„Ne živimo u Srbiji, ali živimo za Srbiju”, kaže Predsednik Narodne skupštine Republike Srpske Nenad Stevandić i poručuje opoziciji “da su na izborima u Srbiji izgubili oni koji su zatvarali fabrike i uništavali vojsku topeći tenkove i rasklapajući avione i opremu od onih koji su fabrike posle njihovog potopa doveli i izgradili, a vojsku obnovili, opremili i osavremenili novom opremom”, a Radovan Kovačević, portparol Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) Milorada Dodika, poručuje opoziciji u Srbiji – dakle i meni, jer i ja sam opozicionar, iako nisam član ni jedne političke stranke. “da građani Republike Srpske i BiH, koji su glasali na izborima u Srbiji, nikada nisu živeli u Srbiji, ali vekovima, žive i umiru za Srbiju.”
Pre svega da poručim gospodinu Stevandiću da je gore citirani narativ prepisao od Aleksandra Vučića, čime se već na startu ove politike predstavio i ko je i od kojih je, tako da će i sve ono što sledi biti i razumljivije i lakše za shvatanje.
A što se tiče onih parola: Ne živimo u Srbiji, ali živimo za Srbiju (Stevandić) i onoga da građani Republike Srpske i BiH, nikada nisu živeli u Srbiji, ali vekovima, žive i umiru za Srbiju (Kovačević), gospodo, smanjite doživljaj, nemojte ni da živite ni da umirete za nas, ostavite to nama i našim mukama, a ako ste baš toliko na te žrtve spremni, dođite ovamo, ko vam brani, da zajedno živimo i da ih proživljavamo. Naravno, ako se za to odlučite, budite spremni da više nećete moći da živite i umirete za Republiku Srpsku krađom izborne volje građana koji tamo žive.
I funkcija predsednika skupštine i funkcija portparola vodeće političke stranke su značajne funkcije koje zahtevaju određene doze pameti i pismenosti – tako je svuda u svetu, pa je za predpostaviti da u tom smislu ni Republika Srpska nije izuzetak, pa mi dozvolite da i ja predpostavim da ni vas dvojica niste glupi, već da je nešto mnogo gore u pitanju. Nešto što bi mi advokati definisali kao nameru (i to onu najgrublju – culpa lata), poznatu u narodu kao puna uračunljivost, što je ako jednog dana do nekih suđenja dođe i najveća otežavajuća okolnost. Ne znam koje ste vi škole završili, možda ste i pravnici – ako jeste, razumećete, ako niste, angažujte nekoga da vam to rastumači.
Da gospodo, to što vi pokušavate da pravdate je po svim definicijama svuda u svetu krađa, jer je opšte poznato da na lokalnim izborima glasaju samo oni koji tu i žive, a ne i oni koji tu ne žive, ali bi iz ljubavi za tu neispunjenu želju bili spremni i da umru. Smislite u svoju odbranu, nešto pametnije, jer da ste sa tom tezom došli kod mene kao advokata, ne bih vas prihvatio za klijenta, jer bismo spor izgubili na prvom ročištu.
A ako ni to ne razumete, za svaki slučaj, da pokušamo i ovako uz pomoć jednog banalnog primera – Ja je toliko volim, da sam spreman da je – protivno njenoj volji, i ukradem. Nažalost, kod nas ima i takvih slučajeva.
Gospoda, toliko za sada, biće mi drago – ako vam nešto nije jasno, da vam to i dodatno pojasnim. Znam da ima onih kojima sve postaje jasno kad im se tri puta objasni, pa eto, dajem i vama tu mogućnost.
Ništa nije pametnija ni teza kojom aktuelna vlast u Srbiji pravda ovu krađu. Navodno, građani Srbije imaju pravo da žive i u Republici Srpskoj (nije u pitanju samo Republika Srpska, isto se odnosi i na Kosovo, Crnu Goru …). Da, ali moraju da se opredele gde je centar njihovih životnih aktivnosti – kako se definiše prebivalište, a ne mogu da glasaju i tamo i ovde – i tamo gde ih kao neuračunljive autobusima vodaju.
Znate li gospodo da je u beogradskoj Štark areni bio smešten štab za te izborne prevare. Stanujem u blizini Arene i svojim očima sam gledao gomile autobusa koji su tu pristizali i vozila koja su prispele putnike potom razvozili na neka druga mesta – ispotavilo se kasnije na biračka mesta koja odgovaraju adresama koje su im dodeljene. Obim tih malverzacija se može samo pretpostaviti. U mojoj zgradi sa 48 stanoova poštar je ostavio gomilu glasačkih listića koje nije znao u koje sandučiće da rasporedi. A to se lako dalo izbeći. Potrebno je bilo samo da se na glasačkom listiću odštampa puna poštanska adresa, koja uključuje i broj stana. Onda bih ja, na primer, mogao da odem sa takvim listićem kao dokazom i pitam one u MUP-u ko su ti moji novi sustanari koji su mi dodeljeni i kako – kad kao advokat hoću da prijavim adresu novog klijenta, stranog ili domaćeg, oni traže da stanodavac lično dođe sa njim. Naravno, radi se o namernom „propustu“ jer bez potpune adrese nema ni dokaza – ne očekuje se valjda od čoveka koji stanuje u soliteru da ide od vrata do vrata i proverava da li tu žive lica sa onih gomila glasačkih listića.
A šta se dešavalo u Areni, o tome svedoči Mišo Bjedov, politički aktivista, koji je uspeo da prođe pored obezbeđenja tako što je rekao – Dovezao sam autobus … Detalje, sa video snimkom, čitajte u tekstu pod naslovom „Ušao sam u Arenu i rekao – dovezao sam ljude iz RS da glasaju“
Gospodo, Stevandiću i Kovačeviću, ako je vaša ogromna ljubav prema Srbiji – i nama koji u njoj živimo, bila dovolan razlog za sve te malverzacije, čemu tolika konspirativnost i kompletna logistika o kojoj svedoči Mišo Bjedov?
Bilo je i veselih zgoda – Objava na tviteru, pod nazivom „Usrana motka“:
Mega car i pobednik ove farse od izbora je lik koji je na Banjici došao do reda od nekih dvesta duša i rekao im ‘ajte vi iz Bosne koji ste došli, da ne čekate, dajte lične karte da vas direktno provedem. Pokupio im lične karte i otišao.
Ovi mučenici sat vremena kasnije skapirali šta im se desilo – em nisu mogli da glasaju, em posle nisu mogli preko granice, u Bosnu, neki još nisu uspeli da se vrate.
Golema je šteta koju ova vlast i njeni sateliti ovakvim marifetlucima prave. Kao posledica toga javljaju se na društvenim mrežama – gde će drugde kad su svi mediji sa nacionalnim (dakle i njihovim) frekvencijama uzurpirani, reakcije tipa – „Podici berlinski zid na Drini barem 20 metara visok…“, a ima i žešćih reakcija koje nisu za ovaj tekst.
Gospodine Stevandiću, gospodine Kovačeviću, da li to želite zato što Srbiju i ljude koji bi da u njoj žive svoj život toliko volite da biste za njih i umrli. Da li ste svesni da neki ljudi, koje vi pratite i podržavate to čine zarad ostvarenja svojih ličnih ambicija – da po ugledu na Republiku Srpsku, nešto tako imaju i u Croj Gori, na Kosovu … Nekada su te ambicije bile i veće – Virovitica, Karlovac, Karlobag, i mnogo je ljudi zbog toga izginulo. Sada su te ambicije sužene, ali su u glavama nekih ljudi još žive – bolje išta nego ništa.
A da li znate da se takva politika koja je preko Srpske liste vođena iz Beograda na Kosovu pokazala krajnje kontraproduktivnom, da se sve više tamošnjeg srpskog našeg življa razočarano okreće protiv nje, te da je takva politika i razlog što se toliko dugo oteže sa formiranjem zajednice srpskih opština na Kosovu – projekat u koji je ugrađeno mnogo nade, te da će, ako do toga i dođe to biti zajednica bez ikakvih izvršnih funkcijaj, svedena na ostvarenje uobičajenih kulturno zabavnih i sličnih aktivnosti koje pripadaju i svim drugim nacionalnim zajednicama u svim zemljama.
Blamirate se, ljudi dolaze svesti i počinju direktno da vas prozivaju.
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
autor:Dragiša Čolić
