Crna rupa

0
1359
Foto: unsplash.com

Nekako se oduvek smatralo da je idelano vreme za novi početak onda kada se završi fakultet. Sa diplomom možeš da biraš šta ćeš i gde da radiš, da budeš „svoj čovek“. Tada si u godinama kada imaš vremena za sve – za nove prijatelje, nove ljubavi, osnivanje porodice… Tada nije veliki problem ni da se zbog posla ili možda avanturstičkog duha, adresa stanovanja promeni čak na drugi kontinent. Oni koji do, otprilike, 30. godine nisu doneli tako veliku odluku, smatralo se da su zakasnili, pa su ostajali tamo gde su se zatekli jer su, eto, prilike propuštene, večito osećajući žal za tim što nisu bili hrabriji onda dok se još moglo. 

Ipak, u Srbiji je odavno započeo sasvim novi trend. Odlaze svi – svih nivoa obrazovanja, godina, bračnog statusa, sa decom, bez dece, zaposleni i nezaposleni… Toliko ljudi odlazi da se u šali govori da će Aleksandar Vučić ostati poslednji da ugasi svetlo. Nedavno je Srbiju sa porodicom napustio i glumac Nikola Đuričko, kako bi pokušao da započne inostranu karijeru. Ako sve bude po planu, on, supruga i deca ne nameravaju da se vraćaju. Njegov primer sledi i glumačka legenda Nikola Kojo, koji je u razgovoru za portal „Klix.ba“ otkrio da nema nameru da dočeka starost u ovakvoj državi niti da njegova deca odrastaju u ovakvom okruženju.

 „Otkriću vam da se spremam da se iselim odavde, iako imam 52 godine, a o destinaciji još uvek ne mogu da govorim. Ne mislim da starost provedem ovde niti da moja deca odrastaju u jednoj ovakvoj crnoj rupi koja guta svoje ljude. Okidač je sve ovo ludilo, odnosno, bezakonje, anarhija, sve ovo što pričamo o političarima koji nam uzimaju iz tanjira, govoreći da su oni nama nešto stvorili“, rekao je glumac i dodao da nema više vremena za gubljenje.

“Ljudi moraju shvatiti da nam je ovaj život dat da ga proživimo, a ne da se tamo nekoj budali divimo. Stalno nam pričaju o štednji, stezanju kaiša i merama, a kad se okrenemo, život prođe. I šta smo uradili? Ništa. Moramo da živimo život sadašnjeg trenutka“. 

U svakodnevnoj borbi da zaradimo dovoljno za račune i hranu, zaboravljamo da nam život neumitno prolazi i da više nismo mladi. 

Muzičarka Kristina Kovač je takođe pre nekoliko meseci otišla u Švedsku i na Tviteru redovno deli svoja iskustva iz Stokholma.

„Put koji sam prešla i koji svakodnevno prelazim je težak. Dugo sam ga planirala i radila na tome da ga ostvarim. Znam zašto sve to, za koga i protiv čega. Ovde. Daleko od psihološkog eksperimenta u kom živimo poslednjih iks godina, daleko od trošenja dragocenog vremena i energije na pokušaj dostojanstvenog života pod tuđom dijagnozom. Ne dam, bre, ni dan više!”, napisla je Kristina Kovač nedavno.

Svi grabe ne bi li nadoknadili propušteno. Ne čekajući ni dan više da provedu u državi u kojoj se rijaliti pobednica bavi pitanjem Kosova, kao relevantan sagovornik uz političare, na televiziji koju, istini za volju, mnogi odavno i ne smatraju televizijom već šarenom lažom za široke narodne mase.

Sve je obezvređeno i obesmišljeno. Važan je samo instant rejting, instant slava i instant bogatsvo. U državi u kojoj penzioneri nakon celog radnog veka, onda kada treba dostojanstveno da uživaju u svojoj starosti, nemaju novca da kupe lekove niti da se prehrane čitavog meseca. Zato ih je sramota što, ni krivi ni dužni, moraju da zajme i traže od svoje dece, koja takođe nemaju dovoljno jer se, eto, ni ona nisu snašla. Onda se glođu i osuđuju međusobno: ”Kako ranije niste znali da treba da odete negde u inostranstvo, kao svi vaši prijatelji?!”, kivno govore roditelji, kojima bi odlazak dece sasvim sigurno teško pao, ali ne mogu više da ih gledaju kako se muče. Na to im deca uzvraćaju: “Lako bih da ste vi bili drugačiji, da ste umeli, stekli.”.

Osude i prekori ostavljaju gorak ukus u ustima jer nismo krivi što od poštenog rada ne možemo da zaradimo ni za elementarne potrebe, pa se zajmimo i zadužujemo, nemajući pojma kako ćemo dalje.

Srbija je zaista ono što je Nikola Kojo rekao – crna rupa koja guta svoje ljude. Ljudi su na ivici živaca, iznevereni i razočarani, traže novi početak i šansu. Stoga ne čudi što ima toliko nasilja, tragedija i loših vesti, baš kao u svakom beznađu u kome nema nade u bolju budućnost.

Goca Savković

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime