Tekst Nikole Janića koji je nastao pre dve decenije. Tema koja je aktuelna i danas a koja se spominje samo kad su secanja na taj dan.
Dan posle zločina u Goraždevcu švedskim političarima i javnosti upućen je, ispred Srpskog saveza, sledeći dopis: Juče, na vrućini od preko 30 stepeni grupa srpske dece bezbrižno se kupala u reci Bistrica na Kosovu. Kao i sva druga deca (švedska takođe) smejali su se, ronili, šalili i prskali u hladnoj i osvežavajućoj vodi. Kada su shvatili da prolamajući zvuk ne dolazi od njihovog glasnog uzvikivanja i smeha, dva dečaka su vec bila mrtva, a četvoro dece ozbiljno ranjena. U sekundi se sve izmenilo. Dečji smeh pretvorio se u srceparajuai vrisak. Žbunje koje je na drugoj strani reke do tog trenutka krilo ubice, prestalo je da se pomera. U crveno obojena voda, koja je do malo pre bistra grlila ovu decu, kao da je i ona za trenutak zastala da iskaže svoje poštovanje izgubljenim životima nevine srpske nejači.
Ali u švedskim medijima ne ”zastaje” ništa i sve je kao i obično. U švedskoj se i dalje cenzurišu vesti o zločini nad srpskim civilima, očigledno nasleđena navika iz vremena prošlog gračanskog rata u Bosni i Hravatskoj i Nato bombardovanja bivše Jugoslavije.
Danas niko ne zna ime ubice koji je povukao oroz. Ali mnogi znaju (a malo nas govori o tome) da se sramota i deo krivice za sve što se desava na Kosovu nalazi izvan Kosova, pa i u dalekoj Švedskoj. Ne među švedskim narodom koji je pravičan i sa drugima solidaran narod. Deo krivice (nevažno je koliki deo) za smrt ovo dvoje srpske dece kao i za smrt sve druge dece, žena, staraca, starica i ostalih bespomoćnih Srba koji su ubijeni, i koji se skoro svakodnevno ubijaju na Kosovu, treba tražiti kod pojedinih švedskih političara i šefova novinskih i televiziskih redakcija.
Posle ulaska zapadnih vojnih i policiskih snaga na Kosovo, leta 1999. pa do danas, u ovoj srpskoj pokrajini, koja je na osnovu Rezolucije Saveta Bezbednosti UN-a 1244 i dalje u sastavu Srbije, ubijeno je 847 i kidnapovano 1254 nealbanaca. Mnogi smatraju da većina ljudi, koji se vode pod rubrikom ”kidnapovani”, takođe nije vise u životu. Predsednik narodne partije Švedske, Lars Lejonborg, pripada grupi švedskih političara koji su upoznati sa time, isto kao i mnogi urednici švedskih novina, koje i pored tog znanja u izdanjima od 14. avgusta ni jednom rečju nisu pomenuli ubistva srpske dece iz sela Goraždevac.
Ako zaista želimo i hoćemo humanu i neutralnu Švedsku, onakvu kako švedski narod veruje da ostali svet i dalje vidi Švedsku, onda moramo da dignemo glas protiv medija koji praktikuju ovakvo smrdljivo selektiranje. Vreme je da protestujemo protiv političara koji su svo vreme građanskog rata i bombardovanja Jugoslavije učestvovali na muslimanskim i albanskim demonstracijama i na njima bili dirigenti hora obavezne ”himne” o srpskim zločinima, a da isti ti političari za četiri godine nisu rekli ni jednu reč o progonu, teroru i ubistvima nadužnih srpskih civila na Kosovu i Metohiji.
Da bi švedska javnost bila nepristrasno informisana o tragičnim dešavanjima srpskim civilima, moraju prvo oni koji su cenzurisali vesti o zločinima nad srpskim stanovništvom da priznaju da je slika koju su stvarali za vreme rata bila nepotpuna a često i lažna. Muslimani, Hrvati i Albanci nisu bili nedužni anđeli koje su barbarske srpske horde ubijale radi ličnog zadovoljstva. Ćutnja o albanskim, muslimanskim i hrvatskim zločinima nad Srbima tada, ne može da bude razlog ili opravdanje da se ne oglašavaju i ćute o ubijanju nedužne srpske dece sada. Razlog selektiranju o čijoj smrti će novine pisati i TV informisati (na primer o plalestinskim i izraelskim žrtvama u Izraelu i Palestini, a ne o srpskim na Kosovu) nalazi se u nesposobnosti ovih ljudi da priznaju svoju raniju pristrasnost, sto je indirektan razlog (ali i kao takav dovoljan) da četiri godine posle bombardovanja Albanci nekažnjeno nastavljaju da proteruju, siluju, dave i ubijaju nedužne Srbe i njihovu decu …
Rezultat četvorodišnjeg prisustva vojske i policije zapadnih zemalja na Kosovu je da su progoni, ubistva i teror nad nealbanskim stanovništvom postali svakodnevnica i da je broj nestalih i ubijenih u tom periodu veći od broja ubijenih civila nego što je to bilo pre i za vreme rata.
Da ovi redovi nisu “srpsko histerično reagovanje i preterivanje” dovoljan su dokaz sadržaji švedskih novina, televiziskih emisija i internet sajtova, gde se ubistvo srpske dece nije ni spomenulo.
Večernji list “Aftonbladet” procenjuje da švedsku javnost više interesuje vest o 91-godišnjem američkom lopuvu u Americi koji je iz banke ukrao 2000 dolara, nego hladnokrvno ubistvo srpske dece koja su se bezbrižno igrala u vodi reke Bistrice. ”Expressen” je mišljenja da je Sveđanima interesantnije da pročitaju po stoti put ponovljenu vest o tome kako izraelske snage po stoti put ruše porodičnu kuću nekog palestinskog samoubice, nego da su ispaljenim rafalima na Kosovu šiptari opet pokosili maloletnu srpsku decu…
”Dagens Nyheter”, najtiražniji dnevni list, prenosi agencijsku vest da je jedan američki vojnik juče ubijen u Iraku i da je on pedesetosmi koji je izgubio život od početka maja, kada je Buš objavio da je rat u Iraku završen.
Da li je zaista prihvatljivo da se piše o teško naoružanom američkom vojniku, koji je u rukama imao ubilačko oružje za odbranu, a da se ni jednom rečju ne pomene ubistvo srpske dece koja su na sebi imala samo kupaće gaćice? Ili da se njihova imena ne dodaju spisku od 847 ubijenih, nenaoružanih i bespomoćnih civila od 10. juna 1999. godine do danas? Dakle od dana kada su iz zapadnih zemalja na Kosovo stigli ”anđeli čuvari” da bi obezbedili zaštitu svim civilima?
Zar nije logieno očekivati da vojnik na zadatku (a posebno kada se radi o okupatorskim snagama), i baš zato sto je vojnik, može da bude ubijen. Ali deca koja se u letnjoj vrućini igraju u talasima reke, nikada ne mogu da budu nešto drugo osim toga što jesu, i što su do nedavno bili i na Kosovu – deca. Kako će biti sutra? Da li će eventualne buduće i nedužne žrtve biti srpska, švedska, albanska ili kineska deca nije toliko bitno koliko je važno da i u našoj ljudskoj zemlji, Švedskoj, ostanemo ljudi, a deca – deca, odnosno da ne zaboravimo da i Srbi imaju decu!
Ovo je Srpski savez iz švedske poručio švadskoj javnosti. Ali mi, svi koji živimo u dijaspori, kada ćemo konačno da prihvatimo našu obavezu mudrog i efikasnog lobiranja, kako bi se slika o Srbinu u svetu okrenula u pozitivnom pravcu? Nije ni lako ni jednostavno ali je, zarad Srba i Srbije, ta potreba danas veća nego ikada.
Srbi na Kosmetu su ujedinjeni u svojoj patnji i usamljenosti, a mi kao dijaspora razjedinjeni pitamo – zašto se ne spreči ubijanje naše dece, zašto nema multietničkog Kosmeta, zašto se na ognjišta nije vratilo 200 hiljada Srba nego samo 40?! Ta pitanja moramo ujedinjeni da postavljamo u zemljama u kojima živimo, vladama i političkim komentatorima koji i dalje ignorišu srpsku patnju na Kosovu. Naša vlada ne može da utiče na EU i SAD, ni Čovićevo izlaganje na sednici Saveta Bezbednosti Ujedinjenih nacija ne može ništa da promeniti, ali dijaspora može. Dosada nismo ujedinjeni ništa pokušali a razjedinjeni ništa učinili. Da još jednom ponovim primere sta koordinirano i zajedno možemo da radimo:
Na primer, strane izvore neistina o Srbima treba hvatati u raskoraku. Doskoro je u švedskoj enciklopediji pisalo kako je u Jasenovcu pobijeno oko 500 hiljada ljudi, među kojima najviše Srba, uz navođenje Vizentalovog dokumentacionog centra kao jednog od izvora takvih podataka. Danas u istoj enciklopediji piše da je u Jasenovcu stradalo samo 20 hiljada ljudi, cigana i jedvreja, a Srbi se ne pominju. Isto kao što je još 1996. godine u švedskom udžbeniku geografije štampano da je Kosovo – nezavisna država. Takvih primera ima na pretek u mnogim zemljama u kojima je javnost sistematski izmanipulisana i obamanuta. Ko će drugi da interveniše u svim tim zemljama i traži istinu o Srbima, ako ne mi koji živimo u dijaspori?
Dešavanja srpskom narodu na Kosmetu i sa Kosmetom zahtevaju hitno ujedinjene i koordinaciju svih srpskih organizacija, saveza, klubova i pojedinaca. Kao što sam govorio ranije tvrdim i sada da je rodoljublje plodonosno ako ga u sebi nosi i ispoljava narod, a ne samo pojedinci, a ujedinjenje naroda je ostvarljivo tek kada prihvatimo činjenicu da su srpski narod i ateisti, i komunisti, i vernici, i četnici, i rojalisti, i svi politički nezainteresovani i neopredeljeni. Kosmet svojom patnjom i ovom prilikom pokušava da ujedini dijasporu!
Samo ujedinjeni imaćemo veću snagu kada se obraćamo vladama zapadnih zemalja i međunarodnim institucijama. Zahtevaćemo od njih da ispune one obaveze koje su preuzeli međunarodnim sporazumima i zakonima svojih zemalja. Samo ujedinjeni imaćemo veći uticaj u medijima i na medije u zemljama u kojima živimo. Od njih ćemo zahtevati da poštuju osnovna etička pravila njihove profesije. Njih moramo suočiti sa greškama i neistinama koje su oni širili godinama o Srbima.
Mnogo smo obećali našem narodu, a malo uradili. Dijaspora mora da bude samokritična i uvidi da su i među nama najbanalnije stvari, poput zavisti, zlobe, ljubomore i težnje liderstvu, bile prepreke da uradimo ono što smo mogli i trebali. Da se suočimo sa mogućnošću da je naša tragedija možda u tome što mi Srbi prvo moramo da se izborimo sa zlim i destruktivnim među nama, pa tek onda da se borimo za svoj narod? Među našom dijasporom nema ozbiljne podeljenosti već samo izdvajanja pojedinaca nasuprot desetinama hiljada organizovanih članova srpskih organizacija u respektivnim zemljama. U matici ima medija koje to znaju ali i koje, na žalost, tu izdvojenost i podržavaju. Ako to shvatimo i od medija u matici zahtevamo korektno pisanje i informisanje o organizovanoj srpskoj dijaspori, kao što u svetu tražimo istinito informisanje njihovih medija o našoj matici, napravili smo veliki korak napred.
I da ponovim i ovo: Egzistencijalna je potreba Srbije i svih Srba da i političari u matici konačno shvate da jedino u konstruktivnom dijalogu sa organizovanom dijasporom mogu da iskoriste ovaj Bogom dani potencijal. Zbog toga je potrebno da Ujedinjena srpska dijaspora Evrope (USDE) bude ta koja će zajedno sa krovnim organizacijama iz SAD, Kanade i Australije, a ne manje grupacije i pojedinci, formirati nezavisne asocijacije koje će govoriti u ime srpske dijaspore.
Ako nismo u stanju da ujedinimo srpske snage u dijaspori i da ih povežemo sa maticom onda ni mi, Srbi u rasejanju, nećemo biti spodobni da efektivno štitimo naše interese – i našu decu. Ostaju dva pitanja, upućena nama samima: Da li je kriv samo onaj ko je povukao oroz? i Da li će nam savest biti čista, kada u budućnosti budemo čitali istoriju o sadašnjim dešavanjima našem, srpskom narodu…?
