Da se ne zaboravi!

Navršilo se dve decenije od martovskog pogroma, koji su albanski teroristi izvišili nad Srbima i srpskom kulturom na Kosovu i Metohiji

Piše: Marko Lopušina

U moderno doba, kako reče istoričar Mile Bjelajac, „Srbija je istorijski oduvek bila geopolitička meta velikih sila, koje se odlučivale o tome u kakvoj državi i sa kime će da žive Srbi, a sa kime ne treba sa žive“.

O tome, nažalost, govore ratni zločini Albanaca nad srpskim narodom na koje su blagonaklono gledali njihovi zapadni saveznici. To je politički interes stranaca da se Srbi uklone sa njihovih osvajačkih puteva, kako reče dr Čedomir Antić, motivisan je i “ličnom političkom mržnjom prema srpskom narodu i državi”. Tu prepoznajemo Poćoreka, Hitlera, Musolinija, Pavelića, Borisa Trećeg, Envera Hodžu i Fadilja Hodžu, kao i Ibrahima Rugove.

Ova poslednja trojica bili su komandanti podmuklih i tajnih jedinica albasnkih terorista i ubica. Od 1990. godine do dolaska KFOR-a na Kosmetu je bilo 3.085 albanskih terorističkih akata sa 661 ubistvo. A od dolaska KFOR-a 10. juna 1999. godine do 30. avgusta 2003. godine šiptarski teroristi izveli su 6.582 akcije, u kojima su 1.206 lica ubili, 1.335 ranili, a 1.446 osoba je kidnapovano.

U prisustvu KFOR-a i UMNIK-a sa Kosmeta je proterano 340.000 nealbanskog stanovništva, spaljeno je ili oteto 107.000 kuća i stanova čiji su vlasnici Srbi i Crnogorci. Albanski teroristi su uništili srpsku duhovnost i kulturu, jer je 114 srpskih crkava i manastira uništeno ili znatno oštećeno, a spalili su i više od 2.000.000 knjiga na srpskom jeziku.

Dvadeset godina od etničkog čišćenja: Na Kosmetu počela nedelja sjećanja na martovski pogrom – Borba

Krajem 20. veka i početkom 21. milenijuma otkrila su se nova lica mrzitelja Srba, koja simbolišu svo zlo koje se vekovima priređuje srpskom narodu – Bil Klinton, Medlin Olbrajt, Hašim Tači, Ramuš Haradinaj, Aljbin Kurti. Zvanični predsednik tzv. Kosova bio je Ibrahim Rugova, ali su otetom pokrajinom vradali kriminalci i teroristi OVK – Hašim Tači i Ramuš Haradinaj.

Navršilo se dve decenije od martovskog pogroma, koji su albanski teroristi izvišili nad Srbima i srpskom kulturom na Kosovu i Metohiji. Ovim napadom poraženi su i Srbija i EU. Srpska južna pokrajina je etnićki čišćena javno pred očima svetske javnosti i Međunarodne zajednice.

Trodnevnom nasilju nad kosovskim Srbima, od 17. do 19. marta 2004, prethodilo je više odvojenih incidenata, koji su kulminirali davljenjem trojice albanskih dečaka u selu Čabra, u opštini Zubin Potok. Prema albanskoj verziji dogadjaja, četvorica dečaka su 16. marta 2004. godine bežeći od pasa i dece iz susednog srpskog sela Zupče, upali u reku Ibar i trojica od njih su se udavila, a samo jedan je uspeo da se domogne obale.

Neridž Sing, portparol Unmika je izjavio da je posle tragedije preživeli albanski dečak bio pod pritiskom albanskih medija i političara da optuži Srbe iz susednog sela. Derek Čepel, portparol Unmika je demantovao da su dečaci stradali bežeći od Srba i ocenio da je nasilje bilo planirano.

Albanski ekstremisti su dan kasnije započeli strahoviti pogrom, koji su pripremali godinama ranije. Dokaz da je sve bilo planirano je činjenica da se nasilje velikom brzinom proširilo na celu teritoriju Kosova i Metohije, a prve su pogođene srpske enklave, blizu važnih puteva bez kojih nema njihovog opstanka.

On this day, Serbian shrines burned in Kosovo: 16 years since the March pogrom – Telegraf.rs

Neredi sa nasiljem nad ljudima i srpskom baštinom su se dogodili pred očima 38.000 vojnika Kfora iz 39 zemalja i 8.000 Unmik policajaca, koji su bili zaduženi za očuvanje bezbednosti svih koji žive na Kosovu.

Od ranog jutra 17. marta krenuli su napadi na Srbe širom Kosova i Metohije: u Kosovskoj Mitrovici, Lipljanu, Obiliću, Zubinom Potoku, Lapljem Selu, Čaglavici… Oko 19.000 pripadnika Kfora, angažovanih da smire nerede, nije zauzdalo albanske ekstremiste.

Komandant Južnog krila NATO-a je rekao da je nasilje bilo unapred planirano i okarakterisao ga etničkim čišćenjem. Etnički je očišćeno šest gradova i devet sela.

Ukupno je stradalo najmanje 27 Srba, a više od 900 je povređeno. Proterano je oko 4.000 Srba, uništeno 800 srpskih kuća, zapaljeno 35 verskih objekata, 10 javnih objekata države Srbije – škola, pošta, domova zdravlja.

Prema podacima Eparhije raško-prizrenske iz aprila 2004. godine, ukupan broj uništenih crkvenih zgrada je bio blizu 100. U martovskom pogromu su uništena i remek-dela hrišćanske srednjevekovne umetnosti, kao što je Bogorodica Ljeviška iz XIV veka, koja je danas pod zaštitom Uneska, manastir Devič, Saborna crkva Svetog Đorđa, sedište Raško-prizrenske eparhije, bogoslovija Sveti Kirilo i Metodije sa kojom je izgoreo i Prizrenac Dragan Todorović, starosedelačka prizrenska četvrt Kaljaja, Manastir Svetog Arhangela sa tadašnjim tek obnovljenim konakom, Crkva Svetog Spasa i Crkva Svetog Save u Južnoj Mitrovici.

Martovskim pogromom koji su izveli albanski teroristi poslata je politička poruka da Srbi treba da napuste Kosovo i Metohiju. Ubijanjem ljudi i srpskog nasleđa ubijena je i nada srpskog naroda da može d aživi slobodno na svojoj zemlji i da mogu izgnani da se vrate na svoja ognjišta.

Pogrom su tada osudili Savet bezbednosti i Evropska unija. U svom izveštaju Savetu bezbednosti UN, tadašnji generalni sekretar Kofi Anan izvestio je:

“Napad koji su predvodili albanski ekstremisti protiv kosovskih Srba, Roma i Aškalija je organizovana, široko rasprostranjena i ciljana kampanja.“

Dve decenije kasnije nema rezultata istrage Međunarodne zajednice o martovskom pogromu Srba na KiM. Pravi organizatori masovnog nasilja albanskih terorista nad srpskim narodom nisu otkriveni, niti su kažnjeni. Čak ni u međunarodnom sudu, gde su na optuženičkoj klupi albanski komandanti i teroristi, nema optužbi protiv pogroma srpskog naroda 2004. godine.

Zapadni svet je ovim ćutanjem podržao prvljavu politiku prištinskih separatista da Srbe treba etnički očistiti sa prostora Kosova i Metohije. Mi srpski narod, ma gde bio, u otadžbinskim zemljama i rasejanju, ne smemo da ćutimo. Ne smemo da zaboravimo ovaj zločin, njegove počinioce, posebno njihove žrtve – jer ne smemo da zaboravimo Srbiju.