Rezolucija o Srebrenici – uloge, motivi, posledice

3
105

Ovih dana Nemačka je u pokušaju da odgrize sopstveni rep, postavila kao glavni spoljnopolitički cilj usvajanje Rezolucije o genocidu u Srebrenici. Očekivano, u istorijski dobro okupljenom društvu „boraca protiv genocida“ nalazi se i Ruanda. I površan pogled na imenovane inicijatore rezolucije jasno potvrđuju staru tezu o tendenciji da se istorija ponavlja „prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa“.

Nakon, krajnje problematičnog bilansa Haškog tribunala, jedan od možda najznačajnijih kontroverznih doprinosa ovog suda – pored uvođenja odgovornosti po osnovu zajedničkog zločinačkog poduhvata, predstavljaju i presude kojima je Haški tribunal utvrdio postojanje dela genocida u Srebrenici. Ovakav narativ, nekritički, ali opet, ne i neočekivano prihvatio je i Međunarodni sud pravde u predmetu Bosna i Hercegovina protiv Srbije, prihvatajući zaključke Haškog tribunala o genocidu, i potvrđujući da se u Srebrenici desio genocid, i to ne bilo kakav već „teritorijalno ograničeni genocid“, do tada nepoznat u Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine, kao i u teoriji krivičnog prava.

Ali, rasprave o zaključcima Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde o načinu na koji su primenjene odredbe Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ma koliko zanimljive, prevalizaze obim ovog ogleda. Međutim, kao što je već više puta naglašeno, i to se mora iznova reći, srpsko društvo se mora organizovano, dosledno i uporno posvetiti istraživanju celokupnog legata Haškog tribunala. Jer, ovaj legat predstavlja izraz antipluralizma u doktrini međunarodnog prava, i dokaz primene sile, a ne primene međunarodnog prava, i to ne kriju i najveći podržavaoci nastanka ovog ad hoc suda. Kritička analiza jurisprudencije Haškog tribunala svakako da predstavlja prioritetni zadatak srpske pravne nauke u budućem periodu. Najava nove Rezolucije o Srebrenici to najbolje potvrđuje!

Sam predlog nemačko-ruandske rezolucije u suštini predstavlja zbir fraza i opštih mesta koji ne odudaraju od sličnih rezolucija. Opet su tu pozivi na sećanje, procesuiranja, upzorenja, sistem obrazovanja, program informisanja i sl. Posebno je važna namera da se 11. juli proglasi „međunarodnim danom sećanja na genocid počinjen u Srebrenici 1995.godine“. Svakom je jasno da se ovde ne radi o empatiji i borbi za međunarodni mir, već o organizovanoj akciji koja ima više različitih ciljeva u više postavljenih vektora. Najpre, reč je o potrebi da se u turbulentnim vremenima po međunarodni mir, iznova probude tenzije u Bosni i Hercegovini, u kojoj – i to se mora priznati, od Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995.godine, do danas, nije bilo međunarodnog sukoba, makar i na nivou ekscesa. Sledeći cilj predstavlja potreba da se frazeološki pristup događajima u Srebrenici, sačuva i zacementira, imajući u vidu poslednja istraživanja, koja zvanični narativ dovode u pitanje. O navedenom svedoči i člinjenica da je i sam Haški tribunal u predmetu Tolimir već izvršio značajno umanjivanje broja stradalih. Zato je potrebno sačuvati postojeći mit i to na najvišem nivou. Odnosno kako lucidno zaključuje Bodrijar: „nakon brisanja objektivne realnosti, mi prisustvujemo usponu integralne realnosti“.

Da Vas podsetimo:  Istorija koju uporno zaboravljamo

Važno je ukazati na zgodnu analogiju. Rezolucijom 58/234 od 23 12.2003.godine, koji je usvojila Generalna skupština UN i to bez glasanja, ustanovljen je „Međunarodni dan sećanja na genocid u Ruandi 1994.godine“. Navedenom rezolucijom iznet je niz zahteva, preporuka i očekivanja, kojima se svet podseća na genocid u Ruandi, i ukazuje da mnogi počinioci dela nisu privedeni pravde. Još jedna Rezolucija o genocidu u Ruandi usvojena je u martu 2020.godine. Međutim, upadljivo je da predlog Rezolucije o Srebrenici, u sebi sadrži i poziv protiv bilo kakvog „revizionizma“. Naravno, pod „revizionizmom“ se podrazumeva bilo kakvo istorijsko i pravnoteorijsko proučavanje događaja i presuda Haškog tribunala. Kreatori ovog procesa su svesni svih nedostataka postojećeg proklamovanog denacifikatorskog karaktera Srebrenice, tako da je nužnost sprečiti bilo kakva istraživanja kako samog događaja, tako i kritička sagledavanja zaključaka Haškog tribunala i zaključaka Međunarodnog suda pravde. U ovome se ogleda najveći totalitarizam koji se krije iza Rezolucije. Jer kako uči istorija ideja, iza svakog poziva za uspostavljanje totalnog morala, krije se moral totalitarizma.

Mora se primetiti da se i UN, nalaze u krajnje delikatnoj situaciji. Svet se nalazi u metežu. Sukob u Ukrajini, već se prepoznaje kao sukob vrednosnih perpektiva u današnjem svetu. Rat na Bliskom Istoku, polarizuje međunarodno društvo. Procesi u Africi nagoveštavaju tektonske promene i nove „dekolonizacije“. Na ovom mestu, važno je ukazati na određena ograničenja Generalne skupštine u konkretnom pitanju. Podela nadležnosti između organa UN je striktna i jasna. Naime, polazeći od člana 11 (nadležnosti GS) Povelje UN, jasno je da Generalna skupština ima određena ograničenja koja su navedena u članu 12. Povelje (reč je o ograničenjima da ukoliko se SB bavi određenom temom Generalna skupština „ne može da čini nikakvu preporuku u vez sa tim sporom ili situacijom, izuzev ako to Savet bezbednosti zatraži“). Imajući u vidu da se Savet bezbednosti redovno bavi pitanjem mira u Bosni i Hercegovini – poslednji put 02. novembra 2023.godine kada je podržao obnavljanje mandata mirovne misije EUFOR Althea za naknadni period od 12 meseci, jasno je da ovakve preporuke koje se odnose na mir u Bosni i Hercegovini ne mogu da se nađu pred Generalnom skupštinom, bez saglasnosti Saveta bezbednosti. Takođe, otvoreno je pitanje potrebne većine za izglasavanje ove rezolucije. Iako je Rezolucija o genocidu u Ruandi doneta bez glasanja, mora se reći da je Generalnoj skupštini potrebna 2/3 većina. Ovakav stav jasno proizilazi iz člana 18. Povelje UN.

Da Vas podsetimo:  Srećan Uskrs - Hristos Voskrese!

Jasno je da Rezolucija predstavlja oružje koje je upereno protiv postojećih prilika u Bosni i Hercegovini, kao i protiv srpskog naroda. I u ovom vodvilju svako od protagonista ima svoj mali prljavi interes. Nemačka se ovih dana suočava sa optužbama pred Međunarodnim sudom pravde za saučesništvo u genocidu u Gazi. Zanimljiva je argumentacija kojom se Nemačka brani u ovom sporu. Sažetak odgovora Nemačke, koji je izložila nemački predstavnik Tania Von Uslar Glajhen, zasniva se na kratkom denacifikatorskom eskursu uzdižući nemačku odgovornost na nivo svakog raison d`etat, u odnosima prema međunarodnim problemima, od tirada o osetljivosti nemačke države na pitanja stradanja naroda, do priznavanja prava na samoopredeljenje palestinskom narodu, prihvatajući granice Palestine „pre izraelske okupacije 1967.godine“. Naravno, ovakve „smernosti“ u prihvatanju istorijskog nasleđa i istorijske odgovornosti u Drugom svetskom ratu na teritoriji bivše Jugoslavije, ili Istočnoj Evropi, nema ni u tragovima. Upravo se u ovoj moralnoj probiriljivosti, koja se pretvorila u otvorenu hipokriziju, mogu pronaći namere protagonista ove Rezolucije. Na drugoj strani su lokalni političari koji u nemogućnosti da ponude rešenja za nagomilane probleme u Bosni i Hercegovini, jedini izlaz vide u stalnoj tenziji usmerenoj protiv Republike Srpske u čemu tzv. međunarodna zajednica ima ogromnu zaslugu imenovanjem Kristijana Šmita za predstavnika UN, bez odluke UN.

Predlog Rezolucije predstavlja nastavak politike zasnovane na lažima, manipulacijama i bombardovanju i tome se treba otvoreno suprotstaviti u Generalnoj skupštini, i na političkom i na pravnom nivou. Saveznika u današnjem polarizovanom svetu ima, kao što ima i onih koji još uvek veruju da međunarodno društvo mora da egzistira u nekom pravnom okviru. Ovo je prilika za sve.

Međutim, stvari treba sagledati u kontekstu. Jer kontekst često razotkriva smisao. Zato ja važno ukazati i na jedno drugo polje na kome se urušava pozicija Srbije, kao jednom od garanta Dejtonskog sporazuma. Reč je o pokušaju da tzv. Kosovo uđe u Savet Evrope. Svakom iole nepristrasnom posmatraču jasno je da ovaj dvostruku napad na Srbiju – jedan u UN, drugi u Savetu Evrope nije proizvod slučajnosti. Na ovom mestu, mora se reći da veća opasnost po srpske interese trenutno leži u najavljenom ulasku Kosova u Savet Evrope. Ulazak tzv. Kosova u Savet Evrope predstavljalo bi veći poraz nego svi dosadašnji potpisani i nepotpisani sporazumi, koji bi umanjili kapacitete Srbije i kako u odnosu na Kosovo i Metohiiju, tako i u odbrani Republike Srpske.

Da Vas podsetimo:  Konačni krah kosovske politike Aleksandra Vučića

autor:

Goran V. Đorđević

3 KOMENTARA

  1. “ PETOOKTOBARSKI PUČ “ jeste sinonim, ne samo za svrgavanje Miloševića sa vlasti, nego prije svega i iznad svega porobljavanja zemlje pomoću VELEIZDAJNIKA , PETOKOLONAŠA , KVISLINGA …..
    Radilo se o jednom cijelovitom PROJEKTU , koji nazalost i dan danas funkcionira. Sam projekt nije bio nimalo jednostavan niti izvjestan. Krenulo se podrškom Koštunici ( jedinom koji je imao šansu da se na izborima sa dobijenim glasovima, koliko toliko, priblizi Miloševiću ) Ostalo se odradilo upadom u Skupštinu ,paljenjem glasačkih kutija. Koštunica , kao NACIONALISTA , nikako nije odgovarao kreatorima drzavnog udara, ali drugog jednostavno nisu imali. Za vreme svoje vladavine, Koštunica je ipak uspio da u preambuli USTAVA , ugradi KiM kao sastavni dio Srbije. Veoma brzo , oni koji su ga postavili na vlast, zamjenili su ga Djindjićem, koji je mnogo više obećavao , naročito za vrijeme bombardovanja Srbije. Kada je postavljen za premijera, u Djindjiću se , odjednom probudio “ SRBIN “
    pa je protiv svake logike, onih koji su ga postavili, počeo da brani Drzavne i Nacionalne interese, naročito KiM !! Isti oni koji su ga postavili, i smjenili su ga, ali na mnogo grublji način u usporedbi sa Koštunicom. Najveći cilj i uspjeh autora “ petog oktobra “ , bio je , upregnuti, regrutirati , aktivirati, u ovaj veleizdajnički projekt, najblize Miloševićeve saradnike. Jedan od takvih uspijeha bijo je i jadni i mizerni IVICA DAČIĆ , koji je mogao da prekine VELEIZDAJU , koalirajući sa ondašnjim RADIKALIMA .
    Da li iz straha, da ga ne pošalju kod Djindjica, ili iz pohlepe za novcem, i on je postao „petooktobarski
    pitomac “ . Konačan cilj i doseg ovoga projekta jeste NESTANAK SRBIJE I SRPSKOG NARODA , pa se sa projektom išlo dalje, razbijajući RADIKALE i stvarajući NAPREDNJAKE , ali sa VELEIZDAJNIČKIM
    “ D N A “ kodom. Dakle i naprednjaci su “ petooktobarski pitomci “ …… Sve ostalo nam je poznato.
    Ukoliko nekome ( naročito mladjim) nije poznat ovaj dio povjesti , ali i ova verzija i ovakvo vidjenje stvari, nije mi teško da je i više puta ponovim . Naravno , da svoju verziju ne namećem kao jedinu i isključivu. Ono što nikako ne mogu da prihvatim jeste PROSTAKLUK , NEDOSTATAK KUĆNOG ODGOJA, MANJAK OSNOVNOG ODGOJA I OBRAZOVANJA , u komunikaciji izmedju nas koji pišemo komentare !

  2. Potpuno sam uvjeren, kada na čelu Drzave Srbije ne bi bili “ petooktobarski pitomci “ VELEIZDAJNICI,
    nikome ne bi palo na pamet da otvara ovu temu . Predlagači rezolucije, imaju toliko prljavu prošlost, da su veoma krhki i ranjivi, ali samo za one koji imaju čast i obraz, koji nisu ucjenjeni ni ucviljeni !!
    Svaka javna diskusija oko “ genocida “ u Srebrenici, noz je sa dvije oštrice, i stoga je najvaznije obezbijediti da se o samom dogadjaju ništa ne diskutira, već da se usvoji “ pripremljena “ rezolucija . Ovakav narativ moze proći samo sa Srbijom koju vode VELEIZDAJNICI !

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime