Kao što (po mom mišljenju) „Kruna pokriva sve“, tako bi trebalo da i kultura prožima ljude svih profila, od malo školovanih do visoko obrazovanih. Ova konstatacija se mora posmatrati uslovno, ali može biti prihvatljiva.
Izneću nekoliko primera.
Pre nekoliko godina, imao sam priliku, da izložim članovima Crkvenog odbora u Arilju, interesantno razmišljanje oko problema „očuvanja duše“ demontiranog Konaka serdara Jovana Mićića. Očekivao sam tešku analizu, od pretpostavke „da zgrada ima svoju dušu“ (kao što je ima čovek), pa do krajnjeg cilja, kako je očuvati i zadržati? Čvrsto sam se držao činjenice, da je to osobina svake zgrade, naročito kada je u pitanju zgrada od posebnog značaja za Arilje. Kada se pre desetak godina dogodila demontaža Konaka iz objektivnih i opravdanih razloga, pod stručnim rukovodstvom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, duša Konaka je ostala da boravi u očuvanoj drvenoj građi (oko 60 %). Smisao očuvanja te duše je, da se ona ugradi u novi stručno rekonstruisani Konak, čime će on dobiti atribut, da je originalan iz vremena, kada je i rođen, pre skoro 200 godina. Takođe mora biti i originalna lokacija, gde je boravio sve vreme do demontiranja. I ta lokacija se mora ispoštovati, kao i sama građevina, (in situ). Konak će dobiti novo ruho: kompletnu infrastrukturu, kanalizaciju, elektro-instalaciju i drugo, sa udahnutom živom dušom, koja se do danas brižljivo čuva i očekuje da se udene u novu zgradu i novu građu (oko 40%).
Očekivao sam, da će ljudi koji slušaju, a koji su vernici, (a na taj podatak sam i računao u svom izlaganju), shvatiti ovaj komplikovani pristup. Imao sam pozitivan utisak, pa sam nastavio još slikovitije, uporedivši oronuli Konak sa bolesnim čovekom, kome je potrebna celokupna medicinska pomoć, da bi nastavio i produžio svoj život.
Sa radošću sam doživeo, apsolutno razumevanje svih prisutnih, mahom sa sela, poštenih i umnih, kulturnih ljudi.
Na kraju sam ih zapitao: šta bi se desilo, da nije očuvana duša u toj građi? Da se Konak mora rekonstruisati u celini? Da li bi to bio onaj živ organizam i to na nekakvoj drugoj, novoj lokaciji?
Odgovorili su, da bi to bila kopija a ne original, da bi to bio drugi čovek bez one duše, koja je nestala.
Moj zaključak je, da za kulturu, za pravilan pristup kulturi, nije potrebna diploma visokih škola, kao apsolutni uslov za taj pristup. Kulturan čovek može biti svako ko razumno gleda na sve pojave , koje ga okružuju, naročito ako u sebi ima vaspitanje, duhovnost i dobrotu.
Sa druge strane, svedok sam da mnogi obrazovani ljudi sa diplomama u džepu ne uviđaju nasušnu potrebu za kulturom, otvoreno koče, čak ismejavaju napore zdravog razuma, razvodnjavaju, dovode u zabludu, navode kojekakve alternative potkrepljujući ih nekom njihovom „stručnošću“. Kao da odbacuju svako mišljenje ljudi iz dotične struke i kao da žele da pokažu, da su baš oni kompetentni za taj i taj problem. Uostalom, za sve su stručni i za sve oblasti. Neki put ovako komentarišu: „Kultura, ej, ej, ej…Ha, ha, ha…“
Meni lično nisu potrebne „klik podrške“ na moje tekstove, niti njihov broj od nekoliko stotina, koje na primer dobije simpatičan snimak četiri male crne mangulice, kako riju u nekoj šumi oko Arilja. Meni, bolje reći NAMA su potrebne podrške u smislu spremnosti, da učestvujemo u akciji našeg Udruženja građana za spas Konaka serdara Jovana Mićića, da u svojim komentarima iskažu želju, da rade i daju svoj doprinos, da što brže postignemo svoj cilj. Ako treba i da zapitaju ponešto, što im nije jasno i da daju svoje predloge i slično.
Nikada mi nije bio cilj, da pišem o sebi lično, porodici, mojim uspesima i neuspesima. Zašto bi to nekoga interesovalo? Ali, ako su okolnosti u kojima se krećem bile od interesa nekom drugom ili ako su od opšteg interesa, to bi se moglo raditi.
Moj cilj pisanja u ovom periodu mog života je drugi: da se na polju kulture naprave pozitivni koraci, koji će nas uvesti u red onih gradova, koji su već postigli ozbiljne rezultate na kojima su ponosni i koji nam daju primer, kako se može pristupiti u njihove redove.
Imamo mi u Arilju ljude zadužene za kulturu, koji ostvaruju značajne rezultate iz oblasti kulture, ali se oko Konaka ne oglašavaju.
Zašto?
Ps. Namerno „Konak“ pišem velikim slovom.
autor: Mišo M. Mladenović Beograd akad. slikar i pisac
