Ako je suditi na osnovu brojnih istraživanja proizilazi da je nazadna družina nesumnjivi favorit na predstojećim, decembarskim, izborima, mada uvek treba gajiti izvesnu dozu rezerve kada su ovakve informacije u pitanju i na umu imati i ko je naručilac ispitivanja i koji mediji ga publikuju.
Sve u svemu, stoji to da su Vučićevi nazadnjaci favoriti, ali pitanje za milion dolara glasi da li će i ovoga puta osvojiti dovoljan procenat glasova da bi lagodno da formirali vlast, ili će se naći u situaciji da će im za parlamentarnu većinu, osim socijalista, trebati još neko i koliko će to da ih košta. Na drugoj strani, u ovom trenutku, kada se nazadnjaci suočavaju sa rastućim protestima i štrajkom u Pošti, mnogi su spremni da tvrde da nimalo nije nerealno da se srbistanska opozicija, podeljena u nekoliko kolona, uprkos opstrukciji, pritiscima i očekivanim izbornim neregularnostima, nađe u situaciji da napabirči skupštinsku većinu. Oni treći, koji se sa skepticizmom odnose prema srbistanskim političarima, delom se slažu sa ovakvim očekivanjima, ali poučeni ranijim iskustvima pitaju kakvu garanciju imaju građani da ponovo neće biti prevareni i iznevereni.
Što uostalom ne bi bio prvi put.
Pre tri decenije, posle nikoljdanskih izbora 1993. godine, Dušan Mihajlović i njegova Nova demokratija iz koalicije DEPOS, skočiše u zagrljaj Miloševiću omogućivši mu tesnu parlamentarnu većinu. Što opet nikom nije predstavljalo problem da Nova demokratija sedam godina kasnije postane deo DOS – a, a Mihajlović posle petooktobarskih promena ministar policije. U aprilu prethodne godine DEPOS, radikali i DS našli su se u prilici da sa129 poslanika imaju većinu u Skupštini Srbije. S obzirom na broj mandata (73) radikali bi u takvoj koaliciji imali ključnu ulogu. Međutim, crveni vojvoda i Milošević su se složili oko toga da ono što ne može da se kupi za pare može za mnogo pare.
Kada se sve ovo uzme u obzir, skepticizam koji vlada kod najvećeg dela izbornih apstinenata, a oni bi ukoliko bar polovina njih izađe na birališta mogli da budu jezičak na vagi, nikako se ne može nazivati defetizmom, kako to neki tvrde, već posledicom iskustva i dobre memorije.
Stoga, kada su predstojeći decembarski izbori u pitanju, nebitno koliko će mandata osvojiti vlast i opozicija. Mnogo bitnije je koliko je ljutih opozicionara spremno da mandate, naravno uz “skromnu” nadoknadu, pokloni nazadnoj družini i tako se po ko zna koji put opogani na poverenje i nade nesretnih Srbistanaca.
autor:Aleksandar Arsenijević
