O akademskoj zajednici i mom povratku u nju nema ni govora. Ako za Kusturicu, S. Radenovića i M. Stojkovića nema mesta u srpskoj akademskoj zajednici, zašto bi mesta bilo za mene
Da bi vas neko uzeo u razmatranje za postdiplomske studije na univerzitet u SAD, uglavnom je neophodno da položite dva ispita: ispit znanja jezika i kombinovani ispit znanja specifičnosti engleskog jezika i matematike. Dok sam prvi ispit odradio solidno, na drugom sam podbacio. U ispomoć je prišao profesor, inače naše gore list, koji mi je izašao u susret i bio spreman da me primi u svoju grupu. Napisao je lepo i pohvalno pismo u moju korist garantujući za moju ličnost i potencijal kao budućeg studenta. Poverovali su mu na reč. Bio sam primljen i dobio platu za asistentsku poziciju (važno je razumeti da stipendija podrazumeva da ste bez obaveza, dok ako ste asistent, u obavezi ste da radite i, kao zaposleni, da plaćate porez).
Put kojim sam ja kročio prošli su mnogi u poslednjih dvadeset godina. Dok se Jugoslavija cepala pod spoljnim pritiscima, mi smo univerzitete širom zapadnog sveta gojili našom sirotinjom. Ovo vreme, čije se odjeci i danas mogu čuti, uspostavilo je nove društvene norme po kojima su znanje i obrazovanje izgubile svaku vrednost i smisao. Nastalo je vreme poznanstva, veza i vezica. Iako je trgovina uslugama uvek postojala, ona je u tom vremenu bila dominantna valuta uz nemačku marku. Stvarana je generacija mladih koji su se osećali bezvredno i poraženo. Na zapadu su dočekani raširenih ruku, svi naši obrazovani, mladi i željni dokazivanja. Nesvesni svoje skromnosti, bili su zadovoljni stabilnošću, platama i društvom koje bi rad delimično nagradilo i poštovalo.
O broju studenata koji su napustili Srbiju u tom vremenu govori činjenica da je jako teško naći univerzitet na zapadu na kome ne postoji profesor čije se prezime završava na –ić. Srazmere ove društvene katastrofe su nesagledive, o njoj će se tek pisati. Valjda je rana previše sveža.
Koliko vredi reč?
Nakon povratka, prišao sam nekolicini pojedinaca s iskrenom željom za radom i saradnjom. Većina vrata su mi ljubazno zalupljena u lice. Imao sam i po koji razgovor. Bio sam naivan.
Prvi razgovor. Profesor: „Zainteresovan sam za saradnju i dalji rad.“
Drugi razgovor. Profesor: „Zainteresovan sam, ali samo kad dobijemo neki grant u budućnosti.“
Treći razgovor. Profesor: „Loše ste me razumeli, ja sam mislio da radite za nekog drugog profesora, pa da sarađujemo. Ja ću vas rado upoznati.“
Četvrti razgovor. Profesor. „Jeste li videli onog čoveka pored koga smo prošli? E sa njim treba da popričate.“
Iz sastanka u sastanak reči su postojale sve jeftinije i sve podložnije promenama i raznoraznim tumačenjima. U svakom razgovoru, pri prvom pomenu novca, atmosfera je postajala negativno naelektrisana. Novca, izgleda, nije bilo nikad i ni za šta. Tokom silnih razgovora dalo se primetiti da ljudi koji su se inače žalili na nepoštovanje i obezvređivanje sopstvenog znanja, isto tako nisu imali poštovanja prema tuđem. Vremenom će se ispostaviti da je ovo kolektivna bolest akademske sredine u Srbiji, a možda i šire. 🙂
Povratak u „znanje“
Povratak u akademsku zajednicu Srbije, za visoko obrazovanog pojedinca, nije institucionalno organizovan. Štaviše, ne postoji ni jedan zvaničan mehanizam (kojeg sam ja svestan, a koji funkcioniše u praksi) koji bi povratak omogućio. Mada primeri reintegracije, ili banalnije povratka, postoje, radi se o izuzetno upornim pojedincima i povoljnim okolnostima. Razlog za ovu nevidljivu barijeru je prost. Pojedinci koji se nalaze u sistemu žele sebi da obezbede sigurnu budućnost. Razumem ih. Ostali su, došao je na njih red i seli su. Ali zar je stvarno kriterijum za akademsko zvanje stajanje u „akademskom“ redu? Možda su i zaslužili neku prednost činom ostajanja u Srbiji, ali ja ne vidim kako društvo može da dobije izopštavanjem jedne čitave generacije (određeni pojedinci izgleda da mogu). Ova priča o povratku i otporu sistema je stara kao i Srbija. Sv. Nikolaj Velimirović posle dva doktorata se vraća 1918. u Srbiju i prinuđen je da završi sedmi i osmi razred osnovne škole. Nego sva sreća pa nisu otišli toliko daleko da i osnovnu moramo da ponavljamo po povratku. Hmmm…A možda nešto da nam naplate?
O akademskoj zajednici i povratku, prema mom mišljenju, nema govora. Ta priča je završena i pre nego je počela. Emir Kusturica, Stojan Radenović i Miodrag Stojković nisu članovi SANU? Ako za njih nema mesta u srpskoj akademskoj zajednici, zašto bi mesta bilo za mene ili bio koga? Koliko god to čudno zvučalo, jedine institucije koje ne podležu ovom problemu su privatni univerziteti. Oni su u stanju da brzo reaguju na potrebe tržišta rada i zaposle izuzetno kvalitetne radne kadrove, kao i da se reše manje kvalitetnih. Da li će do toga doći, vreme će pokazati.
Autor je doktor tehničkih nauka
autor:Ilija Pješčić
