Za Engleze je neko rekao, da ništa veliko nisu otkrili. „Samo“ su otkriveno od drugih, usavršili i učinili većim… Možda i jeste tako, kao da smo mi otkriveno od drugih, pokvarili! Uostalom, pogledajmo na šta smo sveli veliku ideju jednakosti!
Uglavom likovno, na karikaturi iz vremena „sloma socijalizma“, razgovaraju dva klošara pored kontejnera. (Svoje menze!). I jedan, gledajući u odbačene novine, kaže drugom: „Nisam ni znao, da smo postali gospoda!“. Čisto verbalno, jednaki smo bez obzira na sve. I ranije velike, danas sve veće socijalne razlike. Ranije kao „drugovi i drugarice“, danas kao „dame i gospoda“. (Izmenjen redosled, veliki je doprinos. Od koga je, i mnogo je). Setite se ili pitajte starije: kakva je jednakost između „Druže vojniče!“, i „Druže vodniče!“? Između vodnika i oficira, a tek „Druže Maršale!“ i ostalih? Skorašnjeg se ne treba sećati, u nekom obliku je prisutno: „A za gospođu, tri hiljade dinara!“. Dotičnog „gospodina“ ili državnih, svejedno.
Jeretički je odnosno „jugonostalgično“ reći, da se danas manje nego ranije, radi na stvarnom izjednačavanju. Nego na njegovu štetu, već neuvažavanjem i neuklanjanjem razlika, makar u oslovljavanju! Naime, bez pohvale i pokude od strane njegove sredine, od moralnog ponašanja kod većine ljudi, nema ništa. Nije obezbeđeno ni imovnim stanjem ni funkcijom, i garantovano ne ide sa njihovim „razbacivanjem“. A pohvala je, skoro od oslobođenja od Turaka, bilo i oslovljavanje sa „gospodin!“. Još veća: „Pravi gospodin! Gospodin čovek!“. Obavezna je bila i pokuda, o čijoj su važnosti svedočili brojni oblici: baraba, bilmez, dandara, jajara, mućak, uštva, neštivljak, nikogović, gnjida… Razume se za „sitniji“ nemoral, dok je lažov, lopov, siledžija…, važilo za krupniji.
Po običaju, nije ovaj „smokvin list“ za vapijuće razlike, nešto novo. „Preko noći, šapatom“, pade raniji. Kao da ga nikad nije bilo, ili kao da „I reče Bog: neka bude novo, i bi novo! I gle, dobro beše, veoma!“. Tako su ne samo pošteni klošari nego i nepošteni „dobrostojeći“ postali „gospoda“, dok su ranije bili „drugovi“. Svi međusobno bez razlike u oslovljavanju, u naivnom verovanju da to znači odsustvo i drugih razlika. Ili je njihovo svesno prikrivanje!
Naravno da se nijedna sa spiska pomenutih „kvalifikacija“, ne mora pa i ne sme reći. Ali mnogo bi govorilo to što se nekome uz ime ne stavlja ništa, a drugom obavezno i odgovarajućim tonom, „gospodin“. Ponovimo: oslovljavanje je vrlo važan oblik, pohvale i pokude. Pošto bez njih nema morala, ovo objašnjava skretanje pažnju na ovu „sitnicu“. Teško i opravdava, u kod nas svakodnevnom „krupnom“.
