Ako je ”Fridom haus” saučestvovao u Arapskom proleću, šta najavljuje njegovo nezadovoljstvo stanjem u Srbiji? I kakve to veze ima sa novom svetskom finansijskom arhitekturom koju gradi BRIKS
Evo slučaja. Sudija, istaknuta pripadnica vladajuće stranke, donosi presudu da se kandidat opozicione stranke izbriše sa glasačkog listića – i to na unutarstranačkim izborima u dotičnoj opozicionoj partiji.
Ovaj slučaj nije zabeležen u nekoj od neslobodnih ili samo delimično slobodnih država po klasifikaciji Fridom hausa, nego u Americi koju isti Fridom haus – Kuća slobode, je l’ – klasifikuje kao slobodnu. A nesuđeni kandidat je, naravno, Donald Tramp.
Nećemo sad o njemu nego o slobodi i njenoj varijaciji u vidu totalne neslobode izbora. Naime, nije Trampov slučaj nastao samo zato što hoće da ga izbrišu, nego zato što moraju to da urade. Baš na ovako brutalan i očigledan način jer preostalih metoda za eliminisanje pretnje, jednostavno, više nemaju.
Uzgred budi rečeno, kad smo kod toga, ne sme se izgubiti iz vida ni veoma pokvarena sprega vladajuće stranke, u njenim raznim pojavnim oblicima, i medija koji su jedan od tih pojavnih oblika. Otkriva ih jedna suptilna lingvističko-pravnička finesa koja se sastoji u upotrebi arhaičnog termina insurrection – ustanak – za opis onog neobičnog napada na Kapitol hil 6. januara 2021. kada su policajci kao turistički vodiči sproveli demonstrante kroz zgradu Kongresa SAD i potom ih ispratili napolje kad je isteklo vreme za posetu.
Mediji su, kao što je poznato, takav ustanak stavili na teret Trampu a onda su svi odreda nastavili da insistiraju baš na tom neobičnom i zastarelom terminu insurrection. Što nije moglo da bude proizvod slučajnosti iz prostog razloga što je ova reč ispala iz svakodnevne upotrebe još u drugoj polovini pretprošlog veka.
Ali je zato o(p)stala u 14. amandmanu američkog ustava, napisanom posle Građanskog rata da zabrani obavljanje javne funkcije onima koji su učestvovali u tom ustanku – insurrection– protiv Sjedinjenih Američkih Država. Ovaj se amandman sad obilno koristi za brisanje Trampa sa glasačkih listića, pri čemu je njegovo korišćenje prethodno normalizovano medijskom (zlo)upotrebom pomenutog termina u vezi s događajima 6. januara.
Uprkos ovakvoj specijalnoj medijsko-političko-pravosudnoj operaciji, međutim, pomenuti Fridom haus Ameriku opisuje kao slobodnu. A Srbiju, na primer, proglašava za delimično slobodnu zemlju koja je štaviše, prenosi američki Radio Slobodna Evropa – od tolike slobode ima da nam se zavrti u glavi – ”lider u smanjenju prava i građanskih sloboda građana”. Dok je nasuprot tome samozvano Kosovo ”lider na Zapadnom Balkanu (…) na temu poštovanja prava manjina”.
I pre nego što se svi zajedno zbunimo pred ovim podacima, evo podatka koji objašnjava sve što je ovim povodom potrebno da znamo – Fridom haus finansira vlast Sjedinjenih Američkih Država. A to znači da izveštaj Fridom hausa ne može da predstavlja nepristrasni izveštaj o slobodi, nego o meri potčinjenosti onima koji su Ameriku potčinili svom interesu.
Uostalom, nisu bez osnova i Rusija i Kina proglašene za neslobodne a Amerika za slobodnu; reč sloboda, kad je oni izgovore, u prevodu znači poslušnost, samo što nije lepo kad se tako kaže.
Tako da i mediji koji na srpskom jeziku sad autoritativno određuju da ”brojeve Fridom hausa ne može da tumači ’ko kako hoće’” – nego valjda predstavljaju apsolutnu istinu – ne mogu a da ne budu identifikovani kao kolaboranti na istom zadatku, uostalom, po matrici koju smo već imali priliku da iskusimo u navedenom slučaju brutalnog sudskog brisanja opozicionog kandidata s glasačkog listića.
S tim što u svojoj izvoznoj varijanti obračun sa nepodobnima ume da ide i vansudskim putem Arapskog proleća, o čemu nas je još 2011. obavestio ”Njujork tajms” nakon što je ”Vikiliks” to neporecivo dokumentovao. I tako smo saznali da su u arapska proleća, kao njihovi tajni organizatori, bili direktno uključeni i Fridom haus i, na primer, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) koja i ovde u Srbiji finansira mnoge takozvane nevladine organizacije. Pa i tu okolnost valja imati u vidu kada se sagledavaju delovanje tih organizacija, ocene Fridom hausa i izveštavanje medija koji na srpskom jeziku to nekritički prenose. Ista je vrsta sprege u pitanju.
A istovetan im je i modus operandi, što je moglo da se vidi i u nedavnom slučaju iznude pristanka mađarskog premijera Viktora Orbana na pomoć Evropske unije Ukrajini u iznosu od 50 milijardi evra, koji je uključivao i otvorenu pretnju, upućenu preko ”Fajnenšel tajmsa” koji je i sam govorio insurrection kad mu je tako komandovano, da će mađarska ekonomija biti uništena ako Orban odbije da postupi kako mu je rečeno. Pa je on na kraju bio prinuđen da izabere nešto manje od dva zla.
Brutalni obračun u kome se ne biraju sredstva, pretnja i ucena kao metode političkog dijaloga – sve to možda pomaže da se shvati zašto se ove nedelje i Srbija našla u Tirani među onim NATO (polu)svetom gde joj inače nije mesto. Zbog moralnih, istorijskih, emotivnih, političkih i svih ostalih praktičnih razloga koji su toliko očigledni da ih nije potrebno nabrajati.
Naravno da je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić unapred znao da iz toga tamo, gde su svi oni koji ugrožavaju naš teritorijalni integritet stali u stroj protiv onih koji brane naš teritorijalni integritet, ništa dobro nije imalo da proistekne za Srbiju i njene odnose s onima koji brane njen, to jest naš teritorijalni integritet. Dok zauzvrat u tom smislu ništa dobro nije moglo da se očekuje ni od onih koji nam teritorijalni integritet ugrožavaju. Što će reći da je u pitanju morala da bude neka druga vrsta ponude, o čijoj bi sadržini mogli da svedoče pominjani primeri Amerike i Mađarske.
Samo se po sebi razume i da je doslovnu geopolitičku perverziju predstavljalo to što su u Tirani o teritorijalnom integritetu Ukrajine principijelno govorili oni što besprincipijelno ruše teritorijalni integritet Srbije; uključujući, da farsa bude potpuna, i predsednicu samozvanog Kosova. Shodno tome, i sve ostalo što tamo piše predstavlja podjednako proizvoljnu besmislicu. No, važnije od toga, istovremeno i jedino dobro, dakle, najbolje u svemu ovome: nikakva konkretna obaveza za bilo koga ne proizlazi iz njihovih 12 tačaka antiruske deklaracije.
Sve je to samo gomila ružnih reči koje će već sutra biti, takoreći, juče… Zašto im je, onda, sve to trebalo? Jasno: zato što protiv Rusije više ne mogu da ubeleže nijednu pobedu koja stvarno nešto znači, pa, onda, daj šta daš… Makar i u vidu kratkotrajnog propagandnog efekta neke vesti iz Tirane.
Razume se da ovakvo stanje stvari nije promaklo ni nadležnima u Moskvi, te stoga i očekivanje da između Moskve i Beograda postoje kanali za razumevanje koji pomažu i da epizode ovog tipa ne ostave ozbiljnije tragove.
U prilog tome bi, uostalom, mogla da posvedoči i vest, samo dan posle zlosrećne Tirane, da se Srbija nije priključila rezoluciji Evropske unije i njenih satelita koja tvrdi da ”ruska vlada i Vladimir Putin lično snose krivičnu i političku odgovornost” za smrt Alekseja Navaljnog iako se na tom istom parčetu papira nalazi i poziv na sprovođenje istrage njegove smrti. Koja bi, dakle, tek trebalo da utvrdi šta se zapravo desilo, pa bi tek onda eventualno moglo da se govori o odgovornosti, ali ko bi se sad zamarao tim detaljima.
U svakom slučaju, ovoj smo besmislici propustili da se priključimo – neke linije ipak nije zgodno prelaziti, kakva god bila kontraponuda – i to se može shvatiti kao ohrabrujući znak da nema dramatičnih promena u odnosima Srbije i Rusije uprkos raznim izazovima.
Ovo je pak utoliko značajnije što je Vladimir Putin svoje obraćanje Federalnoj skupštini ovog četvrtka iskoristio i da, govoreći o usponu članica BRIKS-a naspram G7 vodećih zapadnih ekonomija, objavi stvaranje nove globalne finansijske arhitekture umesto ovog postojećeg poretka koji proglašavaju za slobodan samo da se ne bismo dosetili koliko smo porobljeni.
Da ne bude zabune: ovo je najava istinske ekonomske revolucije kakve nije bilo barem još od 1945. I za kojom svet vapi, pored ostalog, baš zato što najavljuje dolazak sveta u kome neće biti onih pretnji uništenjem ekonomije ako se ne postupi po naređenju.
A svi koji su tome bili izloženi morali bi da znaju da je to mogućnost – budućnost – koja se ne sme prokockati.
autor:Nikola Vrzić
