Pavelić i Broz – »Na istom poslu«

8
162

                  O bratstvu po zločinu

  • Izmislili su reč („holokaust“) za 3-4 miliona Jevreja koje je pobio Hitler, a još nemaju reč za 60-ak miliona Rusa koje je pobio „Ne-zna-se-ko“
  • Mnogo sam stranica ispisao o tome kakvim je sve zločinima komunizam zaduživao i Ruse i Srbe, a ovde ću iz svega toga izdvojiti tek neke pojedinosti o tome kako je to činio Broz predvodeći domaći ološ u satiranju Srba

Piše: Dragoljub Petrović

U svom redovnom „Istorijskom dodatku“, pod naslovom „Sunovrat Titove Jugoslavije“, Novosti zapisuju (11. marta 2024) da je „istina [o toj državi] izgorela u plamenu revolucije“. A nije nigde ni naznačeno da, u stvari, nikakve „revolucije nije ni bilo“, tj. da je „ta Jugoslavija“ priređivana tako da se, u nekom trenutku, što temeljitije raspadne i da se to overi Velikim Zločinom – za razliku od „one prethodne“ koju je svaki normalan um ocenjivao kao Veliku Zabludu.

Kao pokretačima Velikog Zločina priznanje valja odati Vudrou Vilsonu i Vinstonu Čerčilu, a oni znaju ko je njih, kao izvršne zlikovce, pokrenuo i ovlastio da Zločin potpale. Pri čemu je i potpaljivačima i njihovim nalogodavcima bilo jedino važno da slome Rusiju i prekinu njen svakoruk uspon (ekonomski, demografski, kulturni), poslali tamo Trockog i Lenjina da to oposle, pre toga ubili Stolipina, a posle, sa Staljinom i drugima, smakli 60-ak miliona ruskih glava, izmislili reč („holokaust“) za 3-4 miliona Jevreja koje je pobio Hitler, a još nemaju reč za 60-ak miliona Rusa koje je pobio „Ne-zna-se-ko“ i iz Rusije opljačkao i izneo sve bogatstvo koje se otud „u torbama“ moglo izneti, potom nastavio da pustoši njene prirodne resurse. I tome doturio 4-5 miliona Srba: najpre najjužnijih, potom svih zajedno, za vreme Drugog sv. rata satirao „zapadne“, posle rata priključio im i „istočne“… (A kad je, koju godinu posle rata, ta razaračka sila najavila povratak svojim tvorcima, Amerika „nije prepoznala“ svoje delo, nekoliko najistaknutijih njenih predstavnika posadila na električnu stolicu, a 24. avg. 1954. predsedničkim dekretom Ajzenhauer je označio kao zločinačku i pogodnu za „razaranje drugih“, ali ne i za „domaću upotrebu“.)

Mnogo sam stranica ispisao o tome kakvim je sve zločinima komunizam zaduživao i Ruse i Srbe, a ovde ću iz svega toga izdvojiti tek neke pojedinosti o tome kako je to činio Broz predvodeći domaći ološ u satiranju Srba. Pre svih drugih, to potvrđuje činjenica da je on imao jednako dobar „priključak“ i kod Hitlera kao i kod Staljina i zapadnih saveznika, tj. „iza njega“ jednako su se nalazili i Hitler i svi (i zapadni i istočni) saveznici, s tim što se on više uzdao u pomoć – s Istoka, a uspešnije se zalagao i za Hitlera i za saveznike – sa Zapada (posle sam saznao: i Broz i Pavelić bili su – engleski špijuni, pri čemu je drugi bio 7-8 godina „iskusniji“ od prvog).

Svoj razarački posao Broz je počeo u Ljuljacima masakrom male sanitetske jedinice, time izazvao „nemačku jednačinu 1=100“ u Kraljevu, Kragujevcu i drugde, poslao Radnički bataljon da na Kadinjači („praćkama“) zaustavi nemačku motorizovanu kolonu i tamo izgine (da bi, pre dugog marša do NDH, „još jednu noć“ prespavao u udobnom krevetu – sa svojom sekretaricom). I tamo, čim je predahnuo, izdao („strogo pov. br. 39 od 27. dec. 1941“) naredbu da se neće tući s Nemcima, priznao da su Srbi jedini njegovi neprijatelji, a posle toga mnogo puta na ustaše slao „čisto srpske partizanske jedinice“ javljajući unapred svojim saveznicima da im „prirede doček“ ili pokretao izbegličke kolone, a onda ih ostavljao da krepavaju od gladi i studeni (kao u zimu 1943, recimo, kad je s Banije i Korduna 60.000 dece, žena i staraca preterano u Bosnu i od njih 40.000 poumiralo od hladnoće i gladi, a oko 700 starih i bolesnih, koji se nisu mogli uključiti u izbegličku kolonu, osuđeno za „saradnju s okupatorom“ i postreljano). I tako „sa strane“ podupirao svoj i Pavelićev „jasenovački projekat“: Pavelić u Jasenovcu postavljao „zapovjednike“, a nadzirao ih Bakarić motreći pažljivo da mu se koja partizanska jedinica (a mnogo ih se tamo motalo za sve vreme rata) ne primakne suviše blizu i da nekom njihovom svojeglavom komandantu ne padne na um ideja da logor napadne i da pokolje srpske nejači zaustavi (to je jednom predložio Nikola Demonja, ali mu je Bakarić, u potiljak, objasnio zašto to ne treba činiti).

Ratko Dražević

Da je Broz tamo ratovao jedino protiv Srba, lepo je potvrdio njegov revolucionar Ratko Dražević, za koga je ostao zapis da je „neograničeno raspolagao tuđim životima, čašću i imetkom“, da je bio „partizan, udbaš, državni švercer, obaveštajac, moćni filmski producent, najveći ljubavnik Titove epohe. Možda jedini koji je srušio mit o partizanskoj herojskoj i čestitoj borbi ne štedeći ni sebe kad je Mariću svojevremeno priznao da neke naročite borbe on i njegovi drugovi sa Nemcima nisu ni vodili, da su ceo rat čekali kad će se pojaviti Rusi da oslobode zemlju i da se njihova borba uglavnom svodila na hvatanje i klanje četnika. Priznao je i komunistička masovna ubistva srpskih seljaka izvršena iz obesti i najnižih strasti“: takvi revolucionari, osim svojih klasnih i ideoloških neprijatelja, sistematski su progonili, tj. ubijali, i ljude čija je jedina krivica bila što su imali lepe žene ili kćeri. Prenosim ovde tek nekoliko redova o tome kako se Mariću hvalio svojim revolucionarnim podvizima: „Čistili smo po banji (Vrnjačka Banja) i uklanjali čak i one koji su nam smetali da dođemo do žena. Mi smo streljali u zimsko doba u podrumu Ozne u Kraljevu. Nismo mogli nigde da ih vučemo, pa smo ih, jednog preko drugog, ređali u jednom skloništu, a ono hladnoća, ciča zima, tela im se smrznula. Kad smo napunili to sklonište, bacili smo bombe, da padnu drveni nosači i sve zatrpamo i zauvek predamo zaboravu. Dan-danas u toj zgradi živi nekih 500-600 ljudi, a niko i ne zna koliko je nevinih ljudi ugrađeno u njene temelje, samo što nisu bili po ukusu nas komunista“.

Da Vas podsetimo:  NE SMEMO ZABORAVITI NAŠE HEROJE: Pilot Đurić se avionom hrabro obrušio na komandno mesto OVK!

Svoje savezništvo sa Hitlerom Broz je temeljito potvrdio makar u tri navrata: najpre 1941. kad je, uz podršku Kominterne i Pavelića, isposlovao da mu Hitler iz svojih logora oslobodi „proverene španske borce“ – iz kojih su kasnije „izrasli njegovi proslavljeni komandanti“; potom u proleće 1943. kad su se njegovi delegati Đilas, Koča i Vl. Velebit u Zagrebu dogovorili s Nemcima da na Neretvi partizanima prepuste da „reše spor“ sa četnicima: partizani sedam dana prelazili preko Neretve, preneli 4.500 ranjenika, satrli 20.000 četnika (i poklali koju desetinu hiljada nejači koja ih je pratila), a Nemci ih posle saterali na Sutjesku i tamo obavili ono što su propustili na Neretvi (a ne bi ih, verovatno, ni tamo ganjali da se nije pominjala mogućnost iskrcavanja Zapadnih saveznika negde na Jadranu pa su se plašili da će im partizani poslužiti kao mostobran); treći put Broz je to učinio posle „oslobođenja Beograda“ kad je, mimo svih dobrih ratnih običaja, otvorio „Sremski front“, tamo se njegovi komandanti pola godine proslavljali nagoneći srpsku decu na minska polja i pred nemačke mitraljeze čekajući da se nemačke trupe s Bliskog istoka i iz Grčke izvuku do Austrije i pred „svojim saveznicima“ polože oružje; za to vreme Broz „preuređivao“ Beli dvor, a Bakarić nadgledao Jasenovac i omogućio mu „da funkcioniše kao i u najboljim danima“ i u vreme kad su svi Hitlerovi logori bili oslobođeni, a krematoriji pogašeni. I iz toga Brozovog pazara proistekao i još jedan veliki zločin: njegov dogovor s Nemcima odlučio je da odbije predlog zapovednika ruskih trupa da pređe preko Srema, sprži nemačke položaje i preko Drave pređe u Baranju, već ga je uputio preko Bačke da na Batini prelazi preko Dunava i da mu tamo izgine 15.000 vojnika.

Brozovu „ideju“, prema kasnijem Rankovićevom hvalisanju, nije razumelo 586.000 istočnih Srba i to je njima svima lepo objašnjeno tokom prvih pet-šest godina posleratne revolucionarne prakse, ali je ostalo nejasno šta sve ulazi u tu Brozovu revolucionarnu matematiku:

da li samo 210 „Lisičjih potoka“;

da li i 180.000 dečaka postreljanih na Sremskom frontu;

da li i 30.000 dečaka ubačenih u jame oko Foče od 13. do 18. maja 1945. i 25.000 dece od 7-15 godina bačenih u iste jame početkom avgusta iste godine; i sve to „u izvedbi“ neke Brozove SS divizije (uz podršku Desete hercegovačke), pri čemu nikad nisam shvatio je li to bila 13. ili 16. SS Handžar divizija, niti kojom je od njih komandovao Muhamed Hadžiefendić, a u kojoj je ratovao rahmetli Alija Izetbegović, ali je izvesno da je od njih mnogo slavnija ostala ona pukovnija Marka Mesića koja je s Nemcima ratovala za Staljingrad, a posle toga ono što je od nje tamo ostalo uz dolinu Zapadne Morave Srbe oslobađala i od najumnijih glava i od najboljih domaćina;

da li „neznano-koliko-desetina-hiljada“ zarobljenika koje su engleski zlikovci vratili iz Austrije, a Broz njihovim telesima, kad je rat već uveliko bio završen, napunio jame oko Kočevskoga roga i zaravnio tenkovske tranšeje oko Dravograda: Broz je pobio mnogo desetina hiljada ratnih zarobljenika i, bez suda i presude, mnogo stotina hiljada Srba – i to samo zato što je došao s jedinim ciljem da ih što temeljitije – zatre.

Pripremajući se za doček ruskih trupa i za okupaciju Srbije i družeći se s Čerčilovim izaslanikom (bio je to, „slučajno“, njegov sin Randolf), Broz je uvek imao lepu priliku da s aerodroma u Bos. Petrovcu „skokne“ na šestosatnu audijenciju kod Pape, ili na slikanje sa savezničkim komandantima (ili susrete s Čerčilom) po Sredozemlju (i da li samo tamo?) i da vrlo pedantno planira što temeljitije satiranje Srba i razaranje njihovih etničkih prostora. Njemu je, naime, bilo jasno da s vojskom u kojoj je bio tek koji sitan procenat Hrvata ili njihovog „muslimanskog cvijeća“ nije mogao „krenuti na Srbiju“ i zato je već početkom jula 1943. pod svoju zastavu pozvao ustaše garantujući im i bezbednost i činove koje su stekli kao koljači Srba, a otvorio im i mogućnost da i u komunističkoj vojsci stignu do najviših komandnih položaja (ako ne da je u jednom trenutku i u celini preuzmu). Prema nekim istraživanjima, Broz je već do početka aprila 1944. upisao u komuniste 80.000 ustaša (drugi će reći da je takvih bilo i makar dvostruko više), ne zna se je li iz njegovih spiskova ispala ijedna „handžar-divizija“ (istoričari će nam reći koliko ih je bilo i kud su sve vodili njihovi revolucionarni putevi), ali mu je to bilo sasvim dovoljno da Jasenovac preseli u Jajince, a Jadovno i Garavice da raspoređuje po Lisičjim potocima i podavalskim rovovima.

Da Vas podsetimo:  ZABORAVLJENI SRPSKI HEROJI: Ko je Đuša po kome nose ime naše ulice i kojim je herojstvom zadužio Srbiju!

Držeći se naredbe da se neće tući s Nemcima, partizani su uvek vodili računa da se ne nađu ni u njihovoj blizini – da koljačima srpske nejači ne bi „[po]kvarili posao“. Tako je, recimo, u avgustu 1942. godine Broz naredio komandantu Četvrte proleterske brigade Peku Dapčeviću da nadgleda ustaške pokolje u kupreškim selima, a ostala je „misteriozna“ i naredba Vl. Martinovića-Bajice i M. Đilasa za napad na Vasojeviće s početka februara 1942. (Ozbiljne su naznake, naime, da je ta naredba Đilasu „podmetnuta“, ovde je pominjem zato što se njome potvrđuje ona „početna“ od 27. dec. 1941, a da je ona „važila“ i do kraja rata, potvrdio je zločin u Velici, za koji je ostalo svedočanstvo boraca neke krajiške brigade da se njihova jedinica otud povukla dan pre nego što je, 28. jula 1944. godine, Brozova 21. SS divizija „Skenderbeg“ spalila taj kraj i poklala mnogo stotina srpske nejači.)

Doturićemo uz ovu priču i kratku poruku pakračko-slavonskom popu-padobrancu Jovanu Ćulibrku i njegovom đakonu Dejanu da su njihovi štićenici Broz, Pavelić i Bakarić priznali da su do 26. avg. 1941. godine, samo na prostoru Redarstvenog ravnateljstva Gospić, „rashodovali“ makar trostruko više Srba nego što pop i đakon pripovedaju da se Tuđmanu „omaklo da prizna“ da je tamo pobijeno za sve vreme rata na prostoru cele njihove NDH. I da im to „jamči, ѕ. r. Marko Frković“, službeni jamar gospićki, koji se pojavljuje kao prethodnica nešto kasnijem ustaškom priznanju da su oni, samo do avgusta 1942. pobili 620.000 Srba, Jevreja i Cigana – o čemu sam gdegde nailazio na različita svedočanstva.

Davno sam zapisao da današnja ustaška država tvrdi da „antifašizam nije njen temelj“ i da je „komunizam = fašizam“, te da im se obe te pojedinosti moraju uvažiti. U vezi s „jednačinom“ koja je, pre desetak godina, na transparentima nošena po Zagrebu treba reći da je ona bajata već više od 40 godina budući da je to isto rekao i onaj francuski ministar policije i time izazvao konsternaciju u svakom kutku komunističkog raja na planeti, pa i u onom zagrebačkom, a teorijski stav da nema „boljih fašista od komunista“ potpisnik ovih redova čuo je od svoje babe petnaestak godina pre nego što je to shvatio onaj francuski policajac. Po sopstvenoj definiciji, dakle, Hrvatska jeste utemeljena na fašizmu (i to na njegovim dvostrukim verzijama – ustaškoj i komunističkoj), a aktuelno fašističko ludilo buknulo je posle „otkrića četničke pesmice“ koju su vladici Porfiriju pevali domaćini prilikom nekog njegovog ranijeg boravka u Americi. Vladika se zbog toga posle izvinjavao, ali to nije učinio dovoljno ubedljivo i nije otvoreno priznao da su njegovi američki domaćini bili muzički diletanti u poređenju s Tompsonovom estradnom veličinom. To je Hrvatima poslužilo samo kao izgovor za galamu jer ni posle toliko decenija oni ne mogu preboleti činjenicu da tamo kuda se kretala Đujićeva Dinarska divizija oni nisu mogli klati, a počesto im se događalo da su im i italijanske okupacione trupe onemogućavale ili prekraćivale neka koljačka zadovoljstva, kao ono, recimo, na Đurđevdan 1941. u Veljunu (kad su sudiji Lasiću presekli ustašku pravdu) ili u više navrata po Hercegovini.

Bez obzira na sve o čemu govorimo, međutim, mora se priznati da je ustaško-komunistička koalicija vrlo uspešno funkcionisala za sve vreme rata i posle njega – sve do našega vremena i neka o tome budu pomenute tek neke pojedinosti u kojima su odlučujuću reč imali Pavelićev komunista A. Hebrang i Brozov ustaša Vl. Bakarić.

Ta je „četvorka“ uredila da se „zapadni Srbi“ temeljito polome, najpre pokoljima, a onaj ostatak smiren je demokratski – ili pokatoličen ili prognat.

„Najugledniji ljudi s Korduna optuženi su za veleizdaju, da su neustanovljenih dana 1942. i 1943. godine i tokom 1944. na Kordunu, uglavnom u Vojniću i njegovoj okolini, u više navrata zlonamerno raspirivali neraspoloženje i nezadovoljstvo prema stanju stvorenom narodnooslobodilačkom borbom, neistinito prikazivali tekovine NOB, a naročito isticali da Partija traži previše žrtava od naroda. Zatim da su govorili da je narodnooslobodilački pokret, navodno »protusrpski i velikohrvatski«, da se prema Srbima postupa bezobzirno, dok se prema Hrvatima postupa obazrivije, da su Srbi na oslobođenom području Hrvatske zapostavljeni, proganjani i potlačeni. Komunističko-ustaški revolucionari postreljali su najistaknutije predstavnike srpske kordunaške pameti (Veljko Korać, Ilija Žegarac, Ljubo Vujičić, Milan Momčilović i Marko Mrkić osuđeni su na streljanje, a Dragić Bunčić, Dušan Balčin, Milica Vujičić, Milić Napijalo, Milan Napijalo, Jovo Balčin i Ljubo Martinović na višegodišnji prinudni rad i gubitak građanskih i političkih prava“, pri čemu je ovaj poslednji kasnije ipak „malo streljan“); Glavni dželati u ovom procesu bili su Andrija Hebrang i Vladimir Bakarić, a pomoćnici im bili „domaći Srbi“, tj. oni koji su odmah posle rata poslali u Vojnić sudiju Lasića, onoga istog koji je na Đurđevdan 1941. u Veljunu vodio „ustaški sud“ i osudio na klanje više od 500 Srba (dok mu je pedesetak „otela“ italijanska motorizovana kolona i oni završili u nekom logoru).

Da Vas podsetimo:  Jeziva istinita priča koja se krije iza filma „Lepa sela lepo gore“

Tome svemu treba dodati i „krajiški ustanak 1950“ izazvan nepodnošljivim terorom vlasti koja je „narezivala“ mnogo veće dažbine onim selima koja su u toku rata mnogo puta bila spaljivana nego onima koja su ta spaljivanja potpirivala. Bakarić je to objašnjavao potrebom „da podignemo ona mesta gde je ustaški pokret bio snažan, da taj narod ne oseti da se mi svetimo, da ne izazovemo njihov bes. Srbi su ionako na našoj strani“. Taj se „ustanak“ među Srbima nikad nije pominjao, a kad je (posle četiri decenije) Vera Kržišnik, Slovenka, „naturalizovana Banjalučanka“, mnogo poznatija kao šahistkinja, o njemu napisala opsežnu knjigu (Cazinska buna 1950, Sarajevo, 1991), morala je bežati u Sloveniju, a knjiga ostala vrlo temeljito – prećutana. Neki su „revolucionari“ znali da je „bunu“ pripremila UDB-a, s ciljem da u cazinsko-kordunskom pojasu temeljitije proredi Srbe, a da muslimane odbije što dalje od „hrvatske granice“. O tome pojedinosti valja sačekati od istraživanja Mirka Radakovića, a o „strateškim osnovama projekta“ mnogo će se pouzdaniji oslonci naći u nalozima zagrebačkog Katoličkog kongresa 1900. godine da do kraja HH veka u Hrvatskoj ne može biti drugih naroda osim Hrvata niti druge vere osim katoličke. I sve o čemu su tamo odlučivali i Broz i Pavelić bilo je usmereno na oživotvorenje toga naloga, tj. da se tamo zatru Srbi, a muslimani bili „dobrodošli“ jedino u koljačkim poslovima, ali i to tek u „prekograničnim zonama“. Nezavisna Ustaška Država danas hapsi poslednje srpske babe po Kordunu, Baniji, Baranji i drugde, a dok je tamo još „bilo života“ – od svih investicija na tim prostranim srpskim prostorima, pominjano je jedino da će tamo, u Pounju, oko Dvora, biti izgrađena deponija nuklearnog otpada – za elektranu Krško.

„Poslednji ozbiljan pokušaj da se zaustavi pogubna politika prema Srbima u Hrvatskoj zabeležen je 1950. godine. Shvativši suštinu komunističke ideje u novoj Jugoslaviji, odnosno Hrvatskoj, trojica ministara u Vladi u Zagrebu, Srbi Rade Žigić, Duško Brkić i Stanko Opačić-Ćanica otvoreno postavljaju pitanje zbog čega se u obnovi zapostavljaju krajevi sa većinskim srpskim življem, a u kojima je bio najjači partizanski pokret. Hrvatska strana, na čijem je čelu opet Vladimir Bakarić, odbija bilo kakav razgovor, trojicu ministara Srba proglašava informbirovcima, velikosrbima, razbijačima bratstva i jedinstva. I oni stižu na Goli otok. U obračunu s njima, kao i s onom kordunaškom grupom, „nažalost, prednjačili su Srbi, komunisti iz Hrvatske (potpomognuti najuticajnijim rukovodiocima iz Beograda“); među takvima posebno se proslavio „Bakarićev Srbin“ Milutin Košarić time što je, iz (!) preventivnih razloga“, spalio crkvu u Gornjem Budačkom: da u njoj ustaše ne bi spaljivali Srbe – kako su to činili u drugim crkvama. Ta je crkva, inače, predstavljala kulturno-istorijski spomenik, u njoj je 1759. godine osnovana prva srpska narodna škola, a imala je i vrlo bogat ikonostas.

Zaključićemo ovo kazivanje pomenom još jednog »Istorijskog dodatka« Novosti: „Vojni obaveštajci još sredinom sedamdesetih godina prošlog veka došli su do informacija iz kojih se jasno videlo da je Zapad Jugoslaviju osudio na smrt. Ta saznanja jugoslovenski političari i vojni vrh jednostavno su ignorisali“ (8. april 2024).

I jasno je zašto se to dogodilo: oni obaveštajci mislili su da se nalaze u službi ozbiljne države i nisu mogli pretpostaviti da su to Broz, Kardelj, Bakarić i drugi njeni „nadzornici“ znali mnogo bolje od svih njih jer su državu tako ustrojili da se što brže i što temeljitije raspadne. I to se, između ostaloga, „iščitava“ i iz činjenice da je Broz Srbima izaslan s jedinim ciljem da ubija i da – ne broji.

To je najavio i Živojin Pavlović („taj će skidati glave“), njegovu knjigu Bilans sovjetskog termidora (1940) Đilas označio kao nezamisliv zločin („da je imao sedam glava – bez svake bi ostao“), a „dok je bio u komunističkom zatvoru saslušavali su ga Krcun, Vladimir Dedijer i Pera Stambolić najčešće, povremeno Čolaković i Ranković, a njihovu revolucionarnu pravdu na Krčagovu „overio“ Vidan Mićić upisujući se u red najuglednijih komunističkih dželata (lično se pohvalio da je pobio 2.000 „osuđenika“), s njim se poravnao i Ratko Dražević, ali ga i nadmašio time što je, kao mnogo zaslužniji revolucionar, povalio i 2.000 žena). U toj gardi zaslužnika, međutim, neprikosnoven je ostao Krcun: njemu je priznato da je smakao 60-ak hiljada Srba, od kojih svojom rukom – 22.000.

I svi takvi Srbe doveli – dovde.

8 KOMENTARA

  1. Наводи се извор „Између јаве и сна“ па и материјал делује, као да је аутор негде у тој области. Живео и радио до 88 година у „непријатељском“ окружењу и преживео. Упитно је како, када су такве „врхунске“ Србе комуњаре гањали и ликвидирали? И ето, пробуди се човек под старе дане. Пробуди се и Бојан Марић и сазна смо шта је Недић писао као квислинг и сарадник Немаца??!!

  2. Pavelić i Broz – »Na istom poslu«

    Наредбодавац – Ватикан!
    Никада Павелић и Броз не би били »Na istom poslu«
    да им Александар Карађорђевић није (личним залагањем) то омпгућио
    прихватајући основање Краљевине СХС.

    • ….. i ne samo to ( ukoliko je prigodno koristiti termin “ samo “ ) , nego smo u istom smjeru do dana današnjeg ? Niti bi Josip Broz postigao ni priblizan rezultat , u satiranju SRBA , bez udarnih pesnica – SRBA , u velikom ratu, poslije rata u miru . Bez SRBA kao VELEIZDAJNIČKE konponente, bez “ naših “ AUTOŠOVINISTA bili bi smo pravi NEBESKI NAROD ! Ovako ,NAROD kao najvećeg protivnika u odbrani KiM ali i cijele SRBIJE i sveukupnog SRPSTVA , imamo VELEIZDAJNIKE – SRBE , koji nas zvanično predstavljaju . “ PETI OKTOBAR “ predstavlja , simbolični datum VELEIZDAJE u SRBA ……….. koji je u toku …

  3. http://www.novinar.de/2009/07/26/sporazum-ustasa-i-komunista-iz-1935-godine.html Sporazum ustaša i komunista iz 1935 godine Svesni teškoće u borbi, bez obzira na podvojenost u pоgledu na društveni poredak, vođstvo hrvatskog narodnog ustaškog pokreta i vođstvo jugoslovsnske komunističke stranke u Kraljevini Jugoslaviji,

    +++

    ovlašćeno i sporazumno sa svima prvacima legalnih i ilegalnih formacija sklapa sledeći

    SPORAZUM

    1) Vođstvo hrvatskog narodnog oslobodilačkog ustaškog pokreta s jedne strane i vođstvo komunističke stranke s drugs strane svesni su težine svoga položaja koji dolazi od zajedničkog neprijatelja, svake jugoslovenske vlade i srpskog naroda kao nosioca srpske hegemonije (nadmoćnost) i podržavaoca svakog režima koji sputava, smeta i tupi nade:

    a) kod hrvatskog naroda da će ikada doći čas oslobođenja ispod srpskog jarma,

    b) kod komunističkih masa da traže saveznike u rušenju postojećeg stanja, ma kakve poglede taj saveznik imao na poredak i formu države po postignutom uspehu.

    2) Vođstvo jugoslovenske komunističke stranke svijesne svoje uloge, priznaje da do komuniziranja Balkanskog poluostrva ne može doći dok se ne slomi kičma srpstvu i pravoslavlju, jer je poznato da su to dva faktora koja su omela prodiranju Osmanlija na Zapad i komunizma i Austrije na Istok. Sporazumni su da uništavanjem svega što je srpsko i pravoslavno utire se teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkanskog poluostrava.

    Vođstvo hrvatskog oslobodilačkog ustaškog pokreta predoseća da bi bez promene postojećeg stanja hrvatski narod podlegao jugoslovenskoj lukavosti i srpskoj hegemoniji i nudi saradnju svima porobljenima Jugoslavije i komunističkoj stranci posebno, da ubrzaju tok događaja sredstvima i načinima prema uputima svoga vođstva.

    3) Vođstvo hrvatskog ustaškog pokreta obavezuje se da će sve štrajkaške demonstracije, manifestacije i sve razne izgrede koje izvode komunističke formacije potpomagati i u njima učestvovati. Vođstvo komuniegičke partije smatrajući hrvatski ustaški pokret jakim činiocem i pomagačem urušеnju postojećeg stanja, obećanje svaki podržak i potporu u ostvarivanju ustaških ideala.

    Vođstvo i jedne i druge strane obavezuje se da će izbegavati, sve svađe i zadevice između jednih i drugih; u napisima, ličnom razgovoru i itd…, a u slučajevima demonstracija, revolucija i ratova, jedne druge bez prigovora pomagati, naročito uništavanjem svega što je srpsko i pravoslavno, kao što je istaknuto u tačci dva ovog sporazuma.

    4) U slučaju lokalnih nesporazuma dužnost je lokalnog vođstva ustaškog pokreta i komunistrpke stranke da sve sukobe odnah likvidiraju, a svaka formacija o tome svoje starije jedinice obavjestnti. Neskladnost načelne naravi rešava vođstvo hrvatskog ustaškog pokreta i vođstvo jugoslovenske komunističke partije.

    CILJ

    Jugoslovenska komunnstička stranka kojoj je Zakon o zaštiti države od 1922. god., onemogućena akcija slobodnog kretanja i rada sa jedne, i vođstvo hrvatskog oslobodilačkog pokreta s druge strane, primaju na sebe zajednički i sporazumo DUŽNOST zajedničke borbe i međusobnog pomaganja u svakom slučaju potrebe do postignutog cilja: raspadanja jugoslovenske države i uništavanje svega što je srpsko i pravoslavno.

    Sremska Mitrovica, juni-lipanj 1935. godine

    Za komunistnčku stranku
    Moša Pijade, s.r.

    Za ustaški oslobod. hrv. pokret
    Dr. Mile Budak, s.r. advokat

    Original se nalazi: Vojno istorijski institut JNA, arhiva neprijateljskih jedinica Br. reg. 3/2; Kutija-116/1638

    +++

    Referat Milana Banića, Beograd, 17. decembar 1943.

    Dana 4. decembra ove godine radio London doneo je vest da je Vrhovni zakonodavni odbor partizanske vojske u Jugoslaviji, na svojoj konferenciji, obrazovao Komitet za nacionalno oslobođenje, zapravo novu partizansku vladu.

    O ovom događaju mnogo je govoreno i pisano, te bi ponavljanje bilo suvišno.

    Ovde će se izneti ono o čemu niko do sada nije ni pisao ni govorio, pozadinu cele ove po srpski narod tragične igre, koju vode naši susedi iz Nezavisne Države Hrvatske.

    Ograđujući se unapred činjenicom da je po ovom politički vrlo smišljeno, vešto i obazrivo vođenom poslu teško pružiti konkretne i sigurne dokaze, izneće se onoliko koliko to dozvoljava logično vezivanje pojava i zapažanja.

    Od svog postanka hrvatska država sa svojim režimom vodi u istoriji besprimernu politiku mržnje i zločina prema srpskom elementu. Nijedan narod nikada nije u borbu sa drugim narodom uneo toliko brutalnosti kao vođe današnje Hrvatske. I ne samo današnji vlastodršci Nezavisne Države Hrvatske, već ima mnogo činjenica da u ovom nagonu uništavanja Srpstva postoji nešto opšte i duhovno, što obuhvata hrvatski narod kao celinu.

    Prva etapa ove akcije uništavanja, kao što je poznato, izvršena je uglavnom tokom 1941. i 1942. godine, a završena kapitulacijom Italije, koja je iz svojih imperijalističkih ciljeva, zajedno sa katoličkom crkvom, pomagala i raspirivala delo uništavanja. Rezultat je porazan za Srbe. Stotine hiljada pobijenih Srba sa područja Nezavisne Države Hrvatske kruna je ovog rušilačkog hrvatskog besa.

    Napuštanjem hrvatskog područja od strane Italijana, a zahvaljujući nemačkoj intervenciji, izgledalo je da će se odnosi ublažiti, a prilike poboljšati. Međutim, nagon je ostao i dalje, samo mu se dao lepši i lukaviji izraz. Upotrebljeno je jedno drugo sredstvo i put, ovom prilikom sa dva cilja.

    Prvi cilj, nastaviti sa biološkim istrebljivanjem Srpstva i pravoslavlja, i to što većim proširenjem područja dejstva, po mogućnosti izvan hrvatskih političkih granica, i prenošenjem akcije na samu matičnu srpsku teritoriju. Drugi cilj, vrlo lukav, najbrižljivije i vešto skriven, sastoji se u tome, da se iz cele ove igre izvuče politička korist za finale, da se osigura most preko koga će se moći u slučaju potrebe odstupiti.

    Sredstvo za ostvarenje ovoga cilja, iako na prvi mah izgleda paradoksalno, ustaški režim našao je danas u komunističkoj oružanoj akciji vođenoj od Hrvata Josipa Broza Tita, i njegovim najbližim saradnicima u privremenoj vladi „oslobođene teritorije”, Hrvatima dr Ivanu Ribaru, Antunu Augustinčiću, dr Josifu Smodlaki, Sulejmanu Filipoviću, Franji Frolu i Božidaru Magovecu.

    Ovakva politika ustaških vlastodržaca porazna je na prvom mestu za nas Srbe, i to kako za ono malo srpskog življa koje je preživelo pokolje, tako i za samo područje Srbije. Štetna je i po nemačke vojne i političke interese, jer celokupna partizansko-komunistička akcija čiji je epicentar u Hrvatskoj, pored toga što apsorbuje veliki deo snaga nemačke vojne sile, onemogućuje istovremeno i sređivanje i političkih a samim tim i privrednih prilika na celom Balkanskom poluostrvu.

    Polazeći sa ovog stanovišta naša je dužnost da skinemo veo sa ovog ustaškog, odnosno hrvatskog političkog manevra, a ne možemo li to da bar ukažemo nemačkim faktorima na pojave koje potvrđuju ova zapažanja, a koja se mogu konkretno rezimirati u ovome:

    1. Poznato je da je komunistička kako propagandna tako i oružano-revolucionarna akcija vrlo elastična, i da se prema Lenjinovom učenju nikada ne sme držati krutih šablona, već treba da uvek oportunistički iskorišćava svaku datu situaciju hvatajući „aktuelnu kariku revolucionarnog lanca”. Paktiranje i saradnja sa svim elementima koji mogu pripomoći da se dođe do cilja, ne samo da su dozvoljeni po komunističkim doktrinama, već je to zapovest komunističke prakse.

    Poznata je još od pre rata na našem jugoslovenskom području saradnja između KPJ i tolikih mnogih iredentističkih pokreta, među kojima samo da spomenemo VMRO, crnogorske federaliste, hrvatski frankovački pokret, pa i same slovenačke klerikalce. Da bi ova saradnja na rušenju postojećeg oblika države bila što tešnja i uspešnija, KPJ osnovala je čak i posebne KP za Makedoniju, Crnu Goru, Hrvatsku i Sloveniju. Teorijski, duhovni i politički jaz koji je postojao između Komunističke partije i ovih pokreta ništa nije sprečavao KP da verna učenju Lenjinizma u ovoj saradnji „hvata aktuelnu kariku”.

    Zašto da Komunistička partija i sada ne postupa po istom načelu oportunizma nalazeći u ustaškom pokretu odnosno režimu dobrog saradnika i pomagača u borbi protiv Srpstva i pravoslavlja. Komunističko gledište ovde je jasno. Iskoristiti pogodnu situaciju, a posle se oboriti i na samog saveznika, po načelu „ko koga”.

    2. Srbin sa svojom narodnom crkvom, koja je vezana za svoj nacionalni prostor, po svojoj duhovnoj strukturi odan rodnoj grudi i neprijatelj svakog internacionalizma, zapreka je, i to vrlo jaka i ozbiljna, boljševiziranju Balkana. Pokušaji Komunističke partije da od Srbije stvore bazu svog revolucionarnog delovanja na Balkanu propali su 1941. godine, a i poslednji pokušaji koncem ove godine lome se o ujedinjeni nacionalni otpor Srba, u kome učestvuje skoro ceo srpski narod. Prema tome, geslo komunista mora biti uništiti Srbe i pravoslavlje. Program ustaškog režima je isti. Ako se tome doda politika katoličke crkve i njena misionarska penetracija na balkanski prostor, za koju ima dosta dokaza da već godinama vodi borbu protiv pravoslavlja, onda je istovetnost programa sva ova tri partnera ukoliko se odnosi na istrebljenje srpskog elementa još očiglednija.

    3. Ustaški režim vodeći ovakvu politiku ne odstupa ni za dlaku od svoje osnovne političke linije izražene u težnji biološkog uništavanja Srpstva i pravoslavlja.

    Ovome treba dodati još jedan, koliko nečastan i nedostojan toliko i opasan momenat, a koji je svojstven hrvatskom mentalitetu. Imati Josipa broza, Hrvata katolika, makar i po nuždi za saradnika, znači osigurati sebi budućnost za slučaj pobede saveznika. Poglavnik je tu za sada, a Josip Broz za svaki slučaj. Ovakva politika i njen uspeh garantovani su i činjenicom da uz Tita sede i hrvatski politički korifeji dr Ivan Ribar, dr Josif Smodlaka (bivši poslanik kod Vatikana), Sulejman Filipović, ustaški pukovnik, kome njegovo komunističko uverenje da je uistinu iz ideoloških pobuda pristupio Titovom štabu ne bi moglo dozvoliti strahoviti pokolj srpskih žena i dece u Bosni, te Franjo Frol, dugogodišnji saradnik i istomišljenik dr Vlatka Mačeka i bivši predstojnik pri Banskoj vlasti u Zagrebu. Ovo nekoliko Hrvata, članova Titove vlade, dopušta verovanje da se šareno hrvatsko društvo okupilo „u vladi oslobođene teritorije” sa posebnim političkim ciljevima, iza kojih stoji i poglavnik i cela Hrvatska zajedno sa dr Vlatkom Mačekom.

    4. Ako se makar i jednim delom prime ove pretpostavke, zar se samo po sebi ne nameće uverenje da ceo komunističko-partizanski pokret na jugoslovenskoj teritoriji moralno i materijalno pomaže zvanični Zagreb. Već dve godine u hrvatskoj državi vršljaju Titove bande i sve do sadašnje kaznene ekspedicije nisu uspeli da ih unište. U Srbiji, gde je komunistički plamen najpre buknuo, i to u razrovanoj i okupiranoj Srbiji, partizanska akcija uništena je za nekoliko meseci, a ugnezdila se na teritoriji suverene zemlje, koja raspolaže regularnom vojskom, tamo se širi, organizuje i jača, preteći da ponovo zahvati Srbiju, a preko nje da se proširi i na ceo Balkan.

    Postoje, naime, obaveštenja da se sprema seoba Titovog glavnog štaba na planinu Pasjaču (okrug leskovački), odakle bi se na domaku bugarske granice rukovodilo partizanskom balkanskom akcijom narednog proleća.

    5. Ustaško komunistička saradnja, čije perspektive sada zapažam, nije nova pojava. Poznato je da ovo prijateljstvo datira još iz bivše Jugoslavije, i da je na bazi borbe protiv Srpstva, pravoslavlja i„srpske hegemonije” dobila svoj realan izražaj u protokolu sporazuma između vođstva hrvatske ustaške organizacije i vođstva Komunističke partije Jugoslavije. Sporazum je zaključen u Kaznenom zavodu u Sremskoj Mitrovici, a potpisan od strane Moše Pijade i dr Mile Budaka. Njegova ideološka osnova sažeta je u članu 2 i 3 koji glase:

    2) Vođstvo jugoslovenske komunističke partije, svesno svoje uloge, priznaje da se Balkansko poluostrvo neće tako dugo moći komunizirati, dok se srpstvu i pravoslavnoj crkvi ne slomi kičma, pošto je poznato da su upravo ova dva faktora uvek sprečavala kako prodiranje Osmanlija na zapad tako i Austrije i komunizma prema istoku. Radi toga, ovo vođstvo složno je u tome da pripremi zajednički teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkanskog poluostrva i za uništenje svega onoga što je srpsko i pravoslavne vere.

    Vođstvo hrvatske ustaške organizacije predoseća, da će u slučaju da ne nastupi brza promena, hrvatski narod podleći jugoslovenskoj podlosti i srpskoj hegemoniji, te nudi svoju saradnju svim podjarmljenim narodima Kraljevine Jugoslavije, a pogotovo komunističkoj partiji, kako bi se ubrzao tok događaja, svim sredstvima, a prema uputama ovoga vođstva.

    3) Vođstvo hrvatske ustaške organizacije obavezuje se da će potpomagati i učestvovati u svim materijalnim izdacima, demonstracijama, manifestacijama i raznim štrajkovnim akcijama, koje provode komunističke formacije.

    Vođstvo komunističke partije smatra hrvatsku ustašku organizaciju kao važnog faktora i kao pomagača u uništenju postojećeg stanja, j u postizanju ustaških ideala obećava svaku svoju pomoć.

    Vođstvo ovih partija obavezuje se da će između sebe izbegavati sve nesuglasice i raspre, na primer: putem javnih proglasa, privatnih razgovora itd,i te da će se obostrano bezuslovno potpomagati u slučajevima demonstracija, revolucije ili rata, a osobito što se tiče uništenja svega onoga što je srpsko ili pravoslavno, kao što je to naglašeno u tački 2 ovoga sporazuma.

    Dakle, upravo ono što je u ovom referatu napred detaljnije izloženo i obrazloženo.

    6. Iz oblika dosadašnjih partijskih akcija na teritoriji hrvatske države, vidi se da mahom stradavaju srpska naselja i da se uništava srpski živalj, a da je oštrica na prvom mestu uperena protiv srpskog sveštenstva. Slučaj postupka „partizanske oslobodilačke vojske” u Šibeniku eklatantan je i ubedljiv. I u samim partizansko-komunističkim redovima ubijaju se i uništavaju Srbi, a vodeća mesta poverena su Hrvatima. I ove činjenice ukazuju na ustaški duh u ovim redovima i ostvarivanje ustaškog programa preko Titovih bandi.

    Kao što se iz prednjih izlaganja vidi, iza cele ove tajanstvene igre krije se nevidljivi režiser, koji glumu vešto režira, a na štetu Srpstva. Ovo raskrinkati, ili bar ukazati na ove perfidne mehanizme ustaškog režima, hrvatskih političara i katoličke crkve naša je dužnost. Ovaj referat prilog je i pomoć na putu ispunjenja ove dužnosti.

    Prilaže se prepis komunističko-ustaškog sporazuma.

    Beograd, 17. XII 1943.

    (Arhiv VII, Nedićeva građa, K.1A, F.1, D.9-9a)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime