Knjiga o Titu koja je zabranjena pre nego što je štampana

Pre neki dan obeležili smo Vidovdan. Nisam siguran da ovaj sveti dan većina Srba tumači da je to bilo 1389. godine kad smo postali „nebeski narod“. Zapravo verujem da ga se mnogi među nama sećaju samo po tome što je na taj dan pre 21 godine Slobodan Milošević izručen Hagu, umesto da mu bude suđeno u Srbiji zbog nacionalne veleizdaje!

Oni koji se sa tim stavom slažu reći će: „Niko svog predsednika ne izručuje drugoj zemlji osim nas Srba.“ Naučnike i istraživače u Srbiji, međutim, interesuje zbog čega smo se zaljubili u Miloševića? Odgovor koji nudimo više liči na pravdanje nego na dobro objašnjenje: mi smo pretpolitičko društvo koje politiku i državne interese gleda kao emotivno, a nikako kao pitanje pameti.

Pustimo Miloševića, ali mnogi se pitaju zbog čega smo se i od Josipa Broza dugo i teško opraštali, ako uopšte i jesmo. Jer, to Broz nije ni krio, doktrina KPJ i Kominterne bila je belodano antisrpska, što je revnosno sprovođeno u delo u vreme njegove diktatorske vladavine.

Dnevne novine su nas pre neki dan podsetile na stradanja velikog partizanskog komandanta i velikog intelektualca generala Pavla Jakšića. Punih devet godina general-pukovnik, narodni heroj i jedan od retkih Brozovih visokih ratnih oficira bez mrlje u karijeri nije mogao da objavi svoje memoare jer oni „urušavaju ime i lik najvećeg sina naših naroda i narodnosti“!

„Večernje novosti“ objavljuju podsećanja da je državni i partijski vrh Republike Srbije od 1983. do 1992. zabranio objavljivanje Jakšićevih memoara „Nad uspomenama“. Knjiga je zabranjena pre nego što je i štampana. Srušen je tako urbani mit o slobodarskom Beogradu gde je jedino bilo moguće štampati ili objaviti knjigu, snimiti film, odigrati pozorišnu predstavu koji su iskakali iz tvrde matrice partije i države. Jer, Emir Kusturica, kad su mu u Sarajevu zabranjivali da snimi „Otac na službenom putu“, pretio je: „Otići ću u Beograd, tamo ću bez problema snimiti ovaj film koji vi zabranjujete.“

U slučaju generala Jakšića tadašnji intelektualni Beograd je ćutao uprkos belodanim saznanjima da je tih osamdesetih bilo jasno da je SFRJ osuđena na propast i to isključivo kao posledica Brozove politike, koja se od početka ’70-ih zasnivala isključivo na njegovoj odbrani sopstvene vlasti i da ga sudbina zemlje nije interesovala.

„Novosti“ podsećaju da je vlast 1983. godine sprečila objavljivanje rukopisa sećanja Pavla Jakšića „Nad uspomenama“ koji je on predao „Narodnoj knjizi“. Kritički osvrt čoveka koji je bio komandant VII banijske divizije i načelnik Glavnog štaba Hrvatske, na Brozove vojnostrateške promašaje u bitkama na Neretvi i Sutjesci. U memoarima pominje i formiranje Prvog hrvatskog korpusa u kojem Hrvata gotovo da nije ni bilo i da je ustanak u Hrvatskoj 1941. godine bio pretežno ustanak Srba. Sve to naišlo je na „odlučan embargo“ vojnog vrha, naročito generala Danila Đujića, predsednika Predsedništva SK JNA.

Sudbina rukopisa mogla se naslutiti kada je na Predsedništvu CK SKS 26. aprila 1983. Dušan Čkrebić ocenio da Jakšićeva sećanja „grubo napadaju na predsednika republike, na Tita“ i da je to „jedna antititovska knjiga koja treba da izađe sada kada čovek nije više živ“.

Državna i partijska rukovodstva Srbije i Jugoslavije zaključuju da rukopis ne sme da bude objavljen jer predstavlja „nedopustivo obezvređivanje ličnosti druga Tita“. Pozivali su se na negativnu recenziju generala Milana Baste iz decembra 1982. kojom je zamerio Jakšiću što je kritikovao Josipa Broza kao vrhovnog komandanata i rukovodećeg čoveka revolucije, negirao osnovne vrednosti NOB-a tvrdnjom da su mnoge operacije (Neretva i Sutjeska) bile „čist promašaj i poraz“. Basta veruje da bi bilo „besmisleno i neodrživo sada razbijati legendu bitke za ranjenike“. Kritikovao je autora zbog ocena da su u društvu i armiji vladali kult samoodržanja, feudalizacija i staljinizacija.

Dušan Čkrebić je 13. decembra 1983. izneo partijsku odluku Vidaku Periću, direktoru „Narodne knjige“. Ocenio je da se „radi o delu čiji autor ima neskrivenu nameru da vrši potpunu reviziju nekih istorijskih ocena o našoj NOB i revoluciji, a pre svega J. B. Tita“. Zaključujući da je Jakšićevo delo odisalo nacionalizmom i predstavljalo „grub napad na Tita“, Čkrebić je saopštio Periću da „takva knjiga jednostavno kod nas ne može biti objavljena“.

Čkrebić je kasnije zapisao da je Vidak Perić na Sajmu knjiga u Beogradu ubeđivao Petra Stambolića da tu knjigu treba objaviti. Stambolić mu je odgovorio: „Vidače, revolucije bi bilo i bez mene i bez tebe, ali ne bi bez Josipa Broza.“

Više godina kasnije Čkrebić je priznao, a vreme je potvrdilo, da je Jakšić bio u pravu, „ali su te činjenice remetile nametnutu ravnotežu simetrije u federaciji o maltene podjednakom ratnom naporu svih naroda pa i nacionalnih manjina u Jugoslaviji“.

U dokumentima je kasnije potvrđeno da su Jakšića nadzirale vojne i državne službe bezbednosti. Aprila 1985. godine u materijalima Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka konstatovano je da je njegova delatnost bila „izrazito negativna i kontrarevolucionarna… Pred istomišljenicima istupa sa pozicija srpskog nacionalizma i negira revolucionarno delo Josipa Broza…“

Državnom vrhu je dojavljivano da je pred sagovornicima pričao da je Tito došao na čelo KPJ kao čovek Kominterne i Staljina, sa kojima je učestvovao u likvidaciji pravih jugoslovenskih kadrova u SSSR-u, da je formiranjem KP Hrvatske i KP Slovenije težio razbijanju Jugoslavije, da je ustanak 1941. godine digao narod, a ne partija i Tito, da se Tito nametnuo i stao na njeno čelo tek 1943, da je sukob sa IB-om bio prividan, da je njegova suština bila u nameri Staljina da Tita zameni Hebrangom, da je Tito bio i ostao „dosledan nacionalista, habzburgovac, katolik i ustaša“. General Jakšić je izbačen iz svih istorijskih dokumenata i enciklopedija po naređenju vrha KPJ.

Šta je suština pobune generala Pavla Jakšića i njegovog sukoba sa Titom?

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju „Ekspresa“ koji je na kioscima.

Piše: Đoko Kesić
Izvor: Ekspres