Fudbalski, poslovni i ini svet je nedavno kao strujom, ošinula vest o stvaranju „Superlige“ u fudbalu sa kako to obično i biva, ako ne najboljim i najtrofejnijim ono svakako najbogatijim, odnosno, najisplativijim klubovima starog kontinenta.
Uostalom, knjige „indžijele“ kažu i da je beogradski „Partizan“ učestvovao u prvom Kupu evropskih šampiona po pozivu, a nikako po na terenu izborenom pravu.
Ipak, čini se da je ključna uloga u čini se odlaganju ambicioznog ali svakako prirodnog procesa pripala glavešinama Rusije i Velike Britanije, Vladimiru Putinu i Borisu Džonsonu, koji su, što svojim klubovima, što njihovim vlasnicima (čitaj- Romanu Abramoviču), pripretili visoko podignutim prstom da se, bar u ovom trenutku ne igraju sa nečim što bi moglo da opeče, pre svega, vlastodršce.
Njihovo „no-no“ uticalo je da se projekat vrati u fioku, ali ona je svakako ostala otvorena. Do kada, videćemo…
U svakom slučaju, širom Evrope i sveta se, čini se naivno slavila pobeda „fudbala i povratka duhu igre“. Sa druge strane gledajući, sve ostaje u rukama iste one evropske krovne organizacije koja u svojim komisijama duži niz godina, a sve za abnormalne količine novaca, za dizače ruku ima takve fudbalske „stručnjake“ kakvi su, recimo, Slaviša Kokeza, ili jedan od sinova Zvezdana Terzića.
Iste one UEFE, koja je dozvolila da se fudbalskoj, pa i ljudskoj Srbiji smeje ceo svet, sve gledajući sa nevericom i podsmehom rezultate utakmica poslednjih kola u našoj „kinesko-gumenoj“ ligi.
Iste one organizacije koja je „prvom detetu“ Srbije dala sertifikat da se igra menadžerisanja, pa je ko zna kojim kanalima on postao i zastupnik, kako kažu „najbržeg srpskog igrača“. Posle se mi čudimo kada to „dete“ sa svojom novom igračkom, odnosno klubom koji će izgleda ukoliko se neke stvari ne promene, sledeće godine biti „hit na terenima Srbije“, dodje u grad pod Rudnikom, sve sa brojnim telohraniteljima, ili kada iz centralne lože stadiona koji nosi renomirano ime gleda utakmicu sa prvim čovekom najtrofejnijeg srpskog kluba, dok se na „zelenom pravougaoniku“ dešava nesvakidašnja situacija, a to je da naš šampion prima dva gola, a nije evropska utakmica.
Belivuk, „Recko“, prelazi, sklanjanje, sedenje po terenu, štrajkovi gladju… Šta mislite, da li država možda ima nekakve veze sa svim lošim dogadjajima u domaćem fudbalu? Jedina uteha narodu rudničko-takovskog kraja je to da je naš superligaš igrao u duhu naroda ovog kraja- odvažno, pošteno, časno i do poslednje kapi znoja. Neka vidi Srbija da i tako može. O, itekako…
Goran Trifunović
Izvor: GMinfo
