Ko uči Tomu Monu da se zemlja prodaje strancima?

Tomislav Momirović o prodaji zemlje strancima: „Ako nam je princip i pristup da država mora da bude vlasnik, između ostalog, i zemlje – nećemo daleko otići…“

Ova vrlo koloritna ličnost srpske politike, nije u većoj meri lično odgovorna što se našla tu gde je. Ipak, lično je odgovorna za sve što javno izgovara, iako se može pretpostaviti da su to u velikoj meri tuđe ideje i koncepti, koje on provuče kroz svoj mentalni sklop i pomalo skroman jezički registar, pa ih tako prerađene plasira u javnost.

Doduše, ministar koga narod od milja krsti nadimkom koji označava ime njegove firme, a zapravo je akronim majčinog prezimena i imena, morao bi pametnije da barata nekim ključnim pojmovima i kategorijama.

„Zemlja“, u značenju tlo i obradivo zemljište, fizički je ali i simbolički temelj postojanja jednog naroda.

Zemlja je simbol majčinskog delovanja, znamen večnog rađanja i obnove.

Zemlja nas hrani u miru i u ratu, iz nje potičemo, nastajemo, od nje smo zamešeni, ona je i večni dom naših i predačkih zemnih ostataka.

Sa ontološkog stanovišta ona je prvobitna materija, prima materia.

Zemlja je naša veza sa prirodom, sa precima, sa istorijom, sa onostranim, sa prošlošću i sa budućnošću.

Zemlju narod zove i rodnom grudom.

Ona se brani životom, za nju se ratuje do poslednjeg, ona je simbol slobode, samostalnosti, države, suvereniteta.

Svaki narod koji je vlasnik svoje zemlje, u milosti je neba iznad nje. Narod bez vlasništva nad zemljom, u ropstvu je.

On je sluga, kmet, parija.

Leopold Ranke je Prvi i Drugi srpski ustanak nazvao i Srpskom revolucijom, jer je pored ostalog menjan i jedan truli feudalni poredak, zemlja je vraćana narodu, rajetin je postajao čovek, domaćin, svoj na svome, gospodar sopstvene sudbine.

Iz nekog nedovoljno jasnog razloga, ili prosto vođen banalnom demagogijom, ministar Momirović kao da ne razume da vlasnici zemlje u Srbiji ne moraju biti ili samo država ili stranci i država

Onaj ko ga podstiče da se na ovaj način javno bruka, trebalo je da mu kaže da je daleko najbolje da vlasnici sve zemlje u Srbiji moraju biti srpski državljani i srpske firme, a stranci samo po izuzetku i to kao fizička lica, vlasnici manjih poseda.

Strane korporacije, konzorcijumi i slične strukture ne bi smeli da stiču vlasništvo nad našom zemljom, posebno poljoprivrednim zemljištem, osim možda u veoma restriktivnom broju, zakonom regulisanih izuzetaka.

Ovo su razumeli zajednice, narodi i države svih epoha. Ispada da jedino srpska vlast pokušava da bude istorijski inovativna i to na sopstvenu štetu, i to nepopravljivu.