Dešavanja u Banjskoj mnogima su pomogla da uoče autošoviniste među lokalnim medijima na jugu Srbije, da shvate iz čije kuhinje jedu, iz čijeg džepa su finansirani i za čije interese rade
Čitanje poslednjeg teksta „Naopakost autošovinizma”, profesora doktora Slobodana Antonića, pomoglo mi je da razaznam jednu čudnu pojavu koja se već dugo vremena provlači kroz sve medije, pa i lokalne.
Ta pojava iz dana u dan izazivala je u meni neprijatnost, pa čak i bes, ali nikako nisam uspevao da je definišem. Verujem da je reč u naslovu teksta upravo ta, koju sam tražio za definisanje anomalije o kojoj ću pisati.
Definisanje termina
Nadam se da većina čitalaca našeg portala ima predstavu šta znači „šovinizam”, pa samim tim i „autošovinizam”. Ipak, nije loše ponoviti obe definicije.
Šovinizam bi predstavljao, najpribližnije rečeno, preterani patriotizam koji u sebi sadrži dozu netrpeljivosti i prezira prema drugim nacijama i narodima.
Autošovinizam bi onda bio specifični, gotovo nemoguć – ali ipak sveprisutni – obrnuti pojam. Prvi put je ovu kovanicu upotrebio novinar, publicista i svetski putnik Zoran Ćirjaković. Najpribližniji prevod ove reči na prosti, narodni jezik – kako to objašnjava Ćirjaković – jeste spoj „rodomržnje i domomržnje”. Zato autošovinizam normalnom ljudskom umu jeste pojam koji je u potpunosti protivurečan i nelogičan. Ipak, ko nam garantuje da su umovi pojedinih grupa u našoj zemlji normalni i logični?
Iz ovih definicija šovinizma i autošovinizma, možemo dalje da izvučemo pojam lokalautošovinizma. Lokalautošovinzam bi predstavljao mržnju prema sopstvenom gradu, prema sopstvenoj kući i dvorištu. Da – i to je moguće u današnjoj Srbiji.
U ovoj uvodnoj reči, potrebno je još samo da prepoznamo koji pojam između autošovinizma i lokalautošovinizma je esencijalniji? Za odgovor na ovo pitanje dižemo pogled ka severu i ka prestonici. U rimskom Singidunumu, postoji fenomen „autohtonih Beograđana”, koji ne kriju svoju „ljubav” prema Beogradu i svoju mržnju prema „seljačkoj Srbiji”. Iako je ta „ljubav” sumnjivog karaktera – ona nam je dovoljna da uočimo da je moguće voleti svoj grad a ne voleti svoju zemlju, ali i da je suprotna situacija u potpunosti nemoguća. Lokalautošovinisti su po pravilu i autošovinisti.
Vertikala mržnje
Nedavno sam pročitao misao Stevana Sremca „Kad Srbin hoće da bude napredan, on prihvati mišljenje svojih neprijatelja”. U toj jednostavnoj, a ipak suštinskoj, konstataciji za opisivanje mentaliteta srpske „elite”, kriju se odgovori na mnoga krucijalna društveno-politička pitanja. Definisati i pronaći neprijatelja vitalni je zadatak svakog čoveka ponaosob, ali i svake države kako bi mogla da razvija zdravo i normalno društvo.
Često ćemo čuti kod nas da u međunarodnim odnosima ne postoje prijatelji – već samo interesi. Tu se krije poluistina koja može da bude fatalna zamka. Nepostojanje prijatelja u odnosima dve i više država često se kroz istoriju prožimala kao tačna tvrdnja.
Države su, ipak, pravile greške kada su nepostojanje prijatelja izjednačavale sa nepostojanjem neprijatelja i svaki odnos svodile na čiste interese. Interes i korist jesu dve najbitnije osobine visoke politike, ali ozbiljna država ne sme da isključi postojanje tradicionalnih neprijateljstava.
Ko je neprijatelj Srbima?
Ovo je, takođe, pitanje koje u sebi nosi mnogo zamki. U 2023. godini, uzimajući u obzir celokupnu situaciju u svetu i kada vidimo sa kojih strana dolaze pritisci na našu zemlju – mnogi od nas će reći da su neprijatelji Srbije zemlje „Kvinte”.
Možda u tom zaključku ima pomalo istine, ali je situacije za „male” zemlje mnogo komplikovanija od toga. Komplikovanost situacije se ogleda u tome što većina zapadnih zemalja nema suverene lidere na čelu svojih država. Da li neko na današnji dan veruje da je Džozef Bajden najmoćniji čovek SAD-a ili da se Olaf Šolc išta pita po pitanju naoružavanja Ukrajine?
Kapital i novac se vekovima gomilao u jasno usmerene kompanije, koje su bile podržavane od strane vlada iz raznih delova sveta. Svet u 17. veku polako postaje „globalno selo” i od tada kreće to gomilanje u privatne džepove malog kruga ljudi. Vlasti većine zapadnih zemalja su u početku imale koristi od tih kompanija i držale su kontrolu nad njima.
Problem u 21. veku predstavljaju te iste kompanije, koje su se otrgle svakoj kontroli. Najveći problem Srbiji – ali i svetu – jesu korporacije koje su bogatije od 99% država, koje imaju kontrolu nad vladama sveta i koje na svom platnom spisku imaju na hiljade lobista.
Cilj tih lobista je urušavanje tradicionalnih sistema vrednosti i urušavanje obrazovnog sistema, radi lakše kontrole stanovništva i, samim tim, preuzimanje potpune kontrole nad resursima jedne suverene države.
Lobisti imaju specifično delovanje u pojedinačnim državama, jer stanovništvo drugačije prima informacije i nametnute obrasce ponašanja u različitim delovima sveta. Baš u tom delovanju se nalazi koren autošovinizma i lokalautošovinizma.
Podele u Srbiji
Prvi problem podela između Srba javlja se po osnivanju srpske države u 19. veku. Kada čitamo knjigu Meše Selimovića Za i protiv Vuka, vidimo da su učeni ljudi tog vremena uočili potencijalne probleme koje pobeda Vuka – odnosno Kopitara – može da izazove na srpski narod. Kopitar ipak odnosi pobedu i tu se stvara pogodan teren za dalje delovanje protiv Srba.
Konačan udarac Srbima zadaje jedan od prvih eksponenata te, nazovimo je, globalističe struje na našim prostorima – Josip Broz Tito. Čovek sumnjivog porekla, sumnjivim vezama i sa nesumnjivo antisrpskim delovanjem.
Karakteristike državnika globalističke struje su: elokventnost, maniri i ugled u svetu (primer danas – Džastin Trudo). Poruke takvog lidera su mirovnjačke, progresivno nastrojene i anacionalne.
Sada dolazimo do delovanja. Kako je najlakše izvući najbolje (za globaliste najbolje) iz Srbije? Podelom. Glavna podela za vreme Broza – osim neprirodnih granica iscrtanih u Jajcu – jeste podela Srba ne samo geografski, već i verski, ekonomski i lingvistički. Tako danas imamo masu veštačkih nacija baziranih na antisrpstvu, a pored toga ćemo mi sami, jer nam je tako usađivano u svest, govoriti za Srbina iz Bijeljine – Bosanac, a za Srbina iz Podgorice – Crnogorac.
Ipak, to sve nije bilo dovoljno, pa je bilo potrebno napraviti i podele unutar ove krnje Srbije. To je najefikasnije urađeno jezikom i „kulturom”. Samoproklamovana elita pridošla u Beograd posle 1945. godine, prihvatila je recept Stevana Sremca i počela je da diktira norme i standarde. O ekonomskom fašizmu – koji je sprovođen nad južnjacima, posebno Leskovčanima, posle Drugog svetskog rata, i koji je naročito podsticao podele u srpskom stanovništvu – možete čitati u tekstu „Čija je naša Srbija?”.
Tako su stvoreni stereotipi o prizrensko-timočkom i kosovsko-resavskom dijalektu i o ljudima sa tih područja, samim tim se prirodno desilo da se u glavama ljudi sa juga i istoka Srbije stvaraju stereotipi o Šumadincima, Vojvođanima i ljudima sa zapada naše zemlje.
Posledice se, naravno, osećaju i danas. One su najvidljivije tamo gde se okuplja najviše ljudi – na stadionu. Na fudbalskim utakmicama kada Dubočica gostuje, na primer, u Novom Sadu – čuće se gotovo sigurno skandiranje „Bugari”, a kada Novosađani dođu u Leskovac – mi ćemo njima uzvratiti sa „Mađari”. Rivalstvo između gradova i klubova je normalna pojava svuda u svetu, ali sumnjam da ovakva vrsta prozivki postoji bilo gde drugde.
Uticaj medija
I, konačno, dolazimo do suštine celokupnog teksta i do inspiracije za pisanje istog. Ko su lokalautošovinisti kod nas u Leskovcu? To nisu gorenavedeni lobisti velikih korporacija, već ljudi koje srećemo svaki dan u parku, prodavnici, na poslu, među prijateljima i porodicom. Njihova osnovna karakteristika je potpuno ocrnjavanje svog grada, praćeno krilaticom: „Svuda je bolje nego ovde.”
Šta je njihova specifičnost i šta ih razlikuje od autošovinista koji deluju na republičkom nivou? Autošovinisti, koji pokušavaju da vrše uticaj na vlast u Beogradu, su uglavnom ljudi koji imaju direktan kontakt sa strancima. Oni posećuju strane zemlje, strane ambasade, korporacije i njihovi nalogodavci se trude da oni izgledaju školovano i „pristojno” pred očima sveta.
Lokalautošovinisti, s druge strane, predstavljaju produkt ili nuspojavu preteranog političkog i medijskog delovanja autošovinista. To su, uglavnom, ljudi koji u masi iskazuju ozbiljne naznake kompleksa više vrednosti. Oni su ubeđeni u svoju „građanštinu” i „superiornost” nad ostalim „slepim seljaštvom”.
Oni su protiv svega, nisu ni za koga i ni za šta. Ta masa kritikuje sve što se uradi u gradu, jer je u modi biti opozicionar i zato što time izražavaju svoju „duhovitost”. Po pravilu: to su nenačitani ljudi, uglavnom školovani, ali ne i obrazovani i produhovljeni, vrlo agresivni, ubeđeni u svoju ispravnost, ljudi čiji je glavni uspeh adresa na ličnoj karti. Ponose se što su iz grada – a u istom tom gradu im sve smeta, ma ko da je na vlasti i ma šta blistavo uradio za dobrobit grada.
Međutim, psihologija nas uči da je mržnja emocija koja se kod čoveka po prirodi potiskuje i odlazi u zaborav. Pojedinac češće pamti pozitivne od negativnih događaja u svom životu. To zasigurno znaju i oni koji diriguju akcijama protiv državnosti širom sveta. Iz tog razloga bilo je potrebno „uposliti” i lokalne podgrevače negativnih emocija, jer bi u suprotnom lokalautošovinisti uvideli neke pozitivne strane svog grada i svoje države – što je apsolutno nedopustivo.
Da je to podgrevanje samo radi podgrevanja, a ne radi konstruktivne kritike, moglo se primetiti u nekoliko pisanja lokalnih medija u Leskovcu, ali i na celom jugu Srbije. Neki od tekstova su, uprkos svemu, imali elemente kritike – koja treba da ukaže na probleme radi njihovog rešavanja, a ta lokalautošovinistička pisanja nisu mogla da se okarakterišu kao takva – upravo zbog postojanja kritičkih elemenata.
Tako je bilo sve do nedavno. Organizovana hajka gotovo svih „južnih” medija – protiv izgradnje i upotrebe stadiona u Leskovcu – činila se kao nešto što nikako ne želi dobro gradu na Veternici. Kao neko ko svet posmatra iz real-optimističke prizme, verovao sam da su ti mediji zaista samo bili nezadovoljni situacijom u gradu i da je bio dovođen u pitanje samo prioritet izgradnje ovog objekta.
Pre nepunih nedelju dana, mnogi vodeći mediji sa juga konačno su, posle godina rada, otkrili svoju pravu stranu – da su nesumnjivo najsitniji igrači jedne zlobne i antihumane mašinerije. Velika većina medija izveštavala je o situaciji u Banjskoj veoma šturo i rezervisano, kao da je Kosovo i Metohija i sama Banjska hiljadama kilometara daleko od Leskovca, Niša, Vranja, Prokuplja, a ne kao da nam je tu – ispred nosa.
Pojedini lokalni mediji otišli su i korak dalje. U svojim propagandnim izveštavanjima tvrdili su da su „kosovski policajci” faktor mira, a da su Srbi „napadači” i „izazivači sukoba”. Kada postoje takvi izveštaji i kada svoje sunarodnike nazivamo „teroristima” i „napadačima” – svaka eventualno normalna kritika pada u vodu.
Ovaj događaj pomogao je, verujem, mnogima da uoče takve pojave među lokalnim medijima, da shvate iz čije kuhinje jedu, iz čijeg džepa su finansirani i za čije interese rade.
Dragi Leskovčani, Nišlije, Vranjanci, Prokupčani. Dragi Srbi. Vreme je da svi shvatimo opasnost i pretnju koja nam dolazi spolja. Vreme je da se skupimo i zbijemo u redove. Sada konačno i jednom za svagda, moramo da verujemo sebi, moramo da otvorimo oči i da verujemo njima, a ne raznim „nezavisnim” medijima.
Ako makar malo pogledamo sunce istine – shvatićemo da Leskovac ipak nije najgori grad, da Srbija zasigurno nije najgora zemlja i da se vredi boriti za nju svakoga dana.
autor:Vuk Conić je student Fakulteta političkih nauka u Beogradu
Izvor: Leskovačke priče
Naslovna fotografija: Tanjug/AP Photo/Bojan Slavkovic
