Moram đonom, lepim očigledno ne vredi. Zabezeknut sam da se toliko tobož ozbiljnih ljudi ozbiljno potresa zbog infantilne, budalaste priredbe u kojoj se neki Balkanci, pošto to nikog više u Evropi ič ne zanima (Italijane nikad nije, oni imaju Sanremo), takmiče da izgledaju gluplje od siromašnih crnaca kojima si dao milion dolara da se obuku najlepše što umeju, a oni na sebe bez greške natakare neke šarene stakliće i obavezno perje…
Naravno da je reč o tobožnjem muzičkom festivalu koji s muzikom veze blage nema, tj, imao ga je nekad davno…
Kad je imao veze s muzikom kao dečak sam ga pratio, naravno porodično, svi na kauču ispred crno-belog televizora s jednim kanalom (dosta kasnije je stigao drugi, ali o tome možda drugom prilikom) i kad je na njemu svojevremeno s pesmom Waterloo pobedio švedski četverac sastavljen od dva bračna para, Aneta, Ben, Anifrid (Frida) i Bjorn, planetarno poznatiji kao ABBA. Te godine učesnik je bio i mladi i talentovani Zdravko Čolić s pesmom „Gori vatra“ i tad se pričalo da je između mlađanog Čole i jedne od navedenih Šveđanki baš bilo vatre, ali da se ne bavimo tračevima i kuloarskim pričama, sam pevač je dosta godina kasnije i sam nešto o tome pričao, što i nije preterano džentlmenski, pravi muškarac se ne hvališe okolo…
Ali, da se vratimo na temu, kao što se na snimku može videti, pevač je ispred sebe imao mikrofon, a iza sebe ozbiljan orkestar koji je, zamislite (!) UŽIVO svirao. Nije bilo matrica, semplova, autotjuninga, kao ni svetlosnih ni dimnih efekata da sakriju sve nedostatke ovih današnjih kvazi umetnika. Greh bi bio da zaboravim, a umalo, autor i kompozitor pesme koju je Čola pre pola veka pevao je Kemal Monteno.
Sledeće, 1974. godine, na tadašnjem prestižnom muzičkom festivalu učestvovala je Korni grupa. Kako su uspeli da se kvalifikuju za mene ostaje misterija, ali Zapadna Evropa je tad imala priliku da vidi da i Istočna ima muzičare koji su sa svetskim veličinama poput Pink Floyd, Genesis, Yes… u tzv. progresivnoj muzici što bi se reklo, rame uz rame, barabar. Postoji priča (nepotvrđena) da su posle njihovog nastupa koji je trajao duuugo izmenjene propozicije i doneta odluka da pesma može da traje najduže 3 minuta.
Tada je, pored naravno Kornelija Bate Kovača kao kompozitora i klavijaturiste tu bio dvojac Elipsi, za bubnjevima Vladimir Furduj – Furda i Bojan Hreljac na basu, plus majstor gitare Josip Boček i kao pevač još jedan Josip, Pejaković.
Ono je bio muzički festival, ovo je sprdnja i ako ste od mene očekivali da se valjuškam u blatu sa samozvanim „umetnicima“, jok ja, odavno to ne pratim, što i vama želim.
autor:Branislav Markićević
Рекло би се да је аутор контрадикторан. Пише: „jok ja, odavno to ne pratim“, а истовремено коментарише??!! Како је могуће да „не прати“, а пише о ономе што не прати?