Ko je najjači u razredu?

0
380
Ilustracija / Foto: pixabay.com

Oduvek je u školama bilo važno ko je najjači u razredu. Čak bi i roditelji ili drugi odrasli, kao kroz šalu, često postavljali to pitanje i bili ponosni ako bi  dete odgovaralo „Ja sam!“ ili bi ga savetovali „Ne daj se, ne daj da te maltretiraju“. I oduvek se dešavalo da bude tuča, i sve dok je to bilo unutar grupe, razreda, komšiluka, roditelji se uglavnom nisu previše mešali i uzbuđivali. Ispitivali bi svoje dete o okolnostima, sa knedlom u grlu, navijajući za njega, saosećajući sa njim, svesni da je i to deo odrastanja. Problem je nastajao kad bi se pojavio neki nasilnik sa strane ili neko ko je stariji ili kad bi dete došlo kući krvavo. Tada bi majke plakale, a očevi se oštrili za akciju: pretili, galamali, ali bi se sve najčešće završavalo na tome. 

Na roditeljskim sastancima, mame i tate su kao mali prvaci slušali učiteljicu ili razrednog starešinu. U slučaju problema, mogle su da padnu i neke ćuške kod kuće. Na časovima, prosvetni radnici su imali autoritet. U slučaju problema, mogle su da padnu neke ćuške i u školi. Tako je bilo nekad davno.

Sa godinama, glavni roditeljski savet se od onog „ne daj se“ pretvarao u „čim vidiš da je gužva, sklanjaj se“. Nastavnicima  je strogo zabranjeno da fizički kažnjavaju đake. Roditelji se, jednostavno rečeno, ulizuju deci. Niko nema autoriteta.

U društvu, glavni uzori su postali kriminalci, starlete, fudbaleri koji se po splavovima vucaraju sa tim starletama, rep muzičari koji kroz pesme uglavnom psuju, učesnici u rijaliti programima… Đaci se vrednuju po garderobi, po patikama, po broju „prijatelja“ na Fejsbuku… Povučeni, nesigurni, slabi, siromašni su u školskom miljeu postali totalni autsajderi. Oni se nipodaštavaju, omalažavaju, maltretiraju. I sve češče dolazi i do fizičkog obračuna i fizičkog iživljavanja. Posledice su sve gore, čak i sa smrtnim ishodima.

Oduvek je bilo nasilnih pojedinaca, ali nekad su oni bili ti koje su ostali izbegavali. U slučaju tuče, uvek bi se našao neko da rastavi zavađene.

Danas, okupljeni navijaju i podstiču tuču. Snimaju mobilnim telefonima i kače snimke na društvene mreže. Smeju se dok gledaju snimke,a sve češće su devojčice te koje tuku.

Nažalost, ne vidi se da postoji neka strategija da se taj proces zaustavi ili preokrene. Da se zaustavi moralno propadanje društva, da počnu da se vrednuju prave vrednosti. Možda bi se onda, nešto od tih pozitivnih vrednosti reflektovalo i na decu, na đake. Ovako, pitanje vremena je kada će neko od njih, doneti oružje u školu. Posledice smo, toliko puta, već videli na vestima iz Amerike.

Goca Savković

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime