Dok su predstavnici nekih sindikata nastavnika ovo doživeli kao još jednu degradaciju profesije, predstavnici nekih drugih smatraju da je na ovaj način uspostavljena transparentnija procedura
Član „odličan“ 5 novog pravilnika o ocenjivanju donosi nove procedure i stare polemike i nedoumice povodom sveprisutnog pitanja upliva roditelja u školski život ili rad učitelja i nastavnika. Stavka koja govori o tome da roditelji mogu pokrenuti proceduru protiv nastavnog kadra ukoliko više od pola njih u jednom odeljenju smatra da se nastava i drugi oblici vaspitno-obrazovnog rada ne sprovode u skladu sa zakonom izazvala je oprečne reakcije javnosti.
Iako niko ne spori potrebu za procedurom kojom roditelji mogu iskazati nezadovoljstvo određenim aspektima funkcionisanja škole ili ukazati na svako nesavesno postupanje sa decom, otvaraju se mnoga pitanja.
Zaštiti decu? Da! Ali, od čega da, a od čega ne? Da li ih štitimo ili ih prezaštićujemo i gde je ta nevidljiva nit do koje je to produktivno, a odakle je kontraproduktivno? Na koji način bismo kao roditelji procenili kompetentnost, metode ili ispravnost kriterijuma nastavnog kadra? Na osnovu ocena tj. rezultata koje dete postiže? Iz razgovora sa detetom? Koliko smo sami realni kad posmatramo svoju decu i možemo li uopšte biti objektivni?
Sigurno je da nismo stručni, ako i sami ne radimo u školi. Kome češće teško pada lošija ocena – detetu ili nama? Da li smo spremni da prihvatimo i tolerišemo nesavršenosti svoje dece? Da li deca treba da razviju određeni nivo tolerancije na frustraciju i stres, pa čak i na određeni nivo nepravde, jer nema savršenog sistema u kojem neko nije bio nekad slabije ocenjen? Da li se bunimo na isti način kad im se pokloni neka petica ili za to imamo neku sasvim drugačiju perspektivu?
Sindikati i očekivanja roditelja
Dok su predstavnici nekih sindikata nastavnika ovo doživeli kao još jednu degradaciju profesije, predstavnici nekih drugih smatraju da je na ovaj način uspostavljena transparentnija procedura, jer su, kako navode, do sada mogli anonimno biti prijavljeni Ministarstvu prosvete, prosvetnoj inspekciji, direktoru škole ili prepušteni sudu društvenih mreža.
Iz iskustva sa školovanjem svoje dece nije mi teško da zamislim da dobar deo roditelja jednog odeljenja očekuje da im deca budu ne samo odlični đaci, već da imaju prosek 5,00, tj. da budu izuzetno uspešni u petnaest potpuno različitih oblasti. Teoretski lako je zamisliti da će se brzo okupiti oko ovakvih inicijativa svi oni čija deca nisu ostvarila odličan uspeh iz određenog predmeta. Nameće se pitanje da li će ova procedura gurnuti nastavnike u situaciju da pod pritiskom podele ocene koje roditelji traže i liše sebe stresa od kojeg ih niko ne štiti.
Postoji li u pravilniku neka instanca koja štiti njih od nekada nerazumnih i nerealnih očekivanja roditelja? Koliko puta imamo pravo da tražimo var u toku poluvremena? Možda je to što će žalbu roditelja preispitati, usvojiti ili ne usvojiti stručno veće tj. nastavnici, direktor i sekretar u stvari pokušaj da se ovom procedurom uspostavi neki balans i da naspram roditelja na tasu stoji školski kadar ispred struke. Ipak, pitanje je kako će ovo u praksi funkcionisati.
Primerenost i prilagođenost nastavnog plana i programa i uzrastu u 21. veku, o kojem ne odlučuju, niti se u dovoljnoj meri pitaju ljudi sa iskustvom u radu sa decom određenog uzrasta koji treba da ga sprovedu u delo, čini mi se da izaziva veliki deo frustracije kod svih aktera u ovom procesu, a slomi se na njihovom međusobnom odnosu.
Godine prolaze, mi stojimo u mestu i pretrpavamo program koji ne poziva na razmišljanje, analizu, povezivanje, preispitivanje i kreativnost, već se uporno bavi reprodukcijom podataka, odavno nikome potrebnom veštinom. Kako decu danas motivisati da se time bave, kad u sekundi mogu doći do ogromne količine podata i koja im je onda veština zapravo potrebna? Naš obrazovni sistem samo prividno i pro forme koketira sa savremenim svetom.
Čini se da svi ovakvi potezi pokušaja uspostavljanja nekih boljih pravila samo izokrenu ledeni breg naopako, pa kompleksnost i dubina nagomilanih problema izleti na površinu i onda ga opet gurnemo nazad, jer ne znamo ni kako ni odakle da mu priđemo. Već imamo more izuzetno značajnih podataka, uvida i jasnih smernica sa međunarodnog PISA testiranja, koja sprovodimo već 20 godina, a šta smo učinili u vezi sa tim?
Da li će smanjena ocena iz vladanja obuzdati problematično ponašanje
Novo je i poništavanje pismene provere ukoliko je više od pola odeljenja dobilo nedovoljnu ocenu. Zvuči smisleno, jer to već dovoljno govori o neuspešnosti i neostvarenosti ciljeva pedagoškog rada.
Ocena iz vladanja ulaziće u prosek već od drugog razreda, uz obrazloženje da deca treba da shvate da je to kako se ponašaju prema drugima i samoj školi važno. Po meni i važnije od svega drugog što u školi uče. Nema većeg uspeha škole od toga da iz nje izađu dobri i saosećajni ljudi. Svako nasilje, bahatost i ugrožavanje drugih treba da izazove jasne posledice u očima dece. Ipak, deca o ponašanju uče posmatrajući odrasle, tako da je pravo pitanje šta ponašanje dece danas govori o nama i našoj oceni iz vladanja.
Da li će smanjena ocena iz vladanja biti dovoljna da se neko ozbiljnije problematično ponašanje reši? Sigurno neće! U osnovi takvih problema u ponašanju dece leže neki mnogo dublji razlozi, koje treba prvo stručno detektovati, a za rešavanje njih potrebno je detetu pružiti i stručnu pomoć i podršku sa svih strana, ne jednokratno, već kontinuirano.
Da li škola ima adekvatne mehanizme i resurse da odgovori na takve izazove i da li je škola prava adresa u tom slučaju?
Kako će roditelj da oceni školskog psihologa
Tu dolazimo i do teme školskog psihologa, čija se procena rada od strane roditelja potpuno nejasno i nekom čudnom analogijom našla u pravilniku o ocenjivanju. Naime, ukoliko više od pola roditelja jednog odeljenja smatra da stručni saradnik ne ostvaruje zadatke propisane zakonom po novom pravilniku biće u mogućnosti da pokrene školsku proceduru u kojoj će učestvovati drugi stručni saradnik, sekretar i direktor, koji potom donose odluku o prihvatanju ili odbijanju žalbe. Na osnovu čega bi pola roditelja jednog odeljenja moglo da bude upoznato sa tim da li stručni saradnik obavlja svoj posao u skladu sa zakonom? Koliko su ljudi uopšte upoznati sa tim šta je pedagoška psihologija, šta je opis posla školskog psihologa ili pedagoga i mogu li biti kompetentni za ovakve procene?
Intuitivna pretpostavka prosečnog čoveka da je školski psiholog nešto slično kao i klinički psiholog samo zato što radi u školi, nema veze sa realnošću. Društvo psihologa i pedagoga uložilo je prigovor smatrajući da se novim pravilnikom skreće pažnja sa potrebe rešavanja suštinski stručnih pitanja obrazovanja i vaspitanja na roditelje. Ne sporeći potrebu za nadzorom zaposlenih u školi, smatraju da roditelj može uložiti prigovor na ponašanje psihologa/pedagoga, ali da pitanja njihove stručnosti ne može biti u rukama nikog drugog do stručnih organa van škole.
Šta su prave potrebe školske realnosti, šta su očekivanja roditelja i koliko prevazilaze postojeći sistem i kapacitete?
Zamislite svet u kojem je najpoželjniji posao – posao prosvetara i samo najbolji među nama dobijaju šansu da rade sa decom… Zar to nije nešto što bismo svi voleli? Zar to nije najbolji put do nekog boljeg sveta i dokaz da su nam deca ono najvrednije što imamo? A, sad razmislite o tome koliko je onih koji danas žele da rade u školi. Sve ih je manje. Biće da nije baš samo zbog roditelja koji trpe gomilu nekih drugih pritisaka, neizvesnosti, krize poverenja. Možda ipak nije trebalo krenuti od ocena, nego od početka. Ocene dolaze tek na kraju.
