Zanemarene srpsko-češke veze

0
39

Uzajamno poznavanje Srba i Čeha verovatno je na najnižem nivou u poslednja dva veka, uprkos čestim turističkim posetama, koje u ovom dobu ne doprinose istinskom upoznavanju kulture posećene oblasti

Većinski deo srpske javnosti su u martu ove godine obradovale izjave bivših čeških predsednika Miloša Zemana (Miloš Zeman) i Vaclava Klausa (Václav Klaus), date povodom 25 godina članstva Češke u NATO paktu, da je „Kosovo u suštini teroristička država”, kao i da je agresija na SR Jugoslaviju bila ogromna i gruba greška. [1]

Zeman je svoj nesumnjivo blagonakloni stav prema Srbiji pokazao i dok je obavljao funkciju predsednika Češke. Tako se prvi od naroda neposredno izabrani predsednik ove države, i to u dva mandata (2013-2023), 2021. godine izvinio Srbiji i srpskom narodu i zatražio oprost zbog učešća Češke u bombardovanju SR Jugoslavije. [2]

Njegove izjave su me podsetile da je danas, nažalost, uzajamno poznavanje Srba i Čeha – verovatno na najnižem nivou u poslednja dva veka – uprkos čestim turističkim posetama, koje u ovom dobu hedonističkog konzumerizma pretežnim delom ne doprinose istinskom upoznavanju kulture posećene oblasti.

Kulturne veze

Početak kulturne saradnje između Srba i Čeha se vezuje za prvu polovinu 19. veka i vreme romantizma. Vuk Karadžić je, zahvaljujući Jerneju Kopitaru, održavao dobre odnose sa čuvenim češkim filologom, „ocem slavistike” i istoričarem Jozefom Dobrovskim (Josef Dobrovský, 1753-1829), koji je čak bio i među prenumerantima prvog izdanja Srpskog rječnika. [3] Takođe, Dobrovski je, kao neprikosnoveni autoritet, arbitrirao u jezičkom sporu između Vuka Karadžića i Milovana Vidakovića, i to na Vidakovićevu molbu. Zanimljivo je da je „otac slavistike” presudio u korist slavjanoserbskog jezika, predlažući rešenje koje bi se približavalo i „starom crkvenom i delimice i razgovornom jeziku”. [4]

U srpskom jeziku postoji svakako značaj broj bohemizama – reči pozajmljenih iz češkog jezika. Naime, pored Moravske i češke Šleske (deo ove oblasti pripada Poljskoj), Bohemija ili Bohemska je teritorijalno najprostranija istorijska češka zemlja, u kojoj se nalazi i glavni grad Prag. Primera radi, bohemizmi su danas opšteprihvaćene reči kao što su pojam (češ. pojem), svetonazor (češ. světonázor), uloga (češ. úloha, sa značenjem zadatak), časopis (češ. časopis), spis (češ. spis), uspeh (češ. úspěch), smer (češ. směr), prednost (češ. přednost), snimak (češ. snímek) itd. S druge strane, broj srbizama u češkom jeziku je znatno manji. Takva je, na primer, reč snaha ili snaja (snacha).

Da Vas podsetimo:  Kako da ne pomogne Srbima!? Sestra četvrt veka traži brata - ruskog junaka sa Košara
Portret Josefa Dobrovskog (1753-1829), češkog filologa, „oca slavistike” i osnivača čehistike (Foto: Wikimedia Commons/esbirky.cz/CC BY-SA 4.0 DEED)

Međutim, vredi spomenuti da većina bohemizama nije stigla u srpski jezik neposredno iz češkog. Može se reći da je njihovo prisustvo posledica postojanja nekadašnjeg zajedničkog srpskohrvatskog jezika. Naime, hrvatski filolog, leksikograf i prirodnjak Bogoslav Šulek (1816-1895), koji je rođen na prostoru današnje Slovačke (pravo ime mu je bilo Bohuslav/Bohuslav), ih je u drugoj polovini 19. veka uneo u književni jezik Hrvata. [5]

Budući da je po veroispovesti bio evangelista, a slovački protestanti su u obredne svrhe koristili češki jezik (i danas su u mestima sa slovačkom protestantskom većinom u Banatu razni crkveni natpisi na češkom), Šulek je u hrvatski – a time i u srpskohrvatski – uvrstio mnoge reči češkog porekla. Stoga ne treba da čudi to što su neke reči koje se danas koriste u hrvatskom jeziku, kao što su voz (vlak) ili pritisak (tlak) takođe bohemizmi. Dalje, češka latinica je izvršila veliki uticaj na latinicu kojom se može pisati i srpski jezik – gajicu. Ljudevit Gaj je iz češke abecede neposredno preuzeo slova Č, Š i Ž [6], dok slovo Ě, nazivano „rogatim e”, nije opstalo.

Među srpskim piscima, Stanislav Vinaver se posebno istakao kao prevodilac sa češkog jezika. Njegov prevod romana Doživljaji dobrog vojnika Švejka u svetskom ratu (Osudy dobrého vojáka Švejka za světové války) češkog pisca Jaroslava Hašeka (Jaroslav Hašek, 1883-1923) je ostao neprikosnoven do današnjeg dana. Sa češke strane, ne treba zaboraviti prevodilačku delatnost istoričara književnosti i filologa Dušana Karpatskog (Dušan Karpatský, 1935-2017), koji je češku publiku upoznao sa delima Ive Andrića, Meše Selimovića, Petra Kočića, Branka Ćopića, kao i mnogih drugih srpskih književnika.

Stanislav Vinaver, srpski pesnik, književni kritičar i prevodilac (Foto: skc.org.rs)

Takođe, ogroman doprinos srpskom građevinarstvu 19. veka je dao češki arhitekta Jan Nevole (Jan Nevole, 1812-1903). Može se reći da Nevole predstavlja svetao primer privlačne moći Srbije koja se još uvek borila za nezavisnost od Otomanske imperije, prema intelektualcima slovenskog porekla iz Austrije/Austro-Ugarske. Nevole je zadužio srpsku prestonicu, između ostalog, Kapetan-Mišinim zdanjem i Starom zgradom Vojne akademije.

Da Vas podsetimo:  Nova nameštaljka u Banjskoj u britanskom scenariju s šiptarskim glumcima i srpskim realizatorima

Konačno, vredi naglasiti da je, u vreme postojanja SFRJ, čuveni praški FAMU iznedrio značajan broj reditelja, koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji srpske ili jugoslovenske kinematografije. Među njima nalazimo Emira Kusturicu, Srđana Karanovića, Gorana Paskaljevića, Lordana Zafranovića i Gorana Markovića.

Političke veze

Prva polovina 19. veka je, takođe, period kada je došlo do uspostavljanja prvih političkih veza između Srba i Čeha. Tako je „Plan slavenske politike” Franje Zaha (František Alexandr Zach, 1807-1892) poslužio kao osnov za Načertanije Ilije Garašanina iz 1844. godine. Utvrđeno je da je čak 84,4% teksta Načertanija neposredno preuzeto iz Zahovog Plana [7], zbog čega se „program spoljašnje i nacionalne politike Srbije” naziva i Zah-Garašinonovo Načertanije. Zah se kasnije istakao u vojnoj službi stekavši čin generala. Takođe, on je bio prvi načelnik generalštaba Vojske Srbije.

Može se tvrditi da su proboj Solunskog fronta i posledičan prodor srpske vojske duboko unutar teritorije Austro-Ugarske posredno omogućili stvaranje Čehoslovačke. Naime, većina čeških političara je smatrala da će Austro-Ugarska nastaviti da postoji, bez obzira na ishod rata.[8] Tokom trajanja rata, takav stav se vremenom menjao u pravcu želje za osamostaljenjem – najviše pod uticajem Čehoslovačkog nacionalnog saveta – čija je centralna ličnost bio Tomaš Masarik (Tomáš Garrigue Masaryk, 1850-1937). Međutim, tek je sa probojem Solunskog fronta ideja o nezavisnosti mogla postati stvarnost, što se i dogodilo 28. oktobra 1918. godine, kada je proglašena Čehoslovačka.

Povratak srpske vojske nakon proboja Solunskog fronta (Foto: IWM (Q 31926)/Promo)

Zanimljivo je da na Pariskoj mirovnoj konferenciji razmatrano stvaranje takozvanog „Češkog koridora”, koji bi omogućio uspostavljanje teritorijalne veze između Čehoslovačke i Kraljevine SHS, deleći Austriju i Mađarsku i predstavljajući prepreku eventualnom nemačkom prodoru na Istok. Takva ideja nije naišla na podršku sila pobednica. Bez obzira na neuspeh ovog projekta, kralj Aleksandar Karađorđević je održavao odlične veze sa predsednikom Čehoslovake Tomašom Masarikom. Kraljevina Jugoslavija i Čehoslovačka su, zajedno sa Rumunijom – činile Malu Antantu – vojni savez koji je postojao od 1920. do 1938. godine. Masarik je svoja razmatranja o Srbima i Jugoslaviji, kao i o ostalim evropskim narodima, predstavio u knjizi Nova Evropa: Slovensko stanovište.

Da Vas podsetimo:  Argumenti za iseljavanje Kuće cveća

Dok se međuratni period može osnovano smatrati vremenom najplodnije političke saradnje između Srba i Čeha, devedesete godine prošlog veka su u tom smislu nesumnjivo najmračnije. Češki predsednik Vaclav Havel (Václav Havel, 1936-2011) je – za razliku od slovačkog premijera Vladimira Mečjara (Vladimír Mečiar) koji je nastojao da poboljša odnose sa Rusijom, Belorusijom i Srbijom [9] – bio oštar kritičar politike Slobodana Miloševića. Iaoko je Havel kao disidentski autor u Srbiji stekao status „kultnog pisca”, nije pokazivao znake zahvalnosti u vidu podrške kada je srpskom narodu bilo najteže. Naprotiv, otvoreno je podržao NATO agresiju na SR Jugoslaviju, pravdajući je etičkim razlozima. U tom svetlu su izjave Miloša Zemana, koji je te 1999. godine obavljao funkciju premijera Češke, i Vaclava Klausa još značajnije, te se mogu tumačiti kao pokušaj ispravljanja istorijske nepravde čija je žrtva čitav srpski narod.

autor:Ivan Jokanović,  advokat i doktorant na Pravnom fakultetu u Miškolcu. Ekskluzivno za Novi Standard.

______________________________________________________________________________

UPUTNICE:

[1] Ovde: https://iskra.co/srbija/klaus-i-zeman-kosovo-teroristicka-drzava-koju-ceska-nije-smela-da-prizna/

[2] Ovde: https://www.politika.rs/sr/clanak/479190/Zeman-se-izvinio-zbog-NATO-bombardovanja

[3] Pavle Ivić, O Vuku Karadžiću, str. 39.

[4] Meša Selimović, Za i protiv Vuka.

[5] Pavle Ivić, Srpski narod i njegov jezik, str. 195-196.

[6] Pavle Ivić, Srpski narod i njegov jezik, str. 195.

[7] Slobodan G. Marković, Poreklo i dometi Saveta kneza Čartoriskog, Plana Františeka Zaha i Zah-Garašaninovog Načertanija, str. 114.

[8] Jiří Jirásek, From Monarchy to the Independent Czechoslovakia, str. 57-58.

[9] Iván Halász, The Slovak Concepts of Integration, str. 193.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: predsednik.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime