Jedan pogled na ono što se sa Srbijom dešavalo i dovelo je – dovde

Ovo što se sada sa Srbima događa počelo je mnogo davno: Gi Metan veli – pre dvanaest vekova, posle Velikog Raskola Vatikan je protiv pravoslavlja pokrenuo petnestak (uglavnom – pljačkaških) krstaških ratova, posle turske najezde Srbi više vekova predstavljali „predziđe Hrišćanstva“, a kad je postalo izvesno da je turska opasnost prošla – Vatikan i njegovi podupirači produžili tamo gde su se u XIV veku zaustavili: Čerčil je to najavio 1913. kad je iz Skadra proterao Srbe posle Prvog balkanskog rata obećavajući im da će im, ako se budu nećkali, dovesti svoju flotu i da će ona najbolje podupreti njegove demokratske naloge (time je potvrđena ona ranija Njegoševa reč da „Englezi pod srpskom gušom drže mrtvu tursku ruku“). Potom su, tek koju godinu kasnije, Čerčil i Vilson Rusima delegirali Trockog i Lenjina (tamo se posle našao i Staljin) i oni, „za svoga vakta“, skratili Ruse za šezdesetak miliona (boljih) glava; ta je lepota Srbima malo prikasnila i Brozu pružila priliku da sâm doda makar onoliko srpskih glava koliko su ih, tokom druge decenije prošlog veka, smakli svi susedi zajedno. Za to možemo uzeti samo jednu „meru“: Grci su, uz pomoć Bugara, posle Prvoga balkanskog rata smakli – „preko milion“, Austrija „i saveznici“ tokom Velikog rata — 1.360.000, a Drugi rat, „bratske čarke 90-ih“ i „Milosrdni anđeo“, uz iste „saveznike“ i žestoku podršku komunista i demokrata, makar za kojih stotinak hiljada bili su uspešniji od svojih prethodnika.

Ono što je preživelo Brozovu demokratiju u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu i Metohiji posle rata ostavljeno je pod kamom ratnih koljača i sistematski kasnije proganjano, s ciljem da se smanji broj Srba koji su tamo ostali i da se priredi ovo što se pred njima sada nalazi: nema ih u Hrvatskoj (i time realizovan nalog zagrebačkog Katoličkog kongresa 1900. da Srbe tamo treba istrebiti do kraja veka i milenijuma); iz BH-Fed. sad se iseljavaju poslednji od onih 40-ak hiljada Srba koji su preživeli Alijinu mudžahedinsku demokratiju (pri čemu valja znati da su oni 1945. u Bosni činili većinu, a pred kraj XIX veka bili jedini narod i svi govorili srpski); Kosovo i Metohiju Broz je je obećao Enveru Hodži još 1943. na Bujanskoj konferenciji, 1945. zabranio povratak onima koji su otud prognati za vreme rata, a kad je ubrzo posle rata Enver došao u Beograd s ciljem da „Kosovo“ prenese u Arbaniju, „posao je propao“ zbog jednog banalnog incidenta: vlast je pozvala ministra za agrarnu reformu i kolonizaciju Sretena Vukosavljevića da potpiše dekret o iseljavanju poslednjih Srba s Kosova i Metohije, ali je on odbio da to učini, on zna kako je posle toga sačuvao glavu, Enver se vratio praznih ruku, ali su zločini nad Srbima tamo nastavljeni i sad Kurti završava ono što su Čerčil i Kičener 1913. započeli pod Skadrom (a Broz u Bujanu osnažio 30 godina kasnije): Srba više nema ni u Hrvatskoj, ni u Bosni, ni na Kosovu i Metohiji, a svedoci smo da su prognati iz Makedonije, Milo Đukanović zabranio ih u Crnoj Gori, Vučić i njegov ministar prosvete progone srpski jezik iz Raške (ministar-neznalica smenio prof. Lipkovskog s mesta predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta zato što je poštovao stav Odbora za standardizaciju srpskoga jezika da se jezik imenuje prema nosiocima, a ne prema državi). I tako naturio bosanski jezik mesto bošnjačkog – mada su oba jednako sakati i besmisleni. To ministru nije smetalo da nadležnim za trgovinu diplomama za nastavu toga „jezika“ proglasi šalter Bošnjačkog nacionalnog vijeća, a tome dodao i usmeni nalog da su „bosanski“ i „crnogorski“ jezik „službeni jezici država s kojima Srbija održava redovne diplomatske odnose“, da se diplome za nastavu tih jezika nabavljaju na onim fakultetima na kojima se studira „do poslednje rate“ i kod najjevtinijeg učitelja, a diplome se nostrifikuju u svakoj trećoj krčmi – „iza šanka levo“.

Država koja je je na najodgovornije pozicije isturala „državnike male pameti“ i/li „ministre sužene svesti i proširenog želuca“ nije mogla imati izvesniju budućnost od one pred kojom se danas našla Srbija. Zato Rajsov Institut više nema o čemu brinuti: Klaus Kinkel je najavio da će Srbija biti svedena na „beznačajnu balkansku enklavu“, da je za nju predviđena „nasilna promena demografske strukture stanovništva, Novi svetski poredak je Srbe stavio izvan zakona, a sprečavanje razvoja Srbije uneo u svoje strateške planove i dokumente“; put kojim će se to ostvariti obično se predstavlja kao regionalizacija i ona predviđa da se Arbanasima, uz Kosovo, priključi i preševski region, Bosni i Turskoj – Raška oblast. Vojvodina će biti priključena Mađarskoj ili obnovljenoj Habsburškoj monarhiji; Rumuniji i Bugarskoj biće prepušteni istočni regioni, a u Šumadiju će biti preseljeni svi evropski Cigani i Rio Tinto ovlašćen da ih potruje s poslednjim Srbima – kad „Beograd na Vodi“ unapredi u „Beograd na Otrovanoj Vodi“.

Archibald Reiss Institute može proglasiti da je prebrinuo sve srpske brige: neke su sile odlučile da Srbi moraju nestati. I da oni koji smišljaju načine na koje će ih „nestati“ hoće da preuzmu temelje evropske civilizacije uspostavljene Lepenskim Virom i Vinčom (i mnoštvom drugih sitn[ij]ih „Virova i Vinči“ rasutih po svemu Helmskom / Iliričkom / Balkanskom poluostrvu). I da takvi pokušavaju da evropsku duhovnu sirotinju unaprede u tvorca te civilizacije i pored toga što je Harman priredio neke karte na kojima se vidi da se ona prostirala jedino tamo gde i Srbi i da se za Evropu saznalo mnogo kasnije (možda tek „koji dan“, recimo, pre nego za Bugarsku). I da se slovenski nalazi u osnovi svih evropskih jezika (osim arbanaškog, mađarskog i finskog).

Velim slovenski, ali bih manje pogrešio da sam rekao – srpski.

I to onoj sirotinji upisano i u jeziku i u genetskom kodu: Tomecoli je za italijanski jezik utvrdio da je uobličen tek pre pet vekova, drugi će nam znalci reći koliko su „stari“ engleski, francuski, nemački (i ini evropski jezici)?

Ili šta je Levek imao na umu kad je zapisao da su grčki, latinski i nemački nastali iz srpskog, a šta Rober kad je rekao da su Srbi „narod-majka“, a srpski – „jezik-majka“?

I tako dalje – do besmisla i natrag. Ili do trenutka kad nam

autor:Dragoljub Petrović