Dok estradna elita Beograda Srbe proglašava zverima a u Vojvodini započinje borba protiv malignog dosrbljavanja, Srbi se pojavljuju na najmanje očekivanom mestu – u vladi Crne Gore
Ovih dana je uvaženi gospodin Gabrijel Eskobar izrazio ozbiljnu zabrinutost zbog iznenadne pojave Srba, ni manje, ni više, nego baš u vladi Crne Gore.
Taman kad se mislilo da su Srbi u Krajini precrtani iz spiska postojećih, kada su upravo u Crnoj Gori bili svedeni na ništicu a na Kosmetu ostavljeni u broju taman koliko bi Kurti imao na čemu da vežba sprovođenje savremenih metoda terora; dok estradna elita Beograda Srbe proglašava zverima a u Vojvodini započinje ozbiljna borba protiv malignog dosrbljavanja, posrbljavanja, osrbljavanja, usoljavanja, pravoslavljanja građana Vojvodine, Srbi se pojavljuju na najmanje očekivanom mestu – u vladi Crne Gore.
Da je Mladen Delić živ sigurno bi uzviknuo da bi se čulo preko svih radio stanica, TV kuća sa nacionalnom i bez nacionalne frekvencije, sa raznih portala, svih društvenih mreža i nezavisnih novina: „Ljudi moji, pa zar je to moguuuuće“!
U vreme kada se u Novom Sadu glasno razmišlja o izmeštanju spomenika kralju Petru i njegovom premeštanju u Mali mokri lug ili neku Pambukovicu i, umesto njega, postavi spomenik konju na kome bi se jahači smenjivali po unapred usvojenom redu. Moglo bi se početi sa Banom Jelačićem pa onda Čanak, Gruhonjić, Bešlin i Ana Lalić. Mandat trajanja jahanja jahača apokalipse bio bi ograničen na dve godine s tim što bi Ana imala izvestan popust jer sedlo zna da nažulja osetljive delove tela osetljive duše kakva je Anina.
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu bi moralo zaboraviti na deo svog imena (pretpostavlja se da ne bi bilo teško pogoditi kojeg), a Matica srpska bi postala samo Matica koja bi, zbog rodne ravnopravnosti, šest meseci u godini nosila ima Tatica.
Pravoslavne crkve bi bile porušene, ako ne sve, bar one izgrađene u vizantijskom stilu a ono što preostane moglo bi se po profesoru za žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, preinačiti u noćne klubove, kockarnice, kafiće ili za slične namene koje bi, po profesorovim rečima, služile za zaje’anciju.
Prema svemu izloženom, ostaje još da se reši pitanje Srba u Republici Srpskoj. Njima ništa ne može ni visoki predstavnik sa bonskim ovlašćenjima. Kolonijalne vlasti bi se morale postarati da pronađu nekog višeg. Možda bi tu ulogu najefikasnije mogao obavljati niko drugi do papa Francisko. On bi Srbima mogao predložiti belu zastavu, ili unijaćenje, ili prelazak preko Drine na stranu koju bi sami izabrali.
Po svoj prilici gospodin Eskobar će imati čime da se zabavlja sve dok Džo Bajden, uvaženi predsednik eSADe-a, ne nauči da Srbi nisu iz Sibira i da im je bombardovanjem od strane NATO-a ukazana svaka čast i čest. I to na najmilosrdniji mogući način. Skoro anđeoski.
Što se tiče mogućeg predsednika Trampa, uvek postoji opasnost da bi mu supruga, prva dama Slovenije, mogla ugurati u glavu čuvenu slovenačku poslovicu: Srem, Banat i Bačka – tri srca Radenska što podrazumeva još jedan mogući način odsrbljavanja Vojvodine.
Jedina uteha gospodinu Gabrijelu, koji teško podnosi pojavu Srba u vladi Crne Gore, mogla bi biti nenajavljena poseta hramu srpske demokratije, Narodnoj skupštini Srbije, gde bi se uverio u postojanje Srba, koji su za normalan svet sasvim nepoznatog kova.
