Kad se vojska na Kosovo vrati

Na ovoj burnoj međi Istoka i Zapada mučenička Srbija je opstajala zahvaljujući Vojsci i Crkvi. Dve noge na kojim je srbska država vekovima stajala, ili još bolje dve glave srbskog dvoglavog orla koje su državu Srbiju vodile i čuvale kroz vekove! To zna i naš neprijatelj, stoga na razne načine nastoji da umanji i sruši ugled i autoritet ove dve državotvorne i državočuvarne institucije najvećeg značaja. Decenijama unazad taj neprijateljski rad je, na žalost, podržavan unutrašnjim delovanjem, kako pojedinaca tako i raznih organizacija, i to na svim nivoima, od običnog apatičnog stanovništva do državnih institucija najvišeg ranga.

Ovoh dana se sve učestaliji u javnom prostoru pojavljuje grafit ,,KAD SE VOJSKA NA KOSOVO VRATI“. Čija vojska? Naravno, Srbska; na čije Kosovo – pa zar vekovima to nije jasno, na srbsko Kosovo. Ako se vraća, znači da je tamo bila, a ako je tamo bila, onda joj je tamo i mesto. Najbolje bi bilo da odatle nije ni izlazila, da nije ostavila iza sebe srbsku svetu zemlju, silne i mnogobrojne srbske pravoslavne crkve i manastire, srbski narod i nejač. Ali dobro, u istoriji se to dešavalo, gubile su se teritorije u raznim ratovima, bili smo i u goroj situaciji. U Prvom svetkom ratu doživeli smo potpuni državni slom, okupaciju cele srbske državne teritorije. I tada je još jači „grafit“ bio napisan u Solunu – ,,Kad se vojska u Srbiju vrati“. Nije bio ispisan po solunskim zidovima,već u vojničkim srbskim srcima. I vojska se vratila,onako kako se vojska i vraća, slavno, sa žrtvama, jer za sve što je sveto i veliko i slavno potrebna je žrtva. A šta je Nebeska večna Srbija nego ta žrtva, Sabor srbskih sinova i kćeri od kojih su mnogi sebe dobrovoljno prineli na oltar Otadžbine. Tada, u Solunu, vojska je bila ,,šaka jada, živih mrtvaca, koju svet nije računao u ništa“. U tom iznemoglom telu srbskog vojnika samo je jako bilo patriotsko Sinđelićevo srce, probuđena pravoslavna svetosavska duša i bezobrazni, nesalomivi Karađorđev inat. Neka se ne varaju oni koji predano rade na našoj propasti, mnogi danas žive za taj dan kad se (srbska) vojska na (srbsko) Kosovo vrati. Čekaju ga, pa da, kako kažu ,umru kao ljudi. I Nebeska Srbija očekuje taj dan.

Za kraj i za opomenu, jedan događaj iz života našeg veterana s Košara. Jednog dana 2001. godine on je sedeo u kući ispijajući kafu i razmišljao o svemu što se preživeo minulih godina, a njegov sin od šest godina se igrao sa igračkama u istoj sobi. Sasvim uobičajena porodična situacija, u jednom trenutku se preokrenula u nešto potpuno neočekivano: sinčić dubokim glasom ozbiljnog čoveka izgovara ,,Tata, ti si izdajica, svi ste izdajice , svi ste pobegli sa Kosova jer niste bili spremni da poginete kao Sveti Car Lazar.

Autor: Goran Josijević