sutra uspavljivati decu uz priču o Bošku Jugoviću, o vilama i zmajevima, ili uz tuđe mitove koji će nas načini i tuđim ljudima.

Potpisniku ovih redaka zato je svaki Kosovac po opredeljenju – ma gde on zaista živeo – koji nosi Kosovo i Metohiju u svom srcu, neko s kim u trenutku može da se oseti bliskost, gotovo rođačku, sa kojim se može i nasmejati i proveseliti i napiti… Sa onima koji deklamuju o realnosti, porazu, mračnoj prošlosti i svetloj budućnosti teško se biva više od poznanika. Jer, zapravo, odnos prema Kosovu nije (samo) odnos prema precima, nego način na koji ćemo vaspitavati i podizati svoju decu. Tema broj jedan koja se tiče naše budućnosti.

Možda zato jedan istoričar nije jedini kome je, od događaja u Banjskoj, otežalo pero i mnogo šta postalo mrsko. Šta uopšte vrednovati na izborima, osim žilavu borbu za Kosovo i Metohiju – i to u smislu zaštite i osnovnih nacionalnih i demokratskih vrednosti? O čemu pisati i javno govoriti – ako ne o iseljavanju Srba sa Kosova i Metohije – koje je sada dramatično zahvatilo i sever pokrajine, a koji je ostao kompaktan i u vreme okupacije Trećeg rajha? Za šta se tući, osim za odbranu preoranog groblja kraj Mitrovice, ili cinično „izmeštenog” spomenika poginulim srpskim oslobodiocima Prištine iz 1912, u koprodukciji Francuza i Albanaca? Kako podići barjak, ma i na svadbi, ili staviti šajkaču na glavu, a ne otići u posetu Dečanima i Pećaršiji?

Protiv komunista i danas znamo često da dignemo glas, i da se zapitamo kako su mogli da ćute i okreću glave na desetine ubijenih poput Danila Milinčića, ili hiljade mučenih i raseljenih poput Đorđa Martinovića. S pravom. Ali da li smo iole bolji, dok mamurni ispijamo makijato u prestoničkim kafićima i tražimo pet-frendli (pet friendly) lokale za ćaskanje sa prijateljima na neobavezne teme? Da li se naša savest i društveno delovanje umiruju doniranjem SMS poruke u humanitarne svrhe? Da li se borba iscrpljuje slanjem Božićnog paketića u neku od enklava?

Arsenije Putnik

Goran Radovanović je pre desetak godina dirljivo prikazao sudbinu jednog dečaka – izgnanog iz svoje „enklave” – koji se našao u samo naizgled svom, a zapravo hladnom i tuđem gradu. Gde je mali Nenad zbog svog akcenta i garderobe bio ismevan, a zbog porekla nazivan „Šiptarom”. I bez „Oluje” i bez rata, sasvim je moguće da će 1. septembra stotine novih „Nenada” započeti svoje nove školske godine u periferijskim školama Beograda, Kraljeva, Smedereva, Niša, Kruševca…

Seobe nisu nesvojstvene srpskom narodu. Naprotiv, one kao da su naš usud. Istorijsko iskustvo pokazalo je da se među izgnanicima kroz jednu ili dve generacije iskristališu tri grupacije: oni koji se asimiluju i podvrgnu dominantnom kulturnom uticaju nove sredine, oni koji se ne asimiluju – ali ostanu da tuguju, večito zaglavljeni između prošlosti i budućnosti.

Ali ima i trećih, najmalobrojnijih – ali za srpsku istoriju najvažnijih. Kad su, negde u 18. veku, kolone srpskih nevoljnika napuštale Staru Srbiju i nastanjivale se na austrijskoj teritoriji, jedan prognani dečak, po imenu Arsenije, prijavio se u prihvatnom logoru samo kao putnik. To mu je bilo i prezime i zanimanje, i u prijemnu knjigu bio je zapisan kao Arsenije Putnik. Već u sledećoj generaciji, njegov sin Dimitrije bio je učitelj, koji je dolazeći iz Austrije u Šumadiju podizao nove generacije Srpčića i učio ih značaju Kosova i Metohije. U trećoj generaciji, unuk je predvodio kolonu osvetnika Kosova. Istorija ga je zapamtila kao vojvodu Radomira Putnika.

Vojvoda Radomir Putnik na konju (Foto: Mary Evans Picture Library/Profimedia)

Dok nam se čini – kako se videlo sa Lovćena u 19. veku – da nam je kuća izgorela na Kosovu i Metohiji, neka makar na margini ostane zapisano da je, u poseti osnovaca iz Zvečana srpskom Predsedništvu, jedan dečak po imenu Sava, inače učenik škole sa imenom Svetog Save, kazao da se divno oseća u prestonici, ali da mu je „srce na Kosovu”. A kad su ga novinari pitali ima li kakvu želju, mali svetosavac Sava odgovorio je sa osmehom: „Da se Kosovo ponovo oslobodi”.

Dok bude takvih dečaka – savesti nacije umesto defetista današnjice – znaćemo da Kosovska bitka još uvek traje. I da među srpskim konjanicima još uvek ima novih Obilića i novih Putnika.

autor:Nemanja Dević