O srpskim žrtvama Jasenovca – nepostavljena ključna pitanja

U debati koja se uskovitlala na ovu temu ističu se dva nepostavljena ali ključna pitanja. Prvo glasi, kako je u javnom diskursu uopšte došlo do toga da se ozbiljno tretira metodološki apsurd koji drži da je za dokazivanje broja srpskih žrtava neophodno oformiti spisak ubijenih? Drugo pitanje se odnosi na to, kakvi motivi pokreću ostrašćene pobornike minimalističke procene srpskih žrtava?

Prvo od upadljivo nepostavljanih pitanja od fundamentalnog je značaja. To je zato što, pod datim okolnostima, namerni izbor defektne metodologije unapred usmerava ishod rasprave i sugeriše jedini mogući odgovor na pitanje o brojčanim razmerama srpskog stradanja. Osamdeset godina od predmetnih događaja, i posle nekoliko decenija trajanja režima koji je iz ideoloških i političkih razloga bio neprijateljski nastrojen prema svakom pokušaju objektivnog utvrđivanja broja srpskih žrtava, pretpostavka da bi se u drugoj deceniji dvadeset i prvog veka mogao sastaviti spisak koji obuhvata više od jednog razlomka stvarnog broja žrtava nije samo besmislena. Mnogo više od toga, za zdrav razum ona je neoprostivo uvredljiva.

Praktičnu nemogućnost izrade poimeničnog popisa žrtava na ovolikom vremenskom rastojanju od događaja indirektno priznaju i zagovornici ovakvog pristupa. Sigurno zato oni ne otkrivaju na kakav način prikupljaju i verifikuju imena žrtava. Oni o tome ne govore, niti ih iko o tome pita. Za toliku uzdržanost verovatno postoje jaki razlozi. Glavni među tim razlozima je to da, protivno utisku koji neguju da se bave terenskim radom, oni ne idu od vrata do vrata u krajevima odakle su žrtve bile prisilno otpremane u Jasenovac da se raspituju među preživelima. Čak kada bi to i preduzeli, usled masivnih demografskih i političkih promena, to više ne bi urodilo nikakvim naučno značajnim plodom. Oni to vrlo dobro znaju i samo se nadaju da ih niko neće pitati kako dolaze do imena koje unose u svoj spisak.

Na to izuzetno važno pitanje, prof. Srboljub Živanović dao je tačan odgovor. Oni se uopšte ne bave terenskim radom da bi prikupili imena žrtava, već parazitiraju na nepotpunim i neobrađenim rezultatima amaterski sprovedene novinske ankete iz šezdesetih godina prošloga veka. Naravno, podaci prikupljeni pomoću te ankete, mada nisu idealno potpuni i pouzdani kao što bi to bili rezultati terenskih istraživanja, da je bilo dozvoljeno da budu sprovedeni neposredno posle završetka rata, ipak su korisniji i verodostojniji od bilo kakvih podataka koji bi se mogli prikupiti 2023. godine. Pritom, važno je istaći da je šezdesetih godina čak i takvu naučno neutemeljenu anketu režim naprasno presekao kada je uvideo političku opasnost od uvećanog broja srpskih žrtava dok je sećanje preživelih još uvek bilo relativno sveže. Zato je, odlukom vlasti, započeti proces bio prekinut kada je dostigao samo nekoliko desetina hiljada popisanih žrtava.

Međutim, kao što prof. Živanović navodi, čak i pod najpogodnijim uslovima bilo bi neizvodljivo sastaviti poimenični spisak makar znatnog dela žrtava. To je zato što je pod haotičnim ratnim okolnostima veliki broj smaknut anonimno ili prosto nestao, a nestali su takođe i mnogi koji bi mogli nešto da posvedoče o njihovom identitetu i sudbini. Ukratko, i tu se oslikava lukavstvo zagovornika poimeničnog spiska kao jedinog načina da se ustanovi približan broj srpskih žrtava. Sam izbor ovakve metodologije razotkriva njihovu igru. Insistiranjem na poimeničnom spisku onda kada je sastavljanje sveobuhvatnog istorijskog dokumenta takve vrste neizvodljivo, broj srpskih žrtava koje oni priznaju ciljano i veštački održava se na najnižoj plauzibilnoj granici. A što je još pokvarenije sa njihove strane, usvajanjem baš ovakve metodologije otklanja se mogućnost naknadne korekcije prihvaćenih brojeva. Ukoliko se unapred isključe drugi izvori koji ukazuju na razmere srpskog stradanja, što oni vrlo agresivno čine, sa protokom vremena ionako malobrojni preostali podaci o srpskim žrtvama neće se umnožavati, nego će ih na protiv biti sve manje i manje. Upravo to i jeste cilj njihove operacije.

Drugo ključno pitanje je tesno povezano i prepleteno sa ovim prvim. Šta pokreće osporavatelje prihvaćenog računanja broja srpskih žrtava da taj broj na način koji ne priliči naučnim delatnicima, žučno i ostrašćeno, opovrgavaju? To je moralno i psihološko pitanje prvoga reda koje je još važnije od onog prethodnog.

Pošto se među pristalicama standardne procene da je stradalo nekoliko stotina hiljada srpskih žrtava nalaze eminentni naučni radnici, začuđujuće je da im je promakao jedan značajan detalj. To je da je u ozbiljnom naučnom diskursu isključen svaki oblik ostrašćenosti. Tu nema mesta ličnim napadima i neutemeljenim tvrdnjama. Dopušteno je jedino iznošenje i uravnoteženo razmatranje proverljivih činjenica i racionalna argumentacija koja se na takve činjenice oslanja.

Međutim, u ovoj raspravi minimizatori srpskog stradanja pružaju potpuno drugačiju sliku. Oni, pre svega, nisu transparentni u odnosu na poreklo podataka kojima barataju da bi potkrepili svoje teze, niti nude ikakvo objašnjenje za bizarnu metodologiju kojom se služe. Njihovi tekstovi obiluju ad hominem napadima na neistomišljenike. Glavni kec u njihovom rukavu je argumentum ab auctoritate, kojim se služe kad god im ponestanu fakti. U tu svrhu, oni su sami sebe arogantno proglasili za „struku“ i nedodirljive „školovane istoričare,“ u nastojanju da preventivno ućutkaju svakog ko zastupa drukčije gledište. Međutim, naučnim raspravama pristupa se uzdržano, smireno, bez emocija i svakako bez diskvalifikovanja validnih dokaza samo zato što se ne uklapaju u šemu. To je pristup koji oni upadljivo ne praktikuju.

Oni su „struka“ isto onoliko koliko je to bio Krizni štab za vreme nedavne „pandemije“. I jedni i drugi su provodnici političkih naloga centara moći kojima se pokoravaju. U prvom slučaju, slugeranjska zavisnost od spoljašnjih zahteva šarlatana prerušenih u „struku“ sada je već svima kristalno jasna i malo ko bi se obazirao na njihove direktive u ponovljenoj „pandemiji.“ U slučaju ovih drugih, neobjašnjivo ostrašćenih propagatora minimalističkog tumačenja srpskog pokolja u NDH, a specifično u Jasenovcu, oni svoju poziciju kod neupućenog sveta još uvek nekako održavaju đonom i blefom profesionalne neprikosnovenosti.

Zaista, the lady doth protest too much, methinks (Hamlet, čin treći). Oni se ne ponašaju kao naučni radnici nego kao propagandisti na zadatku. I više od bilo čega drugog, upravo ih to odaje.

A kome oni polažu račune? Kome se toliko prilježno trude da se dopadnu? Svakako pre svega onima koji vide ne ljudsku patnju nego konkurenciju u stvarnom obimu srpskog stradanja. Zatim, stranim – a to znači zapadnim – naučnim krugovima koji od srpskih kolega koje priznaju i citiraju, i sa kojima će se snishodljivo družiti i pozivati na međunarodne skupove, očekuju servilnu skromnost u iskazima o srpskim gubicima. Najzad, oni su takođe dužni da se dopadnu i nepostojećoj srpskoj državi, koja ima svoju perfidnu jasenovačku agendu, a koja za njih ipak postoji tek dovoljno da im kao svojim činovnicima isplaćuje prinadležnosti i beneficije.

Na izazove drskih oportunista, i na sve njihove provokacije, bacamo im u lice sledeći odgovor. U svom autističkom krugu oni naravno sebe mogu smatrati strukom. Ali ne, njima se ne dopušta monopol na razgovor o Jasenovcu. To je tema o kojoj svi Srbi mogu slobodno da formiraju mišljenje, uzimajući u obzir sve raspoložive dokaze a ne samo one koji su podešeni da vode predodređenom zaključku. I da, dovoljno je da ste obrazovana osoba, i nije neophodno da ste diplomirali istoriju, da bi stekli pravo da odgovorno i bez dozvole ove korumpirane klike raspravljate o Jasenovcu.