Inflacija u Srbiji je i dalje visoka, iako se polako smiruje. Cene hrane, međutim, porasle su u proseku znatno više, i još sporije se suporava njihov rast. Ovo pogađa sve nas jer možda možete da idete prevozom na posao ako poskupi gorivo, ili da prestanete da pušite ako poskupe cigarete, ali ne možete prestati da jedete ako poskupi hrana.
Rast siromaštva
Plate su uglavnom pratile rast inflacije, ali ne baš i rast cena hrane. Takođe, nisu ni sve plate rasle jednako, pa je u velikom broju delatnosti zabeležen zapravo realni pad kupovne moći umesto rasta ili barem stagnacije. Međutim, najgore su pogođeni oni koji plate ni nemaju: nezaposleni, oni koji primaju različite vidove novčane podrške kroz socijalnu politiku (dečiji dodatak, novčana socijalna pomoć). Tome svedoči i procena da je po prvi put u poslednjoj deceniji došlo do rasta apsolutnog siromaštva u Srbiji, i to sa prethodnih 6,9% na 8,9%% stanovnika (istraživanje rađeno za UNICEF, dostupno OVDE).
Globalni rast cena hrane
Srbija je veliki proizvođač hrane, ali nije nikako izolovano ostrvo. Na rast cena hrane kod nas sigurno je uticaj imalo i globalni rast cena hrane koji možemo da ispratimo preko FAO indeksa koji objavljuje UN. Jasno je vidljiv skok cena hrane tokom i nakon pandemije, kao i postepeno smirivanje tokom ove godine.
Ni EU ili evrozona nisu u puno drugačijoj situaciji – i tamo je zabeležen visok rast cena hrane, koji je celu inflaciju pogurao nagore. Ali ipak ima razlika: kod njih hrana učestvuje manje u konačnoj prosečnoj potrošačkoj korpi (20% prema 33% kod nas) pa je i njen uticaj na stopu inflacije niži.
Druga razlika je to što su se cena hrane u EU počele primirivati nešto ranije i nešto brže nego kod nas (kao što je slučaj i sa opštom stopom inflacije). Bugarska je ovde uzeta kao dobar kontrafaktual jer ona nije deo evrozone, ali isto ima devizni kurs fiksiran prema evru kao i Srbija, i nalazi se na sličnom nivou razvoja kao i mi.
Mere u Evropi
Ovaj rast cena neveo je političare širom Evrope da nešto urade, ili da se prave da su uradili, da bi se pokazali svojim biračima kao neko ko čini sve što može da pomogne ’’malom čoveku.’’ I mediji su često pospešivali ovakav pogled jer su pisali o ’’borbi protiv inflacije’’ kao da je u pitanju neka elementarna nepogoda poput oluje ili poplava, a ne fenomen izazvan monetarnom politikom kroz povećanje količine novca u opticaju.
Francuska je tako uvela program u dogovoru sa velikim trgovinskim lancima gde se oko 5,000 proizvoda prodaje po sniženim cenama. Trgovinski lanci su bili sami odgovorni za to koje proizvode će ponuditi po povoljnijim cenama nego ranije, tako da se ova lista razlikuje od prodavnice do prodavnice. Sa druge strane, Španija je privremeno ukinula napratu PDV-a na hranu od 5%. Hrvatska se odlučila na ograničavanje cena manjeg broja prehrambenih namirnica, i to po znatno nižim cenama nego što su bile one po kojima se ta roba prodavala.
Tu je i Srbija, gde je dogovoren broj osnovnih namirnica koje će se prodavati po velikim sniženjima u trgovinskim lancima. Ovakav korak koji liči najviše na onaj iz Francuske, imajući u vidu da je neka vrsta dobrovoljnog dogovora između trgovinskih lanaca i vlasti, a ne dekreta. Iako nemamo puno infromacija iz ovog procesa, prema komunikaciji koja se za sada odvija, izgleda verovatnije da su se sami trgovinski lanci odlučili koji proizvodi e se prodavati po jeftinijim cenama i koliko će te cene iznositi. Sigurno će ovo imati uticaj na to da barem nekome bude lakše da prebrodi period ’’od prvog do prvog’’. Ali ne treba ni precenjivati njegove domete jer je broj proizvoda u ovoj akciji ograničen.
Ko je kriv za visoke cene?
Narodna banka Srbije u svom izveštaju o inflaciji dala pažnju i kretanju trgovinskih marži maloprodajnih trgovinskih lanaca, tvrdeći da su za rast cena ponajviše krivi trgovci koji su podigli marže mnogo više nego što je to bio rast njihovih poslovnih troškova. Kao pretpostavljam i većina ekonomista, prilično sam skeptičan prema ovakvom objašnjenju ’’greedflacije’’ kako se u engleskoj literaturi pominje ovaj fenomen rasta cena iznad rasta troškova. Jer njegov eksploratorni efekat je identičan tome kada biste rekli da je za pad aviona kriva gravitacija.
Formalno logično jeste tačno, ali u suštini ništa ne objašnjava jer što se nisu srušili i ostali avioni? Trgovinski lanci, kao i druga preduzeća, imaju svrhu maksimizacije profita. Ako su oni pohlepni, pa su sada digli cene, da li to znači da pre dve godine nisu bili pohlepni? Šta se to onda desilo u prethodnom periodu da vlasnici i menadžeri trgovinskih lanaca širom sveta osete neutaživu pohlepu koja će opet da nestane za godinu dana, prema projekcijama NBS o inflaciji?
Kako je to rekao Milton Fridman: ’’inflacija je uvek i svuda moentarni fenomen’’. Ali je političarima lakše da krivce traže na drugoj strani, pa su odjednom trgovci krivi za inflaciju. Da bih ovo proverio, izdvojio sam tri najveća trgovinska lanca po poslovnim prihodima u Srbiji – Delez, Merkator S i Lidl, i iz njihovih finansijskih izveštaja objavljenih na sajtu APR-a izvukao podatke o trgovačkim maržama.
Nećete verovati šta se onda desilo – foto plus video – ali njihove marže nisu preko noći postale ogromne, već se uglavnom nalaze na istom nivou kao i pre pandemije. Da se podsetimo, bruto trgovačke marže sam dobio kada sam od prihoda od prodaje robe oduzeo nabavnu cenu te robe, pa dobijenu cifru podelio sa cenom nabavke.
Ove marže možda deluje visoko, ali ovo je bruto marža, ne neto marža. To znači da ovo nije profit trgovine, nego da se od ovih prihoda finansiraju sve poslovne operacije trgovinskog lanca – plate zaposlenih, zakup lokala, troškovi dostave i nabavke – jednom rečju, svi poslovni rashodi. Pa profita ako bude bilo.
Primetićete da nema baš rasta marži u odnosu na vreme kada nismo imali inflaciju. U prethodnoj 2022. godini, kada je inflacija iznosila preko 15%, a rast cena hrane preko 20%, dva lanca su zapravo bila smanjila svoje bruto marže (Lidl i Delez), dok ih je jedan vrlo malo uvećao (Merkator S).
Rast bruto marži u proteklih par godina možemo da uporedimo sa rastom cena na malo – koje su 2022. u odnosu na prepandemijsku 2019. porasle za 28% nominalno. A trgovačke marže su u tom periodu u proseku porasle za 12%, dakle manje od samog nominalnog rasta cena (Lidl rast od 14%, Merkator S 18%, Delez 3%).
Drugim rečima, možda bi glavne krivce za inflaciju trebalo tražiti negde drugde. Ekspanzivna monetarna i fiskalna politika za to vreme ćute i gledaju u pod.
