Je li neko nadležan za odgovor na pitanje: postoje li granice do kojih se može [neko] izrugivati sa Srbima?
AUTOR: Dragoljub Petrović
„Zapadne demokratije“ (Englezi i Amerikanci — pre svih) u potonji obračun s pravoslavljem krenule su „boljševičkom revolucijom“ 1917. i tokom više sledećih decenija pokosile mnogo desetina miliona (boljih) ruskih glava; ta je demokratija Srbe zadesila dve godine kasnije, ali se njena „delotvornost“ ispoljila tek u Drugom svetskom ratu kad su Broz i njegovi komunisti, tokom mnogo posleratnih godina, i u Srbiji „podigli“ makar još jedan — Jasenovac.
I, uzgred, temeljito razorili srpski etnički prostor:
- na Ilindan 1944. u Manastiru Sv. Prohora Pčinjskog odlučeno je da se srednjovekovna nemanjićka Srbija „preseli u Makedoniju“;
- nekoliko meseci kasnije Crnoj Gori „priznata je nacija“;
- ono Srba što je u Hrvatskoj i Bosni (i Hercegovini) preživelo četvorogodišnje ustaško-komunističko savezništvo ostalo je u nadležnosti iste „koljačke internacionale“, uz nalog da se — pod novim barjakom „bratstva i jedinstva“ — dovrši ono što je tokom rata propušteno da se učini;
- na Bujanskoj konferenciji odlučeno da se Kosovo i Metohija „preseli“ u Arbaniju i zato je otud prognanim Srbima posle rata zabranjeno da se vrate na svoja spaljena ognjišta, a otvoren put divljoj kolonizaciji Šiptara iz Arbanije;
- Kosovu i Metohiji i Vojvodini posle rata „darovana“ je autonomija, pri čemu Srbija u njima nije imala nikakvih „nadležnosti“, ali bez njihove saglasnosti ništa nije mogla učiniti za uređenje sopstvene „državnosti“. I uz sve to — za njeno terorisanje bile su ovlašćene sve druge „republike i pokrajine“ i svi drugi „bratski narodi i narodnosti“.
I to se bratstvo rascvetalo tokom poslednje decenije prošlog veka kad su se sve te „nacijice »osamostalile« kao posebne državice“, pri čemu su se njih četiri izdvojile iz srpskog etničkog tkiva (Hrvatska — ona delićem i od Slovenije, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija), Arnautluk se proslavio temeljitim uništavanjem Srba na Kosovu i Metohiji dok je Slovenija taj posao počela njihovim ubijanjem, a dovršila ga njihovim brisanjem iz svih evidencija. I glavnina njihova u tim poslovima potvrdila visoke zločinačke kapacitete: Hrvatska i Bosna po svojoj ustaško-komunističkoj liniji, Arnautluk tom linijom obogatio svoja zločinačka iskustva stečena pod viševekovnom turskom zaštitom, Slovenija se ubistvima srpske dece zahvalila za četvorogodišnji boravak mnogo desetina hiljada svojih sunarodnika koje je Hitler 1941. prognao u Srbiju, a Crna Gora i Makedonija za nekoliko komunističkih decenija vrlo uspešno „zaboravile“ nekoliko milenijuma — svoje srpske istorije.
Tako se razarao srpski etnički korpus, a sad se, po nečijoj inicijativi, uobličuje nekakav „slobodarski pokret balkanskih naroda“ u kome se „udružuju“ Srbija, Arbanija i Makedonija u nešto što se zove „Otvoreni Balkan“ (ne znam da li se to zove i „Mali Šengen“), a iza čega se skriva, najprostije rečeno, genocid nad srpskim narodom, i onaj stari komunističko-ustaški i ovaj novi koji hoće da je demokratski mada bi mu lepše pristajala neka druga imena.
Na sve to o čemu govorimo može se gledati kao na osnovu za dalje, i dublje, razaranje Srba, odn. za njihovo potpuno uklanjanje s evropske etničke mape: Klaus Kinkel najavio je da će se to ostvariti najpre svođenjem Srbije na „beznačajnu balkansku enklavu“, u skladu s večitim nemačkim nastojanjima da Srbe satre i na Balkanu kao što ih je satrla na najvećem delu svoje današnje teritorije, s tim što se danas oslanja na jedan „od ključnih dokumenata Novoga svetskog poretka [kakav je] Agenda 21 Ujedinjenih nacija [koja je] postavila kao svoj cilj: do 2020. godine uspostavljanje apsolutne kontrole nad vodom, zemljom, biljkama, mineralima, infrastrukturom, sredstvima za proizvodnju, edukacijom, energijom, informacijom i — populacijom. U kontekstu te Agende za Srbiju je predviđena „nasilna promena demografske strukture stanovništva, Novi svetski poredak je Srbe stavio izvan zakona, a sprečavanje razvoja Srbije uneo u svoje strateške planove i dokumente“; put kojim će se to ostvariti obično se predstavlja kao regionalizacija i ona predviđa da se Arbanasima, uz Kosovo, priključi i preševski region, Bosni i Turskoj – Raška oblast. Vojvodina će biti priključena Mađarskoj ili obnovljenoj Habsburškoj monarhiji; Rumuniji i Bugarskoj biće prepušteni istočni regioni, a po onim „ostacima Srbije“ biće naseljeni evropski Cigani i Arapi za koje se „ne nađe mesta“ drugde u Evropi.
Na tim poslovima angažovane su sve svetske „demokratije“, a kao izvršioci upregnuti najjevtiniji predstavnici srpske nacionalne vrste, zaljubljenici u evroatlantsku i baba Munirinu pamet, „žene u crnom“ i žene-helsinčare, betonjerci, peščanik-specijalci, krokodil-festivaldžije, kulturni dekontaminatori, tvit-istoričari i slični NVO-glodari, koji tvrde da su Srbi izvršili genocid nad baba Munirinim i Naser-efendijinim koljačima i mudžahedinima u Srebrenici, Bratuncu i svuda gde su stigli po Podrinju, Ozrenu, u Kazanima i o čemu je jedna njihova Dubravka napisala knjigu iz koje će se to najbolje naučiti. I da su za sve što se tamo događalo krivi Srbi jer su bombardovali svu zapadnu demokratiju, naročito Ameriku, Englesku i Nemačku i naterali CNN i Al Jazeera Balkans da sve to uživo prenose. I da se od te navike nikako ne mogu osloboditi pa onih 40-ak hiljada Srba još preostalih u BH-Federaciji i dalje „prednjače u zveckanju oružjem“ i prete da će Bosnu vratiti u ono doba s kraja 19. veka kad tamo nije bilo drugoga naroda osim Srba niti drugoga jezika osim srpskoga…
Slom pred kakvim se Srbi danas nalaze priredile su im i vlasti birane po kriterijima koji se bitnije nisu razlikovali od onih koji su gore predstavljeni: svi su oni pričali jednaku priču i svi iza sebe ostavljali jednaku pustoš, ne zna se ko je šta uništio, uništitelji se brzo menjali i zasluge im se za to što su činili ne mogu ni odmeravati (ako to negde neko nije precizno beležio i ostavljao dokaze za krivične prijave za veleizdaju i dugogodišnje robije za nepočinstva kojima su svoju vlast obeležavali), ali je izvesno da je definitivni slom počeo posle „petog oktobra“ kad su demokratski pljačkaši (u obliku onih osamnaest „opozicionih“ stranaka, tzv. DOS) razvlastili Miloševića, opustošili zemlju, razorili i industriju i poljoprivredu, ekonomiju, finansije, kulturu, nauku, budućnost. Kako je to sve činjeno, potpisniku ovih redova nije poznato, ali pamti zapis Dobrice Ćosića da je, prema knjizi Milene Arežine, bivšeg predsednika Privrednog suda Srbije, Miloševića oborila CIA i 70 miliona američkih dolara, a posle se smenjivali „eksperti“ za koje je malo ko znao otkud dolaze i koja ih je pamet preporučivala za razaranje svega onoga što je od Srbije možda još imalo šanse da ne bude uništeno. Na početku toga velikog zločina našlo se razaranje srpskoga bankarskog sistema: tada je neka labus-dinkićka (G17+) pamet likvidirala pet moćnih srpskih banaka i na njihovo mesto dovela preko 30 stranih pljačkaša i postavila osnovu za pustošenje Srbije — koje i danas traje. (Kako se ta pamet rascvetavala, neka pokaže jedna neobična „svetska paralela“: u Kanadi posluje — sedam banaka!)
Neka se sve to o čemu govorimo potvrdi nekim prostim činjenicama.
- Srbima banke ne trebaju: onih pet uništili su davno, ovih dana prodali poslednju, Komercijalnu, i sad mogu prodati i Narodnu banku Srbije budući da ona, ionako, više nema o čemu da brine, nema šta da čuva, ono što opljačkaju — strane banke iznose preko granice, a NBS im služi da joj se rugaju i da im štrpne pokoju paricu od onoga što su opljačkali (zlatne rezerve, i inače, čuvaju se po svetu, a Srbija se, i bez toga, obavezala da zlato neće kupovati — jevtinije joj je da kupuje kifle u Španiji);
- Srbija je uništila svoju industriju, Milošević joj „doveo“ 800.000 industrijskih radnika, sad ih je ostala tek koja hiljada, ono što je od njih vredelo — otišlo u inostranstvo, a ono što je od industrije valjalo — opljačkano je ili darovano strancima dok je ostalo — prepušteno propadanju;
- ista je sudbina zadesila i poljoprivredu: moćni agroindustrijski kombinati ili su uništeni ili darovani strancima, stotine hiljada hektara najboljih oranica zarasta u parlog, pre više decenija u mnogo vojvođanskih opština nije bilo nijedne krave pa nije jasno koga tamo muzu;
- „srpska domaćica“ hvali se da su „tamo-neki“ (recimo prosto: svetski mangupi i protuve) „njenu-kuću“, drugi put u poslednje tri godine, proglasili za „svetskog prvaka u disciplini »privlačenja grinfild investicija«“ (doneli joj, veli, tri milijarde evra, a ne pominje koliko su odneli; mađarski predsednik to objašnjava preciznije: njima EU daje dve milijarde evra, a uzima – četiri); ona se, međutim, ne hvali i nekim drugim visokim „evropskim titulama“: tokom mnogo poslednjih godina, recimo, „njena-kuća“ nenadmašena je u stepenu korupcije pa su u tim poslovima visoko pozicionirane i neke njene ministarke čija se braća i muževi vrlo uspešno češu (p)o budžet(u) Srbije;
- Srbija je rasprodala sve svoje rudnike, sva banjska lečilišta i sve izvore vode za piće, a nema nijedan kolektor za prečišćavanje otpadnih voda i ima najzagađenije vodotokove u Evropi;
- Srbija gradi autoputeve (i aerodrome) po najplodnijim svojim oranicama i čini to s ciljem da svoju mladost što brže i lakše uputi „preko granice“ i da istovremeno pripremi uslove za svoju što efikasniju okupaciju: „moravski koridor“ zaposeli su Amerikanci i Turci, ne zna se gde su sve stigli Kinezi, ni gde je sve Rio Tinto „otkrio“ litijum, promenio podzemne vodotokove i pripremio raseljavanje naroda s prostora na kojima je milenijima živeo; ekološka ministarka i predsednik Skupštine vele da „čekaju studiju »Rio Tinta«“ o tome koji će sve prostori Srbije biti otrovani i uništeni, ali ne govore ništa o tome otkad ti razarači vršljaju po Srbiji, koga su sve za to vreme korumpirali i u šta su dosad, kako vele, uložili dve milijarde dolara, a bio bi zanimljiv odgovor i na dva druga pitanja: odlučuje li o tome kod nas Trilateralna komisija (tj. Ana, Zorana i dr.) i zašto Rio Tinto nije prvo svratio u Nemačku — koja toga litijuma ima mnogo više od Srbije;
- Srbija je svoj obrazovni sistem predala u ruke svojim koljačima Nemcima i njihovim satrapima Hrvatima i to je učinjeno tako što je školstvo svedeno na šibicarenje i svaka ulična protuva bila ovlašćena za njegovo satiranje: neka potpuno sužena ministarska svest svela je Zavod za udžbenike, kao najznačajniju ustanovu srpske duha i imena (značajniju i od Univerziteta i od Akademije jer za njih priprema kadrove) na rang „gradske čistoće“ i uputila ga na to da se bori za što jevtiniju srpsku nacionalnu pamet; pokazalo se, međutim, da su u tome bili mnogo uspešniji međunarodni lopovi, tj. „Klet“ i njegove filijale, za koje se ispostavilo da su iz Srbije iznosili 90% vrednosti „srpskoga udžbeničkog tržišta“ (po nekim procenama — to je iznosilo do 180 miliona evra mada oni tvrde da je to „tržište bezvredno“, ali ne objašnjavaju zašto se za njega „licenciralo“ 78 lopuža-izdavača kao što su i sami) i da su „gušili takmace na tržištu“, ali se nigde ne pominje činjenica da su za to vreme uništili srpski školski sistem, da su to činili pod nadzorom prosvetnih ministara-trgovaca — koji su jednako uspešno zatvarali „državne škole“ kao što su otvarali „privatne“ i po Srbiji i „u regionu“; i namnožile se i takve škole i takvi univerziteti (a ministri tamo pazarili diplome — za svaki „resor“ koji im Ana ponudi (i za mostogradnju, i za rudarstvo, i za poljoprivredu, i za nauku, i za zaštitu šaronja i šarulja, i za spasavanje osmuđene pameti);
- stradanje Zavoda za udžbenike sasvim se lepo uklopilo u paradigmu stradanja srpskog izdavaštva i srpske kulture u celini i njemu je prethodilo stradanje mnogih izdavača koji su zaduži[va]li srpsku kulturu negujući ljudsku reč i svedočeći o njenoj svakovrsnoj lekovitosti: ljudi male pameti pogasili su mnoge takve znamenite adrese (Minerva, IP Matice srpske, Nolit, BIGZ, Rad, Filip Višnjić, Prosveta, Jedinstvo, Bagdala i ne znam koliko drugih po Srbiji), a do gašenja je stigla i poslednja koja je Srbima još preostala: sa pedesetim tomom svoje jedinstvene edicije KORENI (Naselja : Poreklo stanovništva : Običaji — na skoro 40.000 štampanih stranica!) Službeni glasnik (u saizdavaštvu sa SANU i uz priređivački napor Borisava Čelikovića) ugasiće se kao adresa koja Srbima više — nije potrebna;
- u isti čvor s raspadom srpskog školstva uvezano je i propadanje srpske nauke, u svetu to je najavljeno još polovinom prošlog veka, slom je dovršen kad je u školstvo uveden „bolonjski koncept“ i definitivno prognata pamet i razoreni kriteriji za njeno vrednovanje: svetskim gospodarima dovoljan je nivo „pameti Željkove »Zadruge«“, a „ono preko toga“ njima je mnogo jednostavnije da kupe „za gotovinu“ nego da investiraju u nešto za šta se ne zna šta će doneti; Srbi nemaju ni ministarstvo za nauku (imaju, navodno, nekakav Fond za nauku), ali ne znaju gde im se zaturila nauka budući da njene mere određuju „nezavisni strani recenzenti“ pa ostaje nejasno kako oni mogu recenzirati projekte koji se bave srpskim nacionalnim temama i o kojima se najbolji znalci, ipak, nalaze u Srbiji (ako se već ne događa da za takve projekte Fond i nije zainteresovan); ne zna se, naime, ima li takvih projekata, ali je izvesno da pored nekih „recenzenata“ ne mogu proći ni oni koji se „fokusiraju na rešavanje problema u Srbiji“ jer im se „ciljano dodeljuju negativni poeni ako nude rešenja za određene probleme u Srbiji, kao što je, na primer, zaštita životne sredine ili projekti koji su predvideli da se njihova rešenja koriste najpre u industriji Srbije“; te pojedinosti svedoče da Fond za nauku mnogo žešće brani srpske okupatore nego što okuplja srpske naučnike i štiti srpsku nauku i valja pretpostaviti da u njemu ima mnogo više partijskih aktivista nego „bolonjskih specijalista“ (da je drukčije — i nauka bi nam bila utemeljenija).
*
U poslednjih stotinak godina Srbi su kao narod sistematski satirani, a u poslednje dve decenije taj „posao“ predat je u nadležnost najjevtinijih Srba. I oni to čine i temeljitije i efikasnije od svih dosadašnjih srpskih krvnika: ti su krvnici skidali srpske glave, potiskivali srpsku tradiciju, zabranjivali srpska obeležja, ali su se jedino najjevtiniji Srbi setili da treba zabraniti — srpsko ime: Vlada je nedavno usvojila predlog Zakona o privrednim društvima po kome preduzetnici neće moći da „koriste reč Srbija kao ni izvedenice i oblike koji asociraju na ime naše zemlje niti međunarodno priznatu troslovnu oznaku Republike Srbije – SRB“.
Jedan stari komunistički funkcioner rekao je da je Srbima bilo „lako sa njima, krštenim komunistima, a videće šta će im se događati kad im stignu — nekršteni“.
Komunistička nekrst Srbima je, evo, stigla!
