Domaće investicije godinama niske, šta je uzrok?

Domaće privatne investicije su niske već duže vreme, a uzrok tome nisu nedostatak sredstava, niska profitabilnost domaće privrede ili niska štednja već poslovni ambijent, rekao je profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić za Biznis i finansije.

„Što Srbija bude razvijenija, to će priliv stranih investicija biti manji. Za sada, još uvek je visoka razlika u troškovima poslovanja kod nas i u zemljama iz kojih dolazi najviše investitora, a kada se to iscrpi, moraćemo da se oslonimo na svoje snage. Ali ono što ograničava domaća ulaganja je visok nivo korupcije, nejednaki tretman preduzeća, povlašćen položaj onih koji su bliski vlastima, odsustvo pravne sigurnosti, nemogućnost da se dobiju poslovi bez uspostavljanja bliskih veza sa strankom, uključujući i njeno finansiranje. Domaća industrija nije postala jezgro privrede i zato se već dugo govori o potrebi stvaranja boljeg ambijenta, iako je pozitivno to što rastu javna ulaganja u infrastrukturu“, rekao je Arsić.

Prema njegovim rečima, tu sliku ne menja ni relativno visok nivo doznaka naših ljudi na radu u inostranstvu, koje se kreću i do pet milijardi evra godišnje, jer taj novac uglavnom ide u potrošnju, dok su investicije minorne i uglavnom usmerene na nekretnine.

„Na nivo privatnih investicija utiču i neki opšti uslovi, poput kamatnih stopa, a kako su one podignute ne treba očekivati tokom ove godine neka velika ulaganja. Zato bi valjalo podstaći domaće firme. Jedan od modela je bio poreski investicioni kredit koji obuhvata male investicije, ali je on 2014. ukinut. Takođe, trebalo bi napustiti politiku subvencija stranih kompanija, zadržati se na nekim baš velikim investicijama u visoku tehnologiju, dok podsticaji za nisko produktivne delatnosti poput motanja kablova nemaju opravdanje, jer oni ne opstaju pod pritiskom svakog iole značajnijeg povećanja zarada“, naglasio je Arsić.

Direktor Instituta za razvoj i inovacije Nenad Jevtović rekao je za B&F da je država kod privlačenja stranih direktnih investicija i državnih ulaganja dostigla ciljeve iz preporuka Fiskalnog saveta i MMF-a, ali da u poređenju sa državama centralne i istočne Evrope zaostaju domaće privatne investicije.

„Već decenijama unazad nemamo kvalitetne institucije ni kulturu investiranja, pa i građani koji imaju višak prihoda relativnu sigurnost vide u najmanje produktivnom ulaganju u nekretnine. Najpoželjnije bi bile investicije domaćih privatnih preduzeća, ali osim ocene da su nedovoljne, teško je doći do podatka o njihovom obimu, jer ni knjigovodstveni bilansi nisu pouzdan izvor“, napomenuo je Jevtović.

Dodao je da su neke od zemalja sa ubrzanim razvojem imale nivo ukupnih ulaganja od 30 odsto ili 40 odsto BDP-a, „dok još ne možemo da dođemo do 25 odsto, a u periodu od 2013. do 2017. imali smo jedva 17 procenata“.

„Pitanje je i kako malo ili srednje preduzeće da investira kada postoji opasnost da u zemlju dođe, u istoj delatnosti i uz državne subvencije, veliki strani investitor. Protiv toga ne mogu da se bore i isplativije im je da prodaju firmu tom lancu, a da novac ulože u nekretnine“, naglasio je on.

Obeščašćena podrška

Jeftović je rekao da bi, ako bismo sledili primer uspešnih zemalja, udeo investicija domaćih firmi u BDP-u trebalo da bude bar trostruko veći nego sada.

„To je nerealno očekivanje, pogotovu što ga država poreskom politikom ne podstiče. Problem je što su i modeli za takvu podršku ograničeni. Ako bismo govorili o domaćoj štednji (koja je, uzgred, niska) kao osnovi za poreske podsticaje, otvorila bi se priča o državnom intervencionizmu, a u ravnotežu koju stvara tržište, navodno, ne sme da se dira. Ukoliko se oslonac traži u nekoj domaćoj, jakoj banci, taj smo oblik već imali, kao i državne fondove i sve je bilo propraćeno brojnim aferama. Obeščastili smo i ogadili neke instrumente koji bi mogli da reše problem nedovoljnog ulaganja u domaću industriju, sada smo bez alata za to“, smatra on i dodaje da tu nepoverenje ima ključnu ulogu.

Naglasio je da bi možda pomoglo kada bi višak novca mogao da se ulaže u namenski fond, gde određeni procenat vlasništva imaju i strani investitori, kao neki kontrolni garant i gde bi prinos bio relativno viši.

Kako je rekao, iz takvog fonda sredstva bi mogla da povlači i država, jer je bolje da prinos plaća tu, nego Londonskoj berzi.

Međutim, smatra Jevtović, da osnivanje takve institucije ometa percepcija o nesigurnosti kao i činjenica da i sada strane kompanije kod ulaganja imaju otvorena vrata svih državnih i upravnih struktura, dok se domaće za dozvole i saglasnosti bore kroz neformalne kanale.

Nekada su čak prinuđene i da deo kompanije prodaju strancima kako bi obezbedile zaštitu i prohodnost do institucija.

Međutim, Ivan Nikolić sa Ekonomskog instituta osporava ocene da su strane investicije uglavnom usmerene u delatnosti sa nižom dodatom vrednosti.

„Strane investicije su doprinele promeni ili restrukturiranju našeg realnog sektora, jer u proseku 30 odsto njih odlazi u prerađivački sektor. Praktično, oko 65 odsto je usmereno u realnu ekonomiju, poljoprivredu, industriju ili građevinarstvo koje samo vuče oko 50 procenata. Ta struktura je doprinela ovako brzom rastu i krovnog izvoza i povoljnijem spoljnotrgovinskom saldu koji je u poslednje vreme popravljen“, kaže Nikolić za B&F.

Dodao je i da kada govorimo o domaćim investicijama, one rastu podjednako kao strane, njihov udeo u BDP-u nikad nije bio veći.

„Verujem da doprinos domaćih ulaganja prati efekte stranih, to se vidi po broju zaposlenih, zaradama, jer da nije tako sumnjam da bi privatni sektor u istoj meri zapošljavao i plaćao radnike, ne bi mu se isplatilo“, naveo je Nikolić i istakao da prerađivački sektor dominira u robnoj razmeni a tu nema državnih ulaganja, niti državnih preduzeća koja su koncentrisana uglavnom u energetici i rudarstvu.