Kopromis za budući status Kosova i Metohije koji je zapisan u Rezoluciji SB 1244, potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, odnosno, Srbije kao pravne naslednice SRJ, u međunarodno priznatim granicama, a Albancima na Kosovu i Metohiji, suštinsku autonomiju, razume se, u okviru SRJ, odnosno, Srbije. Imajući to u vidu, logično je zaključiti da predmet pregovora treba da budu konkretizacija, modaliteti i oživotvorenje suštine zapisane odluci SB UN, a ne njeno zaobilaženje, umanjivanje značaja, ili negiranje. Radi se o pravnom aktu svetskog tela odgovornog za mir i bezbednost koja ima najveću pravnu snagu u međunarodnom pravnom poretku.
Rezolucija SB UN 1244 je rezultat teških pregovora za okončanje ilegalne, oružane agresije NATO protiv Srbije (SRJ). Ti pregovori samo u Beogradu su imali pet rundi. Pod bombama NATO. Dakle, ništa od zapisanog u dokumentu Ahtisari-Černomirdin-Milošević od 3. juna 1999., ni garantovanje suvereniteta i teritorijalnog integritetai SRJ (Srbije), ni pravo na vraćanje kontigenata srpske vojske i policije u Pokrajinu, nije dato zbog benevolentnosti NATO, Bila Klintona, Tonija Blera ili Gerharda Šredera prema Srbiji, već zbog realizma i nužde. Pregovorima u Beogradu uvek su predhodili i sledili ih, razgovori na vrhu u svetskim centrima kao što su Njujork, Moskva, Berlin, Pariz, Helsinki, Brisel.
Rusija je u tim pregovorima igrala važnu ulogu posrednika. Njena uloga bila je nezamenljiva. Ona je, takođe, bila i izraz realizma, ne samo Srbije (SRJ), već jednako i realizma NATO, SAD i EU.
SRJ (Srbija) niti je želela, niti je izazvala agresiju. Uostalom, danas je sasvim jasno – da to nije bila ni „kampanja“, ni „humanitarna intervencija“, ni „mali kosovski rat“, već osvajački rat u okviru globalnog pohoda SAD (NATO) na Istok, na ruske granice. Okončanje agresije, razaranje zemlje i ubijanje nedužnih građana, bio je prevashodni interes Srbije. Paralelno, zaustvaljanje daljeg razaranja evropskog i svetskog sistema bezbednosti zasnovanih na Finalnom dokumentu OEBS iz Helsinkija, odnosno, na Povelji UN – bilo je u zajedničkom interesu Evrope, Rusije i sveta. Izbijanje ozbiljnih razlika u zapadnoj Alijansi tokom same agresije, posebno u lancu komandovanja, bilo je dodatni razlog što je 10. juna 1999. godine oružana agresija končana rezolucijom SB UN.
Imajući u vidu, da je Rusija odigrala važnu ulogu u okončanju prvog rata na tlu Evrope posle Drugogo svetskog rata, ne može biti logčno da neko danas drži Rusiju po strani pregovaračkog procesa čiji je cilj otklanjanje posledica tog rata. Jednostrana secesija Kosova i Metohije, jednostrano proglašenje nezavisnosti 2008. je upravo takva posledica. Pregovori u Brislu, pod okriljem Zapada, vode se isključivo u skladu sa geopolitičkim interesima Zapada.
Nelogičnost je i u tome što se za ishod takvih pregovora očekuje aminovanje Rusije u Savetu bezbednosti UN. Povodom budućeg statusa Kosova i Metohije vrlo često se postavlja pitanje – šta je realno. Da li je realno očekivanje da se Rusija predsednika Putina u Savetu bezbednosti, ili inače, saglasi sa rešenjem koje je u geopolitičkom smislu, daleko manje od onoga što je pre 20 godina postigla Rusija predsednika Jelcina? Pitanje je utoliko logičnije što je u međuvremenu postalo sasvim jasno da sve ideje koje Zapad lansira i kojima teži u vezi sa Kosovom i Metohijom usmerene na tri međusobno povezana cilja – prvo, manja i slabija Srbija; drugo, nezavisno Kosovo i Metohija (bar do konstituisanja Velike Albanije); treće, Srbija sa rukovodstvom okrenutim protiv Rusije (slično Crnoj Gori); i četvrto, potpuna kontrola NATO do ruskih granica, odnosno, učlanjenje Kosova, Srbije i Ukrajine u NATO.
Takvi pokušaji, bez obzira što nisu realni, vode opasnoj destabilizacji Balkana i ubrzanom akumuliranju konfliktnog potencijala u Evropi, udaljavanju od razvoja, zaostajanju.
Što se Srbije tiče, prioritetno je dalje učvršćivanje politike neutralnosti, njeno uzdizanje na nivo ustavnog principa, uravnotežena međunarodna saradnja i zahtev za poštovanje i izvršavanje neizvršenih delova iz rezolucije SB UN 1244 i drugih dokumenata.
Dijalog o Kosovu i Metohiji u dosadašnjom formatu teško može dati uravnoteženo, pravedno i održivo rešenje. Cilj pregovora u Briselu je rešenje koje je sastavni deo geopolitike ekspanzije NATO (SAD) na Istok. Da bi rešenje bilo održivo i u interesu mira potrebno je vraćanje rezoluciji SB UN 1244, Povelji UN i Finalnom dokumentu iz Helsinkija. Za to je neophodan strateški dijalog u četvorouglu Rusija – Kina – Vašington – EU. Bez tog dijaloga slabi su izgledi za uspeh dijaloga Beograda i Prištine, ako se i kada se nastavi. Zamena nisu ni «šargarepe», ni «poglavlja», ni «paketi» investicija i «boljeg života». Igra je geopolitika, a igralište teško da može biti samo Balkan. Dominacija, hegemonizam i zastrašivanje znače okretanje prošlosti i sukobima. Za mir i budućnost neophodni su dijalog, ravnopravnost i poštovanje osnovnih principa međunarodnog prava.