Napad na Srebrenicu u julu 1995, isprovociran muslimanskim napadom na selo Višnjicu i podstaknut uveravanjem zapadnih sila da će ostati po strani, prvenstveno je odgovarao interesima Zapadne koalicije
Pored Tukididove zamke, u upotrebu će uskoro verovatno ući i pojam Srebreničke zamke.
Najznačajnija vest u vezi sa Srebrenicom ove godine je izjava bivšeg tužioca Haškog tribunala Džefrija Najsa koja baca novo svetlo na zakulisnu pozadinu srebreničke operacije. Povezivanjem Najsovih tvrdnji sa drugim podacima mogli bi se izvući vrlo značajni zaključci o pozadini događaja koji su se u julu 1995. godine odigrali u Srebrenici.
Najs je svoju izjavu dao u intervjuu emitovanom 29. marta 2023. godine na bosanskohercegovačkoj emisiji televizije N1. Na pitanje voditelja, „Da li je tačno da je neko od međunarodnih dužnosnika rekao Miloševiću, uoči pada Srebrenice, uoči genocida, da snage Vojske Republike Srpske mogu ući u Srebrenicu i da neće biti nikakve intervencije NATO ili UN-a,“ Najs je odgovorio sledeće:
„To je ključno pitanje, na koje treba dati odgovor, kako bismo za sobom ostavili tačan istorijat patnje ljudi iz Srebrenice. To je pitanje na kojem ja i drugi još radimo, da dobijemo odgovor pre nego što preminu svi koji bi trebalo da imaju relevantna saznanja. Jasni dokazi iz dokumenata Stejt departmana su da je 28. maja bio postignut sporazum između Amerike, Velike Britanije, Francuske i možda još jedne zemlje“, kazao je Najs.
Najs zatim pojašnjava sadržaj tog „tihog sporazuma“:
„To je tihi, prećutni sporazum da neće bombardovati u odbranu Srebrenice. Isti sporazum se spominje ponovo u dokumentu Stejt departmana sledeći dan, uz potpis predsednika Klintona. U šest sedmica koje su usledile od tog dana i Mladićevog ulaska u Srebrenicu nema dokaza da se taj sporazum izmenio. Mi samo znamo da taj sporazum nije bio prenet holandskom bataljonu ili bosanskim muslimanima“.
Najs zatim iznosi tvrdnju da je 11. jula holandski bataljon uzalud očekivao bombardovanje srpskih položaja.
„Sledeće što znam je da na zahtev za vazdušnu podršku 10. jula, general NATO-a (Bernar) Žanvije nije odgovorio. U jutro, 11. jula, holandski bataljon je očekivao desetine bombardera koji će napasti identifikovane lokacije. Nijedan se nije pojavio. Tako da, kada je Mladić ušao u grad nije gledao gore, jer je znao da ne mora!“
Da li je shodno Najsovom iskazu Vojsci Republike Srpske bila postavljena klopka, da bez očekivanja značajnog otpora tada uđe u Srebrenicu? Zauzimanje Srebrenice od strane VRS je bilo nužni preduslov za naknadnu inscenaciju „genocida“.
Takav bi se zaključak mogao izvesti ukoliko bismo pošli od pretpostavke da je navedeni dogovor postojao na način kako ga opisuje Džefri Najs, mada se on ograđuje da nema saznanja o tome da li je sadržina tog dogovora bila preneta Miloševiću ili Mladiću, i na koji način. Pored ovoga, valja dodati i da Najs uz ovu izjavu ne obelodanjuje dokumenta na osnovu kojih gradi svoju priču, niti su ta dokumenta za sada dostupna na sajtu Stejt departmana. To znači da mi ne znamo da li je Najsovo tumačenje ispravno, čak i ako ne bismo dovodili u sumnju postojanje tih dokumenata. Svakom ko je bio u Haškom tribunalu i ko je tamo bio u dodiru sa Najsom ili imao priliku da posmatra njegovo ponašanje, to je dovoljno za oprez.
Ali ukoliko bi se dopustilo da je Najs na tragu stvarnih događaja, odgovor bi glasio „da“, srpska strana je mogla biti uvučena u klopku. Ta klopka bi se po posledicama mogla uporediti s lažnim uveravanjima američke ambasadorke u Bagdadu Sadamu Huseinu da Sjedinjene Države nemaju stav u vezi sa Sadamovom namerom da izvrši invaziju Kuvajta.
Na nešto slično Najsovoj tvrdnji po svemu sudeći aludirao je i francuski general Filip Morijon, svojevremeno komandant mirovnih snaga UN u Bosni, kada je kao svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću izjavio doslovce da je po njegovom mišljenju srpski komandant general Mladić „u Srebrenici ušetao u klopku“. Zatim je znakovito dodao da je inscenacija srebreničkih događaja „služila višim interesima koji su se nalazili u Sarajevu i Njujorku…“ (Tužilac protiv Miloševića, Transkript, 12. februar 2004, str. 32029). Propustio je da spomene Pariz, ali to je razumljivo zato što je on francuski general.
Morijonovo svedočenje tada delovalo je vrlo tajanstveno, ali sada, ako bi se posmatralo u kombinaciji sa Najsovom izjavom, poprima dublje i razumljivije značenje.
Morijon nikada nije razjasnio svoje reči izgovorene na suđenju Miloševiću, ali njihovo prirodno tumačenje nije teško odgonetnuti.
Utisak da se radi o klopci, ili u svakom slučaju o znatno unapred isplaniranoj i pažljivo iskoordinisanoj operaciji, pojačava Najsova tvrdnja da je navodni dogovor o nepreduzimanju vojnih dejstava da bi se onemogućio srpski ulazak u Srebrenicu bio postignut još krajem maja 1995. godine. Navedeni vremenski okvir je značajan. To bi bilo na oko šest nedelja pre početka srebreničke operacije VRS, dakle kada napad na zaštićenu zonu još nije bio aktivno razmatran, mada je postojao arhivirani plan Krivaja-95 za sužavanje enklave na gradsku zonu Srebrenice. Srpska strana je odluku da se neutrališe srebrenička baza 28. divizije Armije BiH donela i aktivirala plan Krivaja-95 tek posle 26. juna 1995, nakon što su muslimanske snage iz Srebrenice izvršile prepad na obližnje srpsko selo Višnjicu, koje su spalili i opljačkali, a meštane koji nisu uspeli da se sklone pobili.
Sagledavanjem celokupnih okolnosti, pojavljuje se prema tome mogućnost da je Najs možda nehotice razotkrio više nego što je nameravao, a to je da je postojala namera da srpski napad na Srebrenicu bude indukovan, i to baš tada. Po Najsu, u Zapadnim krugovima podsticaj za inscenaciju Srebrenice (odluka o nereagovanju) bio je razmatran na bar nekoliko nedelja pre nego što je srpsko rukovodstvo donelo odluku da Srebrenicu napadne, što se najzad dogodilo kada je provokacijom Armije BiH u Višnjici iscrpljeno njegovo strpljenje. Mamac nereagovanja bio je pušten pre nego što je VRS aktivirala već postojeće planove da zauzme Srebrenicu, a napad na srpsko selo Višnjicu poslužio je kao zgodan povod. Ukoliko je ovo tačno, to bi imalo značajne implikacije i u odnosu na izvršenje ratnih zločina nad ograničenim brojem zarobljenika, tek dovoljno da bi se stvorila iluzija o „genocidu“. U daljnjem toku događaja to je višestruko politički koristilo isključivo organizatorima ove „klopke“, a to bi mogla da bude samo Zapadna koalicija.
Uzgred, Najs netačno tvrdi da uopšte nije bilo vazdušnih udara po srpskim snagama. Izveden je jedan ograničeni napad takve vrste 10. jula i tom prilikom bilo je oštećeno nekoliko vozila VRS.
Zašto Najs ovo otkriva tek sada? Njegova navodna briga za dopunjavanje istorijske građe pre nego što pomru svi akteri može se bez dileme odbaciti kao neiskrena.
Na pitanje o izboru trenutka za sada nije moguće dati pouzdan odgovor. Naznaka odgovora na to pitanje možda se nalazi u opštem smeru u kome Najsova priča ide, a to je ponavljanje jednog od osnovnih elemenata standardnog srebreničkog narativa. Ta priča se svodi na osnovnu tezu da je propust Zapadnih sila da adekvatno i na vreme reaguju u Srebrenici navodno pogodovao izvršenju brojnih zločina, uključujući i „genocid“. Tu možda leži odgovor na pitanje zašto Najs baš sada i na ovakav način problematizuje odluku Zapadnih sila u maju 1995. da neće reagovati u slučaju srpskog napada na Srebrenicu. Recikliranje te stare teze srebreničkog propagandnog narativa danas moglo bi se povezati sa planovima Zapada u odnosu na situaciju u Ukrajini. Vreme će pokazati, ali moguće je da se priprema teren za terensko angažovanje snaga NATO pakta da se ovog puta, barem u Ukrajini, gde lokalne snage očigledno nisu sposobne da za račun Zapada postignu vojnu pobedu, blagovremenom intervencijom spreči „genocid“. Optužnica Međunarodnog krivičnog suda u Hagu protiv predsednika Putina za prisilno premeštanje dece u Ukrajini u stvari je nedovršena optužnica za genocid, u smislu člana 2(e) Konvencije, i u odgovarajućem trenutku optužnica se lako može proširiti da bi dobila i formalno genocidnu dimenziju.
S odgovornog istoriografskog stanovišta, Najsove tvrdnje ne mogu biti nekritički prihvaćene bez uvida u izvorna dokumenta na koja se on poziva. Ali ukrštanjem sa nesporno proverenim činjenicama, kao što je svedočenje generala Morijona, ipak se može doći do solidnih zaključaka. Pored ostalog, treba uzeti u obzir i jednu čudnu hronologiju poteza neposredno posle pada Srebrenice, sredinom jula 1995. Ta hronologija posredno potkrepljuje utisak da Najsove tvrdnje nisu bez osnova.
Detaljna analiza ovih okolnosti nalazi se na internet prezentaciji Istorijskog projekta Srebrenica.
Kakva bi hipoteza mogla da objasni najbolje sledeći redosled događaja:
„Sedamnaesti juli 1995: U neobjašnjivo nezapaženom intervjuu francuskom nedeljniku Le point od 26. maja 2008. glavni istražitelj MKTBJ Žan-Rene Ruez otkriva znakoviti sled događaja koji ostaje bez ikakvog smisla bez hipoteze predznanja i saučestvovanja od strane njegovih nadređenih u Haškom tribunalu, ili njihovih nadređenih. Ruez izjavljuje da je već 17. jula, dakle dok se javno samo nagađalo o neutvrđenom broju „nestalih“, a o „genocidu“ još nije bilo ni pomena, od svojih šefova u Hagu dobio nalog da se pripremi za put u Bosnu, gde će mu zadatak biti da istraži i dokumentuje „zločin velikih razmera“.
„Dvadeseti juli 1995: Istražitelj Ruez stiže u Tuzlu da otvori istragu.
„Dvadeset četvrti juli 1995: Tim Bučer (Tim Butcher) u londonskom Daily Telegraph-u objavljuje tekst pod naslovom „Srpska zverstva nedokazana“. To je intervju sa peruanskim diplomatom Henri Vilandom (Henry Wieland), Komesarom UN za ljudska prava koji je prethodnih pet dana proveo u Tuzli razgovarajući sa velikim brojem među oko 20.000 izbeglica iz Srebrenice koji su se tu stekli. Vilandov nalaz Bučer prenosi ovako: ‘Posle pet dana provedenih u ispitivanjima, glavni istražitelj Ujedinjenih Nacija u vezi sa navodnim kršenjem ljudskih prava u vreme pada Srebrenice nije pronašao ni jednog svedoka iz prve ruke koji bi mogao da potvrdi da je prisustvovao nekom zverstvu.’
„Dvadeset peti juli 1995: Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, koji je pet dana pre toga Rueza poslao u Tuzlu da istraži činjenice u vezi sa eventualnom krivicom, objavljuje optužnice protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića za genocid, zločine protiv čovečnosti i druge ratne zločine.
„Znači li ovo da je, od prispeća u Tuzlu 20. jula, Ruezu za samo nekoliko dana (i to, kako se sam izrazio, sa podrškom jedne „mikro-ekipe“) pošlo za rukom da obavi detaljnu istragu i da sastavi i podnese izveštaj Tužilaštvu MKTBJ, sa svim potpornim materijalom, na osnovu čega je već 25. jula Tribunal imao dovoljno dokaza da Karadžića i Mladića optuži za genocid u Srebrenici? To je pitanje na koje nemamo precizan odgovor, ali pitanje je umesno i logično. Mada je moguće da je Viland razgovarao isključivo sa pogrešnim osobama koje nisu ništa znale o genocidu, i da zato nije bio pravilno obavešten, činjenica ipak stoji da su Vilandova percepcija događaja i stav Tribunala u Hagu, kojega je sa lica mesta obaveštavao istražitelj Ruez, po ovom ključnom pitanju bili dijametralno suprotni. Da li su se u tom kritičnom periodu Ruezovi i Vilandovi putevi ukrstili u Tuzli, i da li su oni imali priliku da razmene podatke i uvide u situaciju koju su došli da na licu mesta istraže, svaki posebno za svoju ustanovu? Nema nikakvih saznanja o tome niti do kakvih je dokaza u tom kratkom intervalu od prispeća u Tuzlu 20. jula mogao doći Ruez, a koji su bili dovoljno ozbiljni i optužujući da opravdaju drastični potez Haškog tužilaštva u odnosu na Karadžića i Mladića, i to već 25. jula. Uzgred, tim potezom učešće dr Karadžića na predstojećim mirovnim pregovorima ispred srpske strane u BiH bilo je praktično onemogućeno, zato što mu je zbog te optužnice pretila opasnost od hapšenja na stranoj teritoriji.
„Da u pitanju nije bila nepristrasna nego – naprotiv – ciljana istraga, u funkciji jasno određene političke agende, izričito je potvrdio i tadašnji predsednik Haškog tribunala Antonio Kaseze kada je izjavio, već 27. jula 1995, da „podizanje optužnice znači da ova gospoda [Mladić i Karadžić] neće moći da uzmu učešća u mirovnim pregovorima…“ (Citirano u “Karadzic A Pariah, Says War Crimes Tribunal Chief,” ANP English News Bulletin, 27. jul 1995).
„Da rekapituliramo osnovne elemente. Izetbegović 1993. godine srebreničkim zvaničnicima prenosi Klintonovu sugestiju da će intervencija uslediti ako 5,000 stanovnika Srebrenice bude masakrirano; iz zaštićene i „demilitarizovane“ enklave tokom dve naredne, kao i prethodnih godina, na obližnja srpska naselja neumorno se vrše oružane provokacije koje moraju kad-tad izazvati reakciju; bez obzira na postojanje u enklavi naoružane vojne formacije snage jedne divizije, u julu 1995. ne preduzimaju se nikakve mere da se napadačima pruži otpor, a muslimanskoj vojsci izdaje se naređenje da umesto borbe ide u proboj, što je jedna od najsloženijih i najriskantnijih vojnih operacija; žene i deca koncentrišu se u Potočarima, gotovo kao mamac srpskim snagama da iz osvete izvrše pokolj; komandant Unprofora, general Morijon, hladno konstatuje da je u Srebrenici „Mladić ušetao u klopku“; istraga Haškog tribunala, sa genocidnim nagoveštajima, otvara se na samo nekoliko dana posle događaja a znatno pre nego što su podaci o njegovom obimu i karakteru mogli biti ikome poznati; pre nego što je istraga mogla da krene sa mrtve tačke, protiv glavnih aktera na srpskoj strani podižu se optužnice za najteže zločine; predstavnik druge značajne zainteresovane ustanove na terenu, UN, u isto vreme tvrdi da nije pronašao nikoga ko je prisustvovao izvršenju zločina…“
Ovakav splet i redosled događaja neobjašnjivi su bez predznanja i bez postojanja unapred razrađenog plana.
Zato se ne može isključiti mogućnost da je porukom da neće intervenisati u slučaju da srpske snage pokrenu operaciju protiv enklave Srebrenica, Zapadna koalicija postavila perfidnu klopku vojnom i političkom rukovodstvu Republike Srpske. Vojne intervencije vredne pomena zaista nije bilo, ali po srpsku stranu usledile su neuporedivo ozbiljnije političke i moralne posledice.
Do napada i zauzimanja Srebrenice u određenom trenutku bi nesumnjivo došlo. Ali u vreme i na način kako se odigrao, isprovociran neposredno muslimanskim napadom na selo Višnjicu i podstaknut uveravanjem Zapadnih sila da će ostati po strani, napad na Srebrenicu u julu 1995. prvenstveno je odgovarao strateškim interesima Zapadne koalicije.
Obrazovalo se nešto nalik na „savršenu oluju,“ kada su se svi parametri poklopili u korist srpskih protivnika. Ulaskom srpske vojske u Srebrenicu mogao se odraditi masakr (kasnije uzdignut na nivo genocida) koji je Klinton u drugoj polovini 1993. tražio od Izetbegovića, kao uslov za aktivno učešće SAD u sukobu na strani muslimana. Rukovodstvu u Sarajevu nije predstavljalo nikakav moralni problem da žrtvuje stanovništvo Srebrenice zauzvrat za podršku koja bi ishod rata mogla da promeni u njegovu korist. Inscenacijom humanitarne krize ogromnih razmera sa središtem u Srebrenici, odvlačila se pažnja od neuporedivo veće humanitarne katastrofe koju će Zapad u saradnji sa Hrvatskom izazvati tri nedelje kasnije, Operacije Oluja. Američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt pogodio je tačno u srž kada je rekao da „bez Srebrenice ne bi bilo Oluje.“
Zahvaljujući Srebrenici, Haški tribunal je dobio svoj prvi ozbiljan predmet, koji ga je politički lansirao i vremenom sa njime postao jednoznačan.
Svi akteri osim nasamarenih Srba, koji su iz srebreničke igre izašli sa hipotekom genocida, imali su razloge da budu zadovoljni.
