Projekat rasrbljavanja Crne Gore traje već vek i po, i potpuno je odvojen od personalnih rešenja i ličnosti koje u njemu učestvuju. Počeo je kao sukob Petrovića i Obrenovića oko toga koja će od dve srpske države da predvodi oslobođenje, nastavio se preko Pirove pobede Karađorđevića 1918., zatim Milovana Đilasa, pa sve do naših dana i nama poznatijih aktera poput Bulatovića, Marovića, Đukanovića i donedavnih anonimusa Bečića, Krivokapića i drugih. Poslednjih decenija u projektu je na svoj način učestvovao i pokojni mitropolit Amfilohije Radović, a posle njegove smrti, ovo delo su nastavili njegovi najbliži saradnici otac Gojko Perović, episkop Joanikije i drugi.
Danas, s vremenske distance, potpuno je jasno da je svaki od navedenih učesnika, svesno ili nesvesno, namerno ili slučajno, prepredeno ili po naivnosti, dodao svoj kamen u veliki mozaik odvajanja Crne Gore od ostatka Srpstva. Politički projekat je već završen, ostalo je samo da se dovrši crkveno odvajanje, te zbog toga ne možemo da krivimo ili optužujemo samo jednu osobu.
U tom svetlu gledano, jasno je da je i jučerašnji skandal koji je premijer Krivokapić priredio u Patrijaršiji samo nastavak istog procesa crkvenog odvajanja i potpuno očekivan. Krivokapić je kriv, koliko i svi ostali jer ako bez emocija i racionalno gledamo, možemo da uvidimo da su čitav niz izjava, događaja i postupaka koje je recimo mitropolit Amfilohije radio poslednjih 20 godina, a koji su takođe deo pomenutog velikog mozaika. Dovoljno je da se setimo komičnog skupljanja crkvenih titula koje ”vuku” ka autonomiji, egzarh, arhiepiskop, potom manje smešnog stvaranja Episkopskog Saveta, koji se ponašao kao autonomni Sinod u odnosu na ostatak Srpske Crkve, tihog izbacivanja imena Srpska iz naziva Mitropolije i krštenica, pa sve do niza njegovih nespretnih, slučajnih izjava, koje su išle na ruku separatistima, a koje su se neprestano ponavljale i svaki put tražile demantije, pojašnjenja, tumačenja i slično.
Jednako i u crkveni diskurs Amfilohijevih fanova kao normalne ušle su kovanice Pravoslavna crkva u Crnoj Gori, Srbijanska Patrijaršija, Beogradska Patrijaršija, Crkva Srbije i slično. Istovremeno, potpuno sumanuta titula egzarha (koja označava crkvenu ličnost na području u kome nema redovne crkvene vlasti – patrijarha) eksploatisana je i korištena do neviđenih razmera. Evidentno je da su episkopi Srpske crkve bili poprilično popustljivi pred autoritetom mitropolita Amfilohija i nisu videli od drveta šumu.
Na isti takav način i na istom fonu, ali sa daleko manje šarma i autoriteta, naslednici Amfilohija izmišljaju titule i crkvene vratolomne konstrukcije ”Tron Svetog Petra Cetinjskog”, koja ima prizvuk drevnih Patrijaršija ”Tron apostola Petra”- Rim, ”Tron apostola Marka” – Aleksandrija, ”Apostola Andreja” – Carigrad itd. Međutim, te drevne Crkve ponekad koriste te nazive jer su rečeni apostoli njihovi osnivači. S druge strane, Mitropolija Cetinjska je imala mitropolite pre Petra Cetinjskog, budući da je sastavni deo SPC koja je Tron Svetog Save već 800 godina. Upravo zbog tog kontinuiteta unutar Srpske crkve, ona nikad ne može da bude Tron Svetog Petra Cetinjskog, jednako kao što niko Moskovsku Patrijaršiju ne naziva Tronom Svetog Tihona. Ipak, autonomašima lepo zvuči da imaju svoj tron, kao i veliki igrači, iako ga u realnosti nemaju, pa će zato srećemo ovu konstrukciju, koju je juče iskoristio Krivokapić.
Za sada nije jasno da li je episkop Joanikije žrtva ili saučesnik u jučerašnjoj epizodi dugog procesa razgradnje Srpstva u Crnoj Gori. Za sada je pokazao da je dosledan učenik Amfilohija, jer na dnevnoj bazi imamo red pogrešnih izjava, red suza i emocionalnih ucena, red ljutnje, red kletvi, red srbovanja, red ignorisanja slona u staklenoj radnji, itd. Iako svi neprekidno govore o popularnosti i autoritetu Joanikija među narodom, nesumnjivo je jedino da je Gojko Perović neprikosnoveni spiritus movens milogorčenja Srpske crkve u Republici Crnoj Gori. Gojko je takođe šampion u nespretnim izjavama, međutim, javnosti je poznatiji kao simpatični, neposredni pop, koji je pun životnog iskustva i kao takav je najpoznatiji pop u Srpskoj crkvi danas. I Gojko i Joanikije imaju ozbiljnu medijsku promociju, kojoj polažu dosta pažnje i truda, te mora da se prizna da su uspešni.
Upravo zbog toga, Joanikije i Gojko su uspeli da opravdaju i ublaže jučerašnji evidentni napad na srpske interese, te da čak pronađu opravdanje ili objašnjenje Krivokapićevih postupaka. Srbi u Crnoj Gori nemaju ništa od Joanikijevog razočaranja ili iznenađenja postupkom Krivokapića. Ipak, saopštenje Patrijaršije koje je bilo neoubičajeno oštro, pokazuje sav promašaj Joanikijeve crkvene politike u Crnoj Gori, budući da je razgovor i susret bio daleko mučniji nego što je prikazano. Jasno je da Vlada Crne Gore ne želi da potpiše Temeljni Ugovor sa SPC, a objašnjenja koja daje su naivna i detinjasta. Srpskoj crkvi je jasno da će morati da se sačeka neka nova Vlada i novi Premijer. Red bi bio da to i Joanikije prizna.
Situacija je loša i ide ka gorem. Možemo se samo nadati da će srpski narod u Crnoj Gori, koji je masovnošću litija spasio svoje svetinje, imati dovoljno snage da se odupre emocionalnim manipulacijama i smišljenoj propagandi, te da po delima, a ne rečima, prepozna vukove u jagnjećoj koži.
Nenad Knežević
Izvor: Vidovdan
