„Hoćemo li svi proći kao Ćuruvija?“

0
77

Drndavni autobus, deda me vodi u muzičku školu, a ja trošim kredit da bi na internetu čitao tekst o tome kako je devedesetih ubijen jedan novinar ispred ulaza u zgradu. Tačno pamtim to – na Soni Eriksonu K310i prolazim kroz tekst o ubistvu novinara čije je ime Slavko Ćuruvija.

(BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIC/MO)

Sećam ga se po osećaju u stomaku, koji bi se vratio svaki put kada bih pročitao nešto u vezi ovog namerno odugovlačenog slučaja koji su pratili ogromni pritisci, ali i pretnje onima koji su u njemu svedočili.

I kada sam čitao o Dadi Vujasinoviću, o Milanu Pantiću, o proganjanju i ubijanju ljudi predanih sizifovskom poslu zvanom novinarstvu – taj me osećaj nije napuštao.

Ta „istraživanja“ bila su moje prvo upoznavanje sa novianrstvom u Srbiji i znam da mi je bilo čudno, kako to neko ubije novinara, dakle nekog poznatog, i da se ne zna ko je to uradio. Nisam znao puno značenje pojmova Milošević, država, mafija. Šta zna dete šta je služba?

Osećaj se vratio u petak kada se redakcijom prosula informacija da je Apelacioni sud oslobodio optužene za ubistvo Ćuruvije, bivše pripadnike Resora državne bezbednosti – Radomira Markovića, Milana Radonjića, Miroslava Kuraka, prethodno dva puta proglašenim krivim. Čula se i neka psovka, možda sam je čak i ja izgovorio.

Oslobađajuća presuda za „ubistvo za postpisom službe“ je praktično skrivana deset meseci.

Epilog ne iznenađuje, samo potvrđuje. Živimo u zemlji službe, koja je izazivala saobraćajke kamionima punih peska na Ibarskoj magistrali, otimala na Košutnjaku, ubijala i zakopavala na Fruškoj gori, koja je slala neistomišljenike na Goli otok.

Ta mračna sila ovom presudom šalje poruku da je sve prolazno, a da je samo ona večna, ta duboka država stavlja do znanja da je i dalje prisutna, i dalje snažna, da njeni pipci i dalje drže i stežu ovo društvo onako kako piton steže svoju žrtvu. Da je tu, na usluzi, kad god zatreba da se obavi neki prljavi posao.

Da Vas podsetimo:  Naslovna strana / Kolumne i intervjui Velika petorka za Kosovo i Metohiju je BRIKS!

Bez raščišćavanja te septičke jame u kojoj se nataložilo svega i svačega, a to bi značilo i otkrivanje, ne samo počionilaca, nego i nalogodavaca ubistva Ćuruvije, ali i rasvetljavanje drugih slučajeva u kojima se bez preterane grafologije uviđa potpis službe, ovo što nazivamo društvo nikada to neće i zaista postati.

Onaj u kojeg se ne dira ispostavio se taličnim za ubistvo Ćuruvije. Ne samo da je učestvovao u hajci i dehumanizaciji, najavljivao osvetu Ćuruviji, proganjao njegove listove, da je u doba kada je On bio ministar informisanja izvršeno ubistvo, nego su i osumnjičeni – oslobođeni optužbi u vreme kada je On predsednik.

Tog 11. aprila 1999, na Vaskrs, samo je završena fizička likvidacija. Ovom presudom se pokušava likvidirati Ćuruvija kao simbol novinarske borbe, a time i bilo kakav ideal i odlučnost da se novinarski kamen može popeti na brdo. Ali simboli se malo teže ubijaju, njih ne možeš tek tako streljati dok drže suprugu za ruku kod ulaza u zgradu, njih ne možeš olako overiti u glavu.

Njima ne možeš staviti bombu pod prozor ili kola, ne možeš im zapaliti kuću, ne možeš ih dočekati nespremne dok se vraćaju iz prodavnice, prosto ne možeš i pored silne želje da se kritičko novinarstvo svede na jednu spomen ploču na kojoj bi se, na godišnjicu, polagalo cveće. Da se ostane da cveta samo ono instrumentalizovano, koje će na mig da sprovede hajku. Ali ta će priča malo teže ići.

Onaj osećaj, koji i dalje ne znam da definišem, da li je bes, ljutnja ili prosto osećaj nepravde, osećam i dok iz stomaka kucam ove redove u redakciji kojoj su neki nepoznati ljudi poslali lepe želje, poželevši nam sudbinu francuskog Šarli Ebdoa.

Da Vas podsetimo:  Vladimir Umeljić: ZAPADNI „DRANG NACH OSTEN“ I SRPSKO PITANjE

Iz stomaka, Njemu Jednome, vlasniku života i smrti današnje Srbije, postavljam dva pitanja: Šta je sledeće, Vučiću? Hoćemo li svi proći kao Ćuruvija?

Autor: Vojin Radovanović, DANAS

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime