Postoje li nezavisni intelektualci? Oni koji su nepristrasni, koji ne navijaju i ne štite nikoga?“ Neutralni često pišu tako da nikome ništa ne govore, nikoga ničemu ne podučavaju, apsolutno su beskorisni. Ali, ne treba imati zablude u vezi navodne bezopasnosti beskorisnog i neutralnog mišljenja. Naprotiv, može biti vrlo opasno.
Nemo posmatraju državne vratolomne poduhvate, kao stražari miruju, ne kritikuju niti brane vladu, ne podstiču opoziciju. Umesto da slušaju puls naroda, gledaju vlastodršce u oči, prate svaki gest. Opšte je mišljenje da je katastrofa blizu, akademci, baš kao kukavice, čuvaju svoju kožu. Ne uspevaju i ne žele da se približe nikome i besni političari iz te situacije crpu svoju snagu jer im se ne suprostavlja niko, ko bio to mogao u umeo. Zato je narod davno rekao šta misli o filozofiji. Sa aktuelnom opozicijom, u sukobu sposobnosti, vlast će lako.I onda izbori.Čemu? Da drugi parlament nastavi da radi isto, da bude instrument istih ljudi koji nas baciše u dužničko ropstvo.
Možda u umetnosti „mrtva priroda“ ima neku vrednost, estetsku sigurno. U društvenim analizama tako nešto je apsolutno bezvredno. Takvi nam tekstovi samo pokazuju, kako je moguće društvene probleme udaljiti od života, kako bi autori postali i ostali nepristrasni i neutralni. Škrabanje radi škrabanja, je osnovni smisao takvog pisanja i odraz nekog hladog i prividno neutralnog,„naučnog“ stila. „Kritičko mišljenje“ koje se od autora traži, ne lebdi između neba i zemlje, niti se saopštava na neki privilegovan način. Ipak, zbog nečega se ne pristupa opisivanju realne situacije. To je pre svega delanje bez jasne svesti o pravim činjenicama i o ličnoj pripadnosti.
Romantičari među njima, romantizuju klasne odnose i ponekad poveruju da su nezavisni i da mogu da priteknu u pomoć onima koji trpe nepravde. Uzalud sve to, danas se i štrajkovi ne shvataju ozbiljno, i počinju da se najavljuju preko novina i televizije što je jasan znak da je promena politike propala. Oni koji su bistri, počinju sa očajanjem da gledaju na svoje članke i javne istupe. U meri u kojoj je osuđen da se pazi i ravna prema nekom limitu, svaki autor upravo toliko slabi svoju moć delovanja. Samocenzura je na delu.Nigde u svetu nije drugačije, ako je uteha. Neutralnog pisanja danas nema nigde. Kao takvo, ono bi bilo skroz besciljno i beskorisno.
Postoje progresivi i nazadni pisci. Neutralno pisanje je samo prikriven oblik mračnjaštva. Ne gubimo vreme na njihove tekstove, imamo ga malo. Obzirom da javna reč ne može biti neutralna, ona mora da pretrpi kritiku i postane korisna za društvo. Umetnost radi umetnosti se nalazi u muzejima, jer joj je tamo mesto.
Eksploatacija radnika? Pst. O tome ni reči, o tome se ne govori. Niko neće ustati iz pepela, niko nije kao Feniks. Da li je ovo preterani pesimizam? Mirna savest intelektualaca više nije moguća. Sve su maske skinute pa tako i maska slobodnog mislioca, koji se tobože oglašava u arenama javnih rasprava.
Za koga radiš? Pada teško pitanje, kad se sve drugo završi.„Usamljeni glasovi“, onda kada se privežu za postojeću moć, tada postanu funkcioneri režima, kad se naslone na vladajuću partiju, vladu, vladajuću većinu. Birokratija ih sve podavi, jednog za drugim i oni grozničavo, krupnim i licemernim rečima počinju da se zalažu za red u društvu. Uvek, kada su u manjini govore o slobodi o istini, kad su u većini pričaju o harmoniji u društvu o realnoj politici o miru. Svi koji govore objektivno došli su dotle da i sami ne veruju šta rade.
Samo ako je okrenut prema nekome ko drži vlast i moć, intelektualac može da govori legalno. U suprotnom, ako da svoj glas klasi, radnicima,naći će se se na otvorenom, kao glineni golub na strelištu. Hajka kreće i brzo će čuti lavež pasa koji će ga okružiti. Ako iz nepoznatih razloga, izabere taj put, intelektualac ne može da izbegne taj rizik, ili pak može odlučiti da govori u ime nadnaravnih sila, u ime Boga, koji je kažu umro ili da promoviše anarhiju.
„Praktični“ (čitaj:kupljeni) intelektualac ipak, uvek zna šta se od njega očekuje, uvek zavisi od onoga ko ga zaposli ili angažuje. Njihov govor može poslužiti isključivo obmani. Stanje brojnih, suštinski „nezavisnih“intelektualca je slično stanju umetnika. Njihov posao je isto tako beskoristan kao i rad na nekom umetničkom delu. Možda je položaj intelektualca još maglovitiji i nejasniji od položaja umetnika. Intelektualac koji nije odan i posvećen konkretnom cilju a nije „korisni idiot“ je takav da liči na nekoga ko ne ume da sluša i da gleda, ko nema izgrađen vrednosni sistem. Onaj pak, koji živi tiho, kao da provedi sav život u ćutanju pobeđenih i nemoćnih.
Autor: Nebojša
У Србији је нажалост мало интелектуалаца а најмање оних који имају морал и храброст да говоре истину. Чак и код оних који се усуде да кажу понешто и раде на спасу Србије превладава лична сујета и маниризам утишавања и цензурисања сваког ко није 100% сагласан са њима а тек када виде истинит коментар о себи добијају нападе цензорског беса. У суштини нису много бољи од Вучића.
Тако нпр. опозициони портал НСПМ цензурише коментаре о сопственој и кривици прозападне опозиције за колапс протеста. Сујета је највећа српска болест. Отуда и болесно стање друштва где је један човек приграбио све полуге власти и ради шта хоће док народ глође паризер.
Svoj zivot je iznad svih,komfor,popularnost,sve su podredili novcu.Njih ne zanima Srbija,Srbi,njih zanima samo novac i zato rade sve sto se od njih trazi-da se nista ne desava,da iz tog razloga cute,jer ce dobiti koliko njihov moral moze da ponese.