Mihailo Medenica: KAD OBRAZ ZAĆUTI, A GUZICE PROGOVORE (guzica je najskuplja srpska reč)

Otimaju nam crkve – ćutimo.

Ćutali smo i kad su gorele.

Ne bi gorele da nismo ćutali.

Ne bih ih otimali da ne ćutimo.

Ćutaćemo dok nam je gaća na guzici – guzica je najskuplja srpska reč!

More, ćutaćemo i gologuzi, šta nam teško.

Nek svira severac preko guzica, ne mari, gologuzi ali čista obraza…

Obraza je ostalo taman za još nekoliko šamarčina, kome god se prohte da nam ih sveže.

A, može ko hoće, zadnja belosvetska bitanga, nije problem, nek šamara – mi junački ćutimo!

Ne mogu oni nama da uzmu koliko mi možemo da damo.

Valjda se vodimo onom: „Naše je samo ono što smo dali“, pa, eto, što više damo – više će nam ostati, jel da?

Nek ide zavetna svetinja, nek ide Republika Srpska, nek ide Crna Gora (Republiku Srpsku Krajinu više i ne pominjemo), samo nek nam ne diraju guzice jer – najskuplju srpsku reč ne damo, tako nam ćutnje!

Ne može Srbije da bude mala koliko mi možemo da se šćućurimo u njoj!

Dve šake zemlje da ostanu – dosta je.

Za veliku ćutnju, strah i tišinu ne treba mnogo, koliko da se guzica negde prigrne, ne mora ni cela…

Otimaju nam, pale, ruše, rašćeruju… nemoćni da šta drugo urade protivu naše ćutnje.

Veličanstvene ćutnje!

Kao što niko, nikada ćutao nije.

Ni jedan narod na ovom Božjem šaru, nikada!

Ćute i preci na nas, prećutaće nas i potomci.

Šta da kažu: „Preci smo i potomci guzica! Slavnih ćutača koji su junački jurišali na kafiće i kafane da odbrane ono što im guzici pripada“!

Bogu se molimo, a sebe volimo. Jedino sebe!

Svak’ za sebe, pa koliko drugome ne valja, meni je bolje.

Gde ko progovori raščerečimo ga ćutnjom, za primer.

Gde ko zanemoća – pritrčimo da otmemo šta mu je ostalo ćutnje, nikad dovoljno valjane tišine.

Ne damo te Kosovo i Metohijo!

Valjda vidiš koliko postradasmo za tebe u pijanstvima i mamurlucima!

Vidiš li koliko ti pevaljki na stolu kliče dok joj zavetno, vidovdanski, tapaciramo sise, sve onim najvećim novčanicama!

Ne damo vas prekodrinska i moračka braćo i seje mile – ćutaćemo za vas najtvrđe, pa da vidimo tu silu koja će nas naterati da progovorimo?!

Ako je Drina granica – popićemo je, naručiti još koju pesmu, još koju turu da speremo tu Drinu i – fajront.

Ćutaćemo i dogodine u Prizrenu da nas Prizren ne čuje i ne poraduje nam se.

Nije to dogodine baš dogodine.

Ćutaćemo dok lažu koliko nas je u jamama, vrtačama, pod svakojakim kamenom… ćutke ćemo znati istinu, a laž neka živi…

Ćutaćemo, mučeni prognanici, ne zamerite, dok je vaše gorelo nama je grejalo.

Dok je toplo guzici, dobro je, ne mari je l’ od plamena srpskog ognjišta, toplo je…

Ako nas ko u ćutnji prepozna, molimo, nek prećuti ko smo, valja nam još u potaji ćutati.

Još toliko toga treba ćutnjom da ne damo!

Ćutaćemo, glave su padale da guzice ponosno dignu čela.

Ćutaćemo, pa nek otimaju, pale, ruše, rašćeruju… al’ nek se paze dana kad guzice progovore, vaseljena će zadrhtati…

Ne mogu oni zla da nam učine koliko mi zla možemo da oćutimo!

Zaludu im sve da otmu i satru – guzice će ostati, a tu svetinju ne damo po cenu obraza!

Obraza je još nešto ostalo na komad i kilo, pa ako ima voljnih… al’ nek ćute jer ako progovore – toliko ćemo zaćutati da će se o tome govoriti.

Ili neće?

Šta reći o narodu Studenice koji umesto Boga celiva lance i guzice…

autor:Mihailo Medenica