Ne postoji suštinska razlika između nekadašnjih masovnih partijskih sletova i današnje mase koja, po nevidljivoj komandi, istovremeno podiže telefone da snimi vatromet na Jelisejskim poljima. Jedan spontani novogodišnji razgovor u najstarijoj rimskoj kafani, iznenada, budi izvesnu novoevropsku nadu…
Na zadnjoj hrvatskoj benzinskoj pumpi, alijas crpki, kod Bregane, vozači jednog od srpskih turističkih autobusa kuvaju kafu na plinskom rešou.
Pomislih, hvala Bogu što nas ovi ne voze. Ko još rizikuje požar, ili „samo“ hapšenje uz kaznu od nekoliko hiljada evra, da bi na stepeniku autobusa, krišom, skuvao i popio sopstvenu domaću kafu?
Sa druge strane, kafa dvojice vozača zaslađena je dubljom simbolikom.
Nije posredi samo reminiscencija na film „Ko to tamo peva“. Zar mi sve vreme, vekovima, ne kuvamo uporno sopstvenu kafu na buretu baruta evropske istorije? To bure je spolja ponekad ispolirano i lakirano, sjajno i blješteće poput ove benzinske pumpe, ali je i lako zapaljivo, poput nje.
Neke od naših komšija i ostalih Evropljana plamen sa rešoa srpske istorije, zbog toga, strašno nervira. Oni sebe primoravaju da piju ono što im se kaže i kada im se kaže. Pritom, naročito paze da piju onako kako im se kaže, sve isključivo sa tuđeg šporeta, spram kog naš rešo, istini za volju, zaista izgleda preskromno.
Bilo je tih usijanih šporeta, paljevina i gorkih kafa kod nas koliko hoćete: Osmanlije, Austrijanci i Austrougari, Nemci, pa sada Nato i Evropska unija.
Od Osmanlija smo, sa zahvalnošću, preuzeli domaću kafu koje se čvrsto držimo do danas, čak, eto, i ilegalno, na benzinskim pumpama Evropske unije, iako su Turci, odavno, prešli na crni čaj. Sa gnušanjem smo odbili da masovno pređemo na filterušu i „Ameriken kofi“.
Italijani su nam, nekako, uvek bili simpatični, a u poređenju sa ostalima i nisu bili bogzna kakvi okupatori, pa su nam espreso i donekle kapućino jedine dostojne alternative staroj dobroj domaćoj turskoj kafi.
Odjednom, sasvim iracionalno, na novogodišnjem putovanju za Rim poželeh da se pridružim dvojici vozača u njihovom ilegalnom ritualu ili performansu koji će im pomoći da ostanu budni.
Kod Rosatija i Karavađa
U Rimu, umesto do fontane Di Trevi na ritualno slikanje u masi, koja je često impresivnija od same fontane, prvo odlazimo na espreso kod „Rosatija“, na Pjaci del popolo, gde je sa zagonetnom lepoticom, ćerkom čuvenog profesora, koja ga je podučavala italijanskom jeziku, sedeo Miloš Crnjanski koji je naš vodič.
Odmah do kapije tog trga, ispod Aurelijanovih zidina, nalazi se crkva Santa Marija del popolo oko koje seni Nerona i danas plaše Rimljane i njihove goste. Na sredini trga je obelisk Ramzesa Drugog, ukraden i dopremljen u Rim iz Heliopolisa u Egiptu. Oko tog obeliska, Crnjanski je vozio bicikl (biciklet, kako je on pisao) sa svojim rimskim prijateljima, iščekujući, zabrinuto, da Evropa plane.
Paolo Bruno / Getty
Kroz Rim, kao uostalom kroz sve druge slične gradove, možete, u osnovi, na dva načina.
Prvi je da u turističkom stadu sledite vodiča koji nije Crnjanski. To vas stavlja u zamornu poziciju onih koji rade ono što im se kaže, kada im se kaže i kako im se kaže, ma koliko vodiči ponekad bili zanimljivi i dragi, čak drgaoceni sagovornici.
Grupni obilasci ordinarnih znamenitosti, sa druge strane, putnicima početnicima daju izvesnu iluziju sigurnosti, naročito u velikim gradovima.
Na primer, ukoliko se prilikom masovne posete Sikstinskoj kapeli onesvestite, zbog jezive pritisnutosti u jednoj bezmalo koncertnoj gužvi, budite bez brige. Nećete imati gde da padnete. Sardinizovana masa će vas sopstvenom inercijom, neprimetno, izgurati napolje u vertikalnom položaju, a da skoro niko ni ne primeti da ste odsutni duhom. Industrijska traka, naime, ne sme da stane.
Drugi način je humanistički, da mirno, izbegavajući bespotrebne gužve, stvarate vlastite doživljaje grada, kroz različite epizode i rastere koje sami određujete i podešavate.
Možete, tako, kroz vlastiti Rim Getea, Rim Marka Aurelija, Rim Persija Šelija, Rim Miloša Crnjanskog, Rim Karavađa, Njegoša ili Ljube Nenadovića, čak i kroz Rim Kaligule – niko vam to neće zameriti.
Uzmimo za primer Karavađa, tog genijalnog inadžiju, prznicu i kavgadžiju koji je zbog ubistva morao da beži iz Rima.
Verujem da vanzemaljske kosmičke opservatorije već četiri veka registruju misterioznu božansku svetlost koja odnekud izbija iz njegovih slika, ne znajući šta je posredi.
Na potezu od Pjace del popolo, pa dalje oko kilometar, pravcem jug-jugozapad, ulicom Via di Ripeta, prostire se čitav mali muzej besplatno dostupnih Karavađovih dela.
U pomenutoj crkvi Santa Marija del Popolo moguće je videti Karavađovo „Raspeća Svetog Apostola Petra“ i „Preobraćenje Svetog Apostola Pavla“. U crkvi San Luiđi del Frančezi i kapeli Sant Agostino nalaze se Karavađove slike koje prikazuju prizivanje i mučeništvo Svetog Apostola Mateja, kao i prikaz Apostola Mateja u društvu anđela, odnosno Madonu di Loreto.
Povrh toga, u ne tako udaljenoj crkvi Svete Marije Imakolate nalazi se prikaz Svetog Franje, za koji se, vrlo utemeljeno, pretpostavlja da je Karavađovo delo.
Obilazeći ovaj impresivan, a lako dostupan i od industrijalizovanog turizma potpuno zaklonjenu stazu, stičete još jedno dragoceno iskustvo. Kada se malobrojni poštovaoci Karavađovog dela okupe kod ovih slika, a budući da Rimokatolička crkva voli da ih drži u debeloj senci, kako bi, ipak, naplatila nešto sitniša za njihovo osvetljenje, ljudi se, često, udruže i solidarno podele taj simbolični trošak, demonstrirajući skromnost, solidarnost, racionalnost, srdačnost i uljudnost, čega napolju uglavnom nema.
Kod bosanske kraljice Katarine
Postoji još jedan drag i poučan kutak Rima koji se ne pominje u bedekerima, ni na sajtovima namenjenim turistima. To je crkva Santa Marija in Arakoeli, neposredno do palate Venecija i Kampidolja.
U toj crkvi je sahranjena Katarina Kotromanić, pretposlednja bosanska kraljica, udovica kralja Stefana Tomaša.
Nakon što su joj osmanski osvajači Bosne pogubili pastorka Stefana Tomaševića i odveli njenu decu, koja su prešla u islam, Katarina je pobegla u Rim. U rimokatoličku veru prešla je udajom za takođe taze pokatoličenog kralja Stefana Tomaša.
Ova energična žena do poslednjeg dana pokušavala je da stupi u vezu sa svojom decom. Nije u tome uspela. Iako je u Rimu uživala znatne privilegije i živela, izgleda, na veoma visokoj nozi, preminula je 1478. godine. Sahranjena je u pomenutoj crkvi i tu počinje zaplet koji nas, spram lepota i privlačnosti Rima, opominje do danas.
Kraljica Katarina sahranjena je u skladu sa svojom poslednjom željom. Iznad njenog groba postavljen je dvojezički epitaf, ispisan na našem jeziku, ćirilicom, i ispod, na latinskom, zvaničnom jeziku Rimokatoličke crkve.
Već 1590. usledila je rekonstrukcija crkve Santa Marija in Arakoeli. Sa nadgrobne ploče Katarine Kotromanić, koja je tom prilikom premeštena na zid, uklonjeni su stari epitafi. Postvaljen je novi, ispisan samo na latinskom jeziku.
Zahvaljujući kaligrafu Đovaniju Batisti Palatinu, koji je 1545. izradio kopiju originalnih epitafa i potom je objavio, danas znamo da je, prvobitno, na grobu kraljice Katarine Kotromanić, ćirilicom pisalo: „Katarini kraljici bosanskoj Stipana hercega od Svetoga Save, od poroda Jelene i kuće cara Stipana rođene, Tomaša kralja bosanskoga žene, koja je živila 54 godine i preminu u Rimu ljeta 1478, dana 25. oktobra, spomenik njenim pismom postavljen“.
Lekciju o varljivosti „spomenika njenim pismom postavljenim“ nije moguće dobiti, ni savladati, ni u jednoj organizovanoj poseti bilo kom muzeju u Rimu.
Kopernikanski obrt kod „Greka“
U najstarijoj rimskoj kafani, poznatoj kao „Kafe Greko“, ispod poruke ispisane Gogoljevom rukom, prisećamo se onih koji su, počevši od 1760, ovde sedeli i razgovarali. Kafe „Greko“ danas jeste turistička atrakcija, ali se navala turista završava na ulaznom šanku, odvojenom od ostalih prostorija, gde je espreso jeftiniji i gde se prodaju komercijalna pakovanja čajeva i slatkiša.
Unutra je sasvim drugačija atmosfera, iako velikana, verovatno, više nema.
Do nas sedi E. M. iz Pariza, sa svojim mužem.
Pitaju nas odakle smo.
Iz Srbije.
– O, pa vi niste uveli sankcije Rusiji – kaže E. M, tek da bismo naslutili koliko drugi „nisu“ opterećeni takozvanom politikom.
– Nismo.
– Vi tradicionalno podržavate Rusiju?
– I Rusija tradicionalno podržava nas – odgovaram, sada već kao evropski domorodac taze uhvaćen u mrežu svojih civilizatora.
– I Putina?
– Istini za volju, stvari nisu tako jednostavne i crno-bele – pokušavam da objasnim, dodajući da sam novinar i da, pored ostalih medija, radim i za RT Balkan.
Sada sam definitivno bio viđen kao divljan koji je, nekako promakao „Najt voču“, provukavši se s ove strane Zida.
Oni koji su imali priliku da razgovaraju sa Francuzima, ali i ostalim zapadnjacima, često su bivali zatečeni njihovim crno-belim, često krajnje banalnim pogledima na svet.
Naša stara i draga prijateljica iz Strazbura, izvanredno obrazovani poliglota, nije, na primer, razdvajala patrijarhalne društvene pojave od „komunizma“. Imali smo silnu muku da joj objasnimo da balkansko patrijarhalno nasleđe nema veze sa komunizmom, šta više.
– Tokom poslednja tri veka, Rusija je učinila mnogo za nas. Za razliku od Francuske, Rusija nije podržavala Tursku na Balkanu, nego borbu Srba za slobodu i nezavisnost tokom 19. i početkom 20. veka. Za razliku od Francuske, kojoj smo podigli spomenik u Beogradu, Rusija nam nije do poslednjeg opasača i metka naplatila vojnu pomoć isporučenu tokom Prvog svetskog rata. Zahvaljujući ruskom caru, naša vojska je evakuisana iz Albanije 1916. godine. Na koncu, Rusija nas nikada nije ni napala, ni bombardovala. Ali, i tu dolazimo i do Putina, posredi nije samo duboko istorijsko sećanje i tradicija međusobnog podržavanja, zasnovanog na zajedničkom poreklu, jeziku i pravoslavlju. Posredi je, po meni, zadivljujuće razumevanje geopolitičkih procesa i globalne situacije kod našeg „običnog“ sveta koji ne naseda na medijski i propagandno vešto zaokružene i plasirane sekvence stvarnosti. Možemo pouzdano reći da ogromna većina Srba razume u celosti šta se dešava u Ukrajini i na istoku Evrope, što ne znači da nam nije žao svih koji stradaju u ratu. Da je Ukrajina ostrvo u Meksičkom zalivu, svakako bismo bili na strani Ukrajine. Izvinite što imamo drugačije istorijsko iskustvo i što zadržavamo pravo na vlastito mišljenje – rekao sam.
– Mi takođe znamo šta je prava pozadina rata u Ukrajini, ali naši političari o tome još uvek ne govore. To kod nas još uvek nije politički artikulisano – rekla je na moje veliko izennađenje. – NATO je obećao da se neće širiti na istok i obećanje nije ispunio. Ali, plašimo se Putina.
– Zbog čega ga se plašite? Zar je on pred vašom granicom? Zar Ukrajina ne pobeđuje u ratu, kako su, barem do juče, mejnstrim mediji Zapada izveštavali? Ili se plašite da će Putin ući u Pariz i pobediti na vašim izborima? – pokušavam da stvar doteram do apsurda.
– Bilo bi sjajno da ostanemo u kontaktu – rekoše Parižani. – Imate li vi u Srbiji „Vocap“? Znate, to je jedina sigurna mreža kod nas, posredstvom koje možemo da šaljemo poruke i slike, verujemo, bez onlajn nadzora – rekla je E. M, a ja sam bio potpuno iznenađen, jer ni danas ne verujem da ikoga zanima moje potencijalno turističko putovanje u Pariz.
Sada smo supruga i ja njih posmatrali kao retke, egzotične zverke, šćućurene ispod nekog nevidljivog Berlinskog ili Kijevskog zida. Od rušenja Berlinskog zida i uvođenja oktroisane demokratije, do priznanja da se, posle svega toga, suočavamo sa suptilnijim i stoga mnogo opasnijim i gorim nadzorom od klasičnog sovjetskog, prošlo su svega tri, četiri decenije.
Dogurali smo do „Vocapa“.
– Ne samo da upotrebljavamo „Vocap“, nego slobodno koristimo sve ostale svetske aplikacije, mesindžere i društvene mreže. Naša ukupna medijska situacija je sjajna, u poređenju sa vašom. Imamo, do duše, nekih unutrašnjih trzavica i nesuglasica u vezi sa medijima, ali to se vas ne tiče. U Srbiji, mediji nisu cenzurisani – rekao sam.
Razmenili smo brojeve telefona, čak i imejlove, i čestitali jedni drugima Novu godinu.
– Varate se, ukoliko mislite da postoji suštinska razlika između koreografije nekadašnjih masovnih partijskih sletova i mase koja, po nevidljivoj komandi, na Jelisejskim poljima, istovremeno, podiže telefone da snimi običan vatromet. Mislim da je to i vaš i naš problem, kao i pokušaj vaših koreografa da selektivnu podršku terorizmu, što smo mi osetili na svojoj koži, i širenje NATO saveza na istok, prikažu kao demokratiju i primicanje Rusije Parizu. Suštinska razlika postoji, ali između Evropske unije i Evrope – dodao sam.
Kod Milene Pavlović Barili
Iz čuvene kafane zaputili smo se ka Aventinu, iza kog je rimsko „nekatoličko“ groblje. Na grob Milene Pavlović Barili položili smo crvenu ružu, kupljenu u cvećari koju, poput većine malih radnji, u Rimu drže doseljenici.
Aventin
Produžili smo u Trastevere na ručak.
Duž Tibra i ispod starih mostova nikla su čitava naselja migrantskih šatora. Na ulazu u Trastevere, odmah preko mosta Sisto, agresivna grupa crnih stranaca viče na svakoga ko pokuša da slika spomenik, plašeći se da će se naći na snimku, ali ne pomišljajući da se odatle pomeri.
Oni očigledno smatraju da je spomenik sada samo njihov.
„Šta bi sa onom baštom svijeta o kojoj nam je Žozef Borelj pričao prije samo nešto više od jedne godine?“, napisao mi je u poruci rođak Marko iz Banja Luke, kom sam prosledio sve slike naličja današnjeg Rima.
Odgovorio sam mu starorimskom poslovicom: „Ne može biti srećnije države od one u kojoj najbolji imaju vlast“.
autor: Branko Žujović
