Handke najveći prijatelj sa Srbima iz „enklave“ Velika Hoča

EKSKLUZIVNO: SEĆANJA NA DRUŽENJE SA PETEROM HANDKEOM

• Najviše je, po sopstvenim rečima, postao prisan, voleo je da se druži sa nama Srbima, iz enklave Velika Hoča i Orahovac sa Kosova i Metohije. Sa nama Srbima, obespravljenim, izolovanim, zaboravljenim i otpisanim od svih Handke ovde nalazi mir…
• Mnogi Srbi pogrešno misle da je Handke stao na našu stranu zato što nas, zbog nečeg, samo njemu znanom, bezuslovno voli. Ne! On pre svega voli istinu, a na našu stranu je stao samo zato što je smatrao da je istina o nama uskraćena u svetu i na Zapadu.
• Handke je rizikovao mnogo, skoro sve stajući uz Srbe i braneći ih od nepravednih optužbi. Ugrozio je i svoju književnu karijeru. Postao je „gubitnik“, jer su zbog nas Srba – njega na Zapadu počeli da proganjaju i da mu osporavaju književni talenat. I proganjaju ga tako već više od dve decinije Ali, onda se desilo čudo!  Došlo je nedavno do velikog preokreta, i on je zapravo postao veliki pobednik, Dobitnik najveće svetske nagrade za književnost! I tako je konačno pravda zadovoljena!

Kada mi je, kao Koordinatoru za opštinu Orahovac, tadašnjeg Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Savezne Republike Srbije i Crne Gore, prvi put 2006. godine bila najavljena poseta Petera Handkea, ulogu domaćina prihvatio sam nevoljno.

I pored uveravanja književnika Ranka Đinovića, koji je, sa kolegama iz Beograda, bio organizator posete, da se radi o velikom čoveku – austrijskom piscu, sasvim drugačijem od ostalih i podsećanja da je javno stao u odbranu Srba i zbog toga pretrpeo mnoge neprijatnosti, ostao sam sumnjičav po pitanju njegove dobronamernosti, zbog lošeg iskustva sa ljudima sa zapada, kroz saradnju sa nemačkim KFOR-om i drugim međunarodnim organizacijama na KiM.

Pomislio sam kako nam u posetu ponovo dolazi neko zvučno ime sa zapada, koga su privukli tamošnji senzacionalistički medijski izveštaji o sukobima Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji, pa lično želi da se uveri o stvarnom stanju stvari na terenu i zadovolji svoju znatiželju ili avanturistički duh, koji  pisca nagoni da traži inspiraciju za neko svoje novo književno delo.

Naš prvi susret, susret velikog svetskog pisca i lokalnog predstavnika srpske zajednice, protekao je čisto protokolarno, ničim ne nagoveštavajući da će izrasti u istinsko prijateljstvo, koje se, na prvi pogled ne može objasniti zdravom logikom, jer mu nisu prethodili razumni preduslovi.

Sada, kada sam ga bolje upoznao, znam da je tada, rukujući se sa mnom na trgu Svetog Stefana u Velikoj Hoči, praćen gomilom novinara, osetio, mada to ničim nije pokazivao, da ispred sebe ima zbunjenog i u sebe nesigurnog predstavnika Srba, na koga je pao preveliki teret posleratne odgovornosti.

Potrudio sam se (po službenoj dužnosti), da njegov boravak u Velikoj Hoči protekne u najboljem redu, koliko su to tada posleratni uslovi u „enklavi“ dozvoljavali, ali nikako nisam uspevao da sakrijem nervozu koju su mi unosili brojni novinari koji su se svo vreme vrzmali oko mene, pogrešno me smatrajući zbog nečeg bitnim. Handke je primetio tu moju smušenost, pa se, želeći da me opusti i olakša mi situaciju, kojoj, očigledno, nisam dorastao, ophodio prema meni blago, kao da se oduvek poznajemo i kao da smo u svemu ravnopravni.

Naši odnosi su posle svakog narednog susreta bili sve prisniji i otvoreniji. Kasnije, dok sam ga slušao i pio vino s njim, opušteno i bez prisustva novinara, prekoravao sam samog sebe što sam dozvolio sebi da imam tremu pred ovako skromnim i razumnim čovekom.

Trebalo mi je dosta vremena da shvatim da smo mu se možda dopali i postali interesantni, baš zbog toga što se, tradicionalno neorganizovani i međusobno razjedinjeni, nismo trudili da mu se dopadnemo i pogažemo boljim nego što jesmo i što ga, umorni od dokazivanja pravde i pomireni sa činjenicom što smo od „Sveta“ već proglašeni za krivce, nismo opterećivali političkim temama i našim teškim, neizvesnim životima. Nije ni bilo potrebe za tim, jer je on svojim istančanim duhom dobro osećao situaciju u kojoj smo se našli i bio svestan svih naših strahova i slabosti i u nama video nešto što ni mi sami nismo videli.

Kada mi je godinu dana kasnije, na Vaskrs 2007. godine predao donaciju od 50 hiljada evra, odrekavši se u našu korist dodeljene mu alternativne nemačke novčane nagrade za književnost „Hajnrih Hajne“, osetivši da mi predaje veliki „teret“ (koji do tada u životu nisam držao u rukama), ohrabrio me je rečima „ne boj se, to je samo mali novac“.

Nikada me nije pitao kako smo potrošili taj novac, a potrošili smo ga, mogu sada da konstatujem – uludo – „po srpski“.

Kada sam mu posle jedne druge donacije date za opremanje omladinske sale u gornjem srpskom delu Orahovca, poslao račune da opravdam predat mi novac, nije hteo ni da ih pogleda, poručivši mi da smo prijatelji a prijatelji nemaju potrebu da se na takav način proveravaju.

Bio sam prijatno iznenađen kada je mene, moju suprugu Jovanu i protinicu Radmilu Dragićević iz Velike Hoče, pozvao da mu budemo gosti na dodeli nagrade „Belovodska rozeta“ kod Kruševca (koja se tradicionalno, svake godine, dodeljuje za izuzetan doprinos srpskoj kulturi i umetnosti). Bio sam ponosan što sam bio uz njega, praveći se važan pred tamošnjim bivšim kolegama sa studija (mašinstva u Trsteniku), koji su se zbunjeno pitali otkud ja u društvu Petera Handkea.

Kada je saopšteno da je će mu biti dodeljena Nobelova nagrada za književnost, odahnuli smo i obradovali se mnogo i to ne zbog same nagrade, koja samo potvrđuje njegovo izuzetno književno stvaralaštvo, koje mi – Srbi slabo i poznajemo, već zbog njega samog, zato što nas je počela mučiti nelagoda što je, stajući uz nas – Srbe, gubitnike jugoslovenskih građanskih ratova 90.-tih i sam postao „gubitnik“, jer su zbog nas i njega na Zapadu počeli da proganjaju i da mu osporavaju književni talenat.

Ali, desilo se čudo!

On je, zapravo, postao veliki pobednik, time što je u toj svojoj usamljeničkoj borbi za istinu, „corpus delicti“ (dokaz o krivici) zavereničkog Zapada pronašao u nama – Srbima iz „enklave“, obespravljenim, izolovanim, zaboravljenim i otpisanim od svih, jer je na međunarodnoj sceni, na kojoj se igraju prljave igre, dokazao da se istinski pobednik, i u ovom vremenu, može postati jedino ako se ne pravi nikakav kompromis sa istinom, bez obzira na čijoj je ona strani.

U toj rizičnoj hazardskoj igri sa svetskim moćnicima, on je, igrajući na kartu istine a u korist Srba, kao glavni ulog stavio svoju književnu karijeru, zbunjujući i nervirajući Evropu svojom doslednošću. Ta ista Evropa, kojoj se otrgao, smatrala ga je svojim izrodom i izdajnikom, ali na kraju nije mogla da mu ospori književni talenat i ne oda mu najveće svetsko priznanje za književnost za ovu, 2019. godinu.

Mnoge na Zapadu nervira njegova bliskost sa Srbima i sumnjičavo se pitaju šta je to našao u nama, pripisujući mu, zbog toga, i izvesnu lucidnost. Ništa posebno. Srbi su, kao i svi ostali narodi na svetu, narod sa mnogim manama i vrlinama, jedino što više od svega vole slobodu i ne trpe ropstvo, zbog čega su iskonski spremni na stradanje, bez obzira na žrtvu koju će za to platiti. Zbog toga su često neshvaćeni od Sveta, poput buntovnog pisca, koji piše suprotno vremenu u kojem živi, ne mareći što neće biti shvaćen od svojih savremenika. Možda je to ta „tajna veza“ koja nas spaja.

Mnogi Srbi pogrešno misle da je Handke stao na našu stranu zato što nas, zbog nečeg, samo njemu znanom, bezuslovno voli. Ne… On pre svega voli istinu, a na našu stranu je stao samo zato što je smatrao da je istina o nama uskraćena u svetu i na Zapadu.

Zbog takvog svog stava, koji odudara od jednoumnog stereotipa Zapada o Srbima, ličio je na otpali deo uhodanog mahanizma, koji je, svojim ispadom iz sistema, poremetio njegov ujednačeni rad i pretio da prouzrokuje  dalje kvarenje.

Handke je, zapravo, veoma kritičan prema nama i mnogo toga nam s pravom zamera, što nam je kroz svoje primedbe i specifični sarkazam i lično pokazao.

Posle svega čini se da su Srbi, takvi kakvi jesu, potrebni Handkeu i da je baš takav Handke potreban Srbima.

Dejan Baljošević
Izvor: izmedjusnaijave.rs