Stajala je rame uz rame sa najvećim arhitektama Jugoslavije i sveta. Zna mnogo toga o zgradama na Novom Beogradu jer je učestvovala u njihovoj izgradnji. Vera Paunović i u 101. godini traga za knjigama koje nije pročitala.
Vera Paunović je sedmog jula proslavila stoti rođendan. „Tu valjda nema tajne, ne znam, valjda se i vi svi čudite“, kaže uz osmeh gospođa Vera.
Kada je 1945. godine upisivala fakultet, prva želja bio joj je Hemijski, ali, umešao se budući suprug Milan.
„Izvadio me je iz tog reda i rekao: ‘Ti nećeš da studiraš hemiju, ti ćeš da studiraš arhitekturu‘. Ja sam ta prva posleratna generacija koja se upisala na arhitekturu. Bila sam, onda se tako to obeležavalo – A206, to je bio moj univerzitetski broj, a bilo je 400 upisanih“, priča Vera.
Iako je diplomirala među prvima, i time pokazala da je suprug Milan bio upravu, na posao je čekala sve do 1955. godine, kada je postala saradnik arhitekte Milorada Macure u Urbanističkom zavodu.
Prvi projekat bio joj je Narodna banka u Somboru, zatim štamparija preko puta Novog groblja, a onda i izgradnja posleratnog Novog Beograda.
„Ne radila, napravila! Ako tako može da se kaže. Taj Novi Beograd od prvog dana, ja i sad vidim one baruštine, one plovke i našeg fotografa Boru Zdravkovića“, objašnjava Vera.
Prema njenim rečima, Blok 3 bio je isto bez solitera.
„Imao je dve osmospratnice, imao je dečje obdanište, osnovnu školu i centar Mesne zajednice i imao je garažu“, navodi Vera i ističe da su tada arhitekte radile strogo po normativima – koliko zelenila po stanovniku, koliko stambene površine, kolike kvadrature treba da bude garsonjera, kolike dvosoban stan.
Oko sveta zahvaljujući arhitekturi
Bila je na specijalizaciji u Parizu 1970. godine. Jedina Jugoslovenka među dvadesetak arhitekata iz celoga sveta. Zahvaljujući svom radu, obišla je ceo svet.
„Nekad je bilo malo i bune zašto ja moram tako da idem. Primali su nas uvek gradonačelnici i ti koji su nadležni. Bila sam u Londonu, Parizu, Minhenu, Kopenhegenu, Berlinu, u Frankfurtu…“, nabraja baka Vera.
Vera Paunović je u penziji skoro četiri decenije, ali, kako kaže njena ćerka Mirjana, ne staje.
O svemu govori uz osmeh, samo o sebi skromno. Redovno posećuje biblioteku i pronalazi knjige koje još nije pročitala. Najviše voli priče o Beogradu, čije je mnoge stranice, u stvari, i sama ispisala.
