I kod opoziciono raspoloženih, ali ne i opoziciono „registrovanih“ (učlanjenih), povremeno se prizna nepopravljiva sujetnost opozicionih prvaka. Skoro stidljivo, da se ne bi izložilo prigovoru navraćanja vode na vodenicu vlasti. Kao da vlast tu sujetnost ne vidi, i ne koristi! Ili da se ne razočaravaju aktuelni i potencijalni birači, kao da ni oni to ne vide i zbog toga se dodatno razočaravaju… Pritom se sujeta redovno ograničava na njihove uzajamne odnose, vidljiva već time što ne mogu „iza zatvorenih vrata“, ni da sarađuju ni da se svađaju! Ali se ispoljava na još jedan nčin, nimalo manje štetan. Tim pre što tada trpi svaka stranka pojedinačno, pa time i opozicija zbirno.
Ta se sujeta ne ogleda u egocentričkom uverenju u svoju superiornost u odnosu na druge opozicione lider(čić)e, nego građane! Bili birači, ili ne… Kao „neobaveštene“ zbog „zarobljenih medija“, odsustva „nacionalne frekvencije“ za opoziciju naklonjene televizije. (Superiornost zbog njihovog „straha“, odsustva „ponosa“ i slično, vredna je posebne pažnje). Tako da bi sve bilo drukčije kad bi se mediji „oslobodili“, uključujući ishod izbora. Uz „zanimljivo“ i istovremeno, na račun istih građana: „svi vide“, „narod vidi“, kakva je vlast! I nastavljaju da se ne obraćaju biračima nego samo vlasti, tražeći da „oslobodi medije“!?
Iz vida se, pritom, gubi „sitnica“: da li bi njihove poruke preko „oslobođenih medija“ (što se to ne bi desilo, desi se i u devojke dete!), bile prihvaćene? I čije, od mnogo poglavica za malo Indijanaca? Pre toga primljene, u postojećim gledalačkim i slušalačkim navikama i potrebama, i žestokoj konkurenciji nepolitičkog, a zabavnog i atraktivnog. Estradnog i sportskog…
To što bi poruke i zahtevi dolazili, kao i dosad, od opozicionara, „proevropskih“, „demokrata“, „državotvornih“, „ponosnih…“, nije dovoljno. Nastavili bi da biračima nude sebe i svoje viđenje potreba birača, umesto njihovog uvažavanja i upoznavanja. Tim više zbog poprilične provalije, koja zjapi između opozicionara (zapravo njihovih lidera kojima je „u lokalu“ sve prepušteno), i birača. U ekonomskom i obrazovnom, svakom pogledu! Iskustva političara drugde, pa i američkih predsednika koji žele drugi mandat koji im je skoro zagarantovan a ipak špartaju državom i do iznemoglosti se rukuju i tapšu dečicu po obrazu, ostavimo po strani. Ako su „Srbi nešto drugo!“, šta bilo koji liderčić parlamentarne stranke (zahvaljujući cenzusu od tri odsto) pa i vanparlamentarne, ima da uči od američkog predsednika…
autor:Radovan Marjanović
